U VRELOM BALKANSKOM ČAJNIKU: Letu Štuke iznad Panonske magle

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

*Upozorenje

Pre upotrebe detaljno proučite uputstvo. O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama na izveštaj, posavetujte se sa lekarom, farmaceutom, popom, rabinom, hodžom ili obližnjem egzorcistom. Izveštaj sa koncerta koji sledi sadrži elemente rokenrola, alternative, tuge, bola i sevdaha do krvi i nije za osobe sa slabim srcem.

P.S. Ipak ima preživelih.

K’o fol predgovor

Novu sedam ili osam hiljada petsto i neku vizantijsku Novu godinu smo dočekali nezaboravno slušajući Letu… Svirka je počela nešto posle 22:00… publika je horski pevala i tapšala; taši- taši tanana i svilena…  Koncert je otvorila pesma…zatim su se ređale.. a završili su sa.. Sprdam se, bre. Ne brini. To možeš da čitaš u nekim drugimi zveštajima, ovde nikako,  jer ovo je ozbiljan izveštaj sa koncerta ozbiljnog benda, a ja Pero Papacoder,  koji bi se isto napušio da ga trava ne šljaka na paranoju i paniku, pa idem strejt u disko, disko, disko u kojem se narod stisk’o, gdje curice skaču i žvakaće žvaću.

UVOD

”U težak januar bih stavio ciganske oči, da mogu

da prate veljaču kud ide jer ona ima kraću… ”

Nogu. Da mogu. Da možemo. Ali ne možemo. Ili ipak možemo? Možemo. Ponedeljak je, ljudi kažu, dan posle nedelje, a dan pre utorka. Svašta ljudi kažu, ali hajde da im verujemo ovaj put. Ponedeljak je takođe jedan od glupavijih i besmislenijih dana u nedelji koji ti isisa i poslednji atom snage, čak i nama koji živimo na Balkanu, u zlatnom dobu, u državama koje nam donose mir, prosperitet i blagostanje. Da, i nama nekada pukne film uprkos tome što nam je toliko lepo. Sram nas bilo koliko nam je lepo.

Ali, hej, ako sviraju Letu Štuke u Domu Kulture, to prilično menja čovekov pogled na svet i red je da se isključi detektor za loše stvari, i da se okrenemo onima koje su dobre, i koje gle’ čuda, postoje. Istina, možda na prvu loptu nisu vidljive ali su tu. Na nama je koliko ćemo ih primetiti  i posvetiti im pažnju. Moje neskromno mišljenje je da treba ceniti to što živimo u vremenu kada Šaran stvara muziku sa svojom ekipom.

P.S.  Ovaj put sam na svirku išao autobusom, ali sam ja vozio autobus  zato što su svi vozači gradskog saobraćajnog  prevoza otišli da voze buseve po inostranstvu. Parkirao sam autobus na parkingu ispred Doma kulture. A Letu Štuke? Letu, nikada bolje, nikada brže.      

                                                 

                                                         GLAVA I    

”Mali tad sam bio mali,

možda čak ni rođen

to su bili dani… ”

Ne bih da te davim, ali moj drugar iz klupe Isak kaže da je sila akcije po intenzitetu jedanka sili reakcije, njihov pravac je isti, ali im se smer razlikuje i da te dve sile uvek idu u paru. Na svirkama Letu Štuka se Isakova tvrdnja uvek potvrdi, časna pionirska. Neverovatna je energija koju bend šalje sa bine, i podjednako neverovatna energija koju dobija nazad od publike.

Neprestana razmena koja funkcioniše besprekorno. Pretpostavljam da se takve stvari mogu desiti samo ukoliko akteri akcije i reakcije imaju nešto transcedentalno, prediskustveno ali i slična proživljena iskustva pa na taj način komunikacija putem muzike dobija svoj potpuni oblik u kojem nema mestu prenemaganju i foliranju. Ako hoćeš da imaš velik i opasan bend, što Letu Štuke već dugo jesu, ovo ti je jedna od najvažnijih stvari koje treba da imaš. Pazi, Šaranu publika veruje Svaku, sa velikim S, reč koju otpeva. Opasno mu veruje kada peva stihove koje ja napisao i koji neretko odlaze u ozbiljnu poeziju koje bi rado prisvojili i najveći pesnici sa ovih prostora.

Šaran je savremenik bendova na kojima je odrastao kao klinac. Letu Štuke definitivno imaju slatku muku jer ne mogu da odsviraju sve pesme koje publika želi, i da,  svako ode kući uskraćen za bar jednu omiljenu pesmu koju su iščekivali to veče. Znam, jer ljudi kada sastavljaju top pet od Letu Štuka nikada se ne desi da su svih pet pesama iste. Publika podjednako dobro prihvata i pesme sa novog albuma, i stare pesme što znači da bend živi svoj puni život. I da, ovde publika ne dolazi da se slika za svoj usrani Instagram profil, okej ima ih par, ali u velikoj većini su tu ljudi koji vole muziku ovog benda i dolaze da slušaju bend zato što ga vole. Amin.

GLAVA II

”Jer sve ove pješčane kule

moraće opet od nule

U mrak kada progna sve dane i digne oceane,

crvene i slane

Pitaće nas što smo posjekli mu grane… ”

Sa sociološke tačke gledišta Letu Štuke zapravo jesu bend kakav je trenutno neophodan da postoji na ovim prostorima, ili što bi neoliberalci rekli regionu, zato što besprekorno i hirurški precizno seciraju socijalno–ljubavnu tematiku i iznose stvari tačno onakve kakve one jesu i nazivaju stvari pravim imenom što danas jako malo bendova radi. Njihova muzika jeste moderna, i jeste muzika za 21. vek, ali izražaj tih pesama nije zatvoren kao što je zatvorena nova muzika, novi filmovi, novi bendovi, već je sačuvala onu otvorenost i iskrenost koju je sa sobom nosio 20. vek kada je popularna kultura ili rokenrol muzika u pitanju.

Skoro sam sa drugarima razgovarao o razlici u mentalitetima ljudi koji žive na planini, pored reke ili u gradu; svi imaju različit temperament i senzibiltet. S obzirom da je frontmen benda živeo u Sarajevu i Zagrebu, da je jedno vreme živeo i u Africi, a takođe je dosta proveo vremena i u Beogradu, pa i Novom Sadu, mislim da kroz pesme daje odlične analize kompletnog balkanskog plemena i stanja u kojem se ono nalazi jer nepokolebljivo ume da održi objektivnost i neutralnost u svakom pogledu svog stvaralaštva. Empatija, osećaj za prostor i pravi momenat kada nešto otpevati, ili otpjevati, kako ti je draže.  Sarkastičan momenat koji ne prelazi u cinizam, i apatični momenat koji ne prelazi u depresiju. To ipak mogu samo veliki mangupi..           

GLAVA III

”Prođi pokraj ogledala,

sve su duše još uvijek tu

Sve se djevojke spremaju da čekaju,

još jedan poziv u rat… ”

Kao da idemo na zapad. Ali ne brinite, ne idemo, niti ćemo. Lažu nas. A i ne treba nam. Zapad se raspada, niti imaju Dina Šarana i Letu Štuke. Zašto su Letu Štuke jedan od najvažnijih bendova današnjice sa kulturološke tačke gledišta? Do sutra da nabrajam razloge. Zato što su most koji spaja ljude, gradove i države. Spajaju čak i različite profile publike; tu su oni koji vole Bijelo Dugme, ali tu su i oni koji vole Rejdiohed.

Tačno postavljen balans između alternativne muzike i mejnstrima. Zato što imaju pesmu Kule, koja je najozbiljnija pesma u poslednjih deset godina na ovim prostorima. Zato što imaju neverovatno veliku i ozbiljnu bazu pratilaca i poštovaoca. Letu Štuke su kulturni spomenik celog Balkana, koji nije isklesan već je u audio modelu koji, Bogu hvala, još uvek traje. Ili kome god, ali hvala mu. Citiraću deo iz prošlog izveštaja sa svirke, jer nisam nigde našao da je neko rekao bolje od mene na zadatu temu o muzici Letu Štuka, a tražio sam.

”Sevdah je bol koji pjeva. To je posebna vrsta boli, ljubavne boli, dakle, boli koja raduje i radosti koja boli – volšebna dijalektika paradoksalnog emocionalnog miksa” (prim. aut. Iz knjige ”Sevdalinka – Alhemija duše”-  profesora doktora Esada Bajtala). Reč sevdah je nastala od arapske reči ”sawd” iliti crna žuč, supstanca koju je Aristotel smatrao odgovornom za sva mračna i depresivna raspoloženja kod ljudi.  Ako uzmemo da je sevdah jednako bluz, a bluz kada se dobar čovek oseća loše, onda Letu Štuke zapravo jesu sve to, između toga što su jedan od najuspešnijih rokenrol bendova u regionu (kako glupa reč).

Alternativni rokenrol sevdah u doba neoliberalinog kapitalizma, okružen kamerama na svakom ćošku i po kojim selfijem sa iskeženim grčevima koji treba da liče na osmeh. Bend koji je autentičan po mnogo čemu – časna reč. ”

                                                             GLAVA IV

”Svi na ulice, dižimo guzice

Jer svijet je u nama, a ne u kulama

Svi na ulice, nek padnu ubice

Spalimo zastave sve, mašimo čunama… ”

Kada te neko pozove ovim stihovima da se dozoveš pameti, ne možeš ostati ravnodušan, osim ako nisi emotivni bogalj ili politički nepismen, a takvih nas ima na izvoz. U Domu kulture smo, svirka i dalje traje. Neozbiljno bi bilo sa moje strane da pričam o kvalitetu muzičara i kvalitetu svirke jer su ovi ljudi profesionalci.

Neozbiljno je da bilo koji novinar dovodi upitnost nečijeg sviranja ko je na sceni toliko dugo, ili da napominje kako dobro zvuče i kako prave dobru atmosferu. Naravno da zvuče dobro, da ne zvuče dobro ne bi ni postojali toliko dugo. Naravno da publika peva ceo koncert, Letu Štuke nisu bend koji ima dva hita. Danas kada zreli ljudi imaju pažnju u proseku četrdeset sekundi po zvaničnim istraživanjima, a mladi osam sekundi, kada sve funkcioniše na klik, stori i sliku provučenu kroz filter, postoji bend koji čoveku može da zadrži pažnju, zamisli, ceo koncert.

Letu Štuke, jes. Bend koji iz albuma u album uspeva da prevaziđe samog sebe, a iz svirke u svirku zvuče sve bolje i svežije.

                                                           EPILOG

Svirka se završila. Letu Štuke su nokautirale Dom Kulture kao ona žena komunalnu policajku pre neki dan u Beogradu. Ako je. Ne, neću ti reći koje su pesme svirali, a koje nisu. Dođi na njihov sledeći koncert pa poslušaj ako te zanima redosled pesama ili čitaj na drugim sajtovima. A najlepše momente sa svirke ću sačuvati sebično za sebe, naravno. Van vrelog čajnika, i iznad Panonske magle, i bilo koje druge, sa Letu Štukama – uvek.

Nek svuda vlada Mir!

Pročitajte još:

DUKAT (STRAY DOGG) ZA GLEDIŠTE : “Muziku čini popularnom to što je živa, i što se stalno menja i diše”

MELANHOLIČNI DIM

MRAVLJA

ZAGRLJAJ ZIME

IZ DELOVA

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar