MRAVLJA

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Već danima dolazim kući i zatičem mrave koji se muvaju po objektima sa kojih sam jeo. U početku sam ih kulirao, otići će sami kad završe to što imaju, međutim, vremenom su mravi pozvali svoje ortake i ovi svoje ortake i ovi svoje ortake i počeli su da mi idu na živce. 
Došao sam jednog dana, podigao šaku i spljeskao grupu mrava preko stola. Ovi preživeli su se histerično razbežali i trebalo im je neko vreme da se regrupišu, pa su nastavili da vucaraju mrve kao da se ništa nije desilo. Skupio sam gomilu mrtvih mrava, poređao ih ispred ovih preostalih malih manijaka i rekao im:
“ Slušajte pizde male, imate 15 minuta da se pokupite odavde i da palite inače ću svima da jebem mater.“ 
Vratio sam se posle 15 minuta, a mravi su i dalje bili tu. Došli su im novi ortaci umesto onih poginulih i sad su već formirali čitavu kolonu. Brzo su vozili mrve do nekog rascepa između lajsne i pločica. Niko me nije jebao dva posto. Podigao sam šaku, zgnječio još jednu grupu i dobro ih razmazao po stolu, da napravim scenu još krvavijom. 
“ Rekao sam vam šta će da se des.. ‘’
“Daj bre brate, koji ti je kurac? “, prekinuo me je dubok muški glas. Okrenuo sam se ali u stanu nije bilo nikog. 
“ Ko je to?! “
“ Šta smo ti mi skrivili?! “
Pogledao sam u onu grupu mravljih leševa i video jednog mrava kako se polako pomera. Približio sam glavu i video da su mu sjebane nožice, vucarao se da se izvuče iz te smese malih smrti. Dunuo sam u njega i on se otkotrljao.
“ DAJ BRE JEBOTE! “
“ Ne, nije moguće da ovo čujem, odlepio sam. “, otvorio sam frižider, sipao jednu domaću i zveknuo na eks. Približio sam ponovo glavu ka onom mravu i dunuo. 
“ KOJI TI BRE KURAC?! “
“ Pa ti stvarno pričaš? “
“ Pa pričam, svi pričamo… “
“ I ovi ostali? “
“ I ostali.. “
“ Pa što ne kažu nešto? “
“ Vidiš valjda da rade, ej momci, kažite mu nešto.. “
“ Ma.. teraj ga.. “, čulo se nezainteresovano iz grupe.
“ Šta si rekao?! “
“ Kažem, teraj se.. “, čulo se ponovo iz grupe. 
“ Pa šta očekuješ da ti kažu? Ubijaš nam ortake ovde, a ništa ti nismo skrivili. Niko od njih nema zdravstveno od povrede na radu, a svi imaju porodice. Ti misliš nama lepo da radimo pod ovakvim uslovima i sa takvom životinjom kao što si ti? “
“ Čekaj bre, ovo nije normalno.. “
“ Još tu kao nešto pišeš, kakav si ti to jebeni pisac? Loše su ti pesme. “
“ Kad si ti čitao moje pesme? “
“ Pre neki dan, uštekao sam se između K i L na tastaturi dok si pišao. “
“ I? “
“ Pa dobro, neke mi se i sviđaju.. “
“ Ma.. sranje su.. tvoje su bolje.. “, čulo se iz kolone. 
“ Čekaj bre, čije? “
“ Ma… teraj se.. “
“ Čije bre? “ 
“ Moje, i ja pišem. “
“ Nemoj da me drkaš, mrav koji piše poeziju? “
“ I to bolje od tebe.. “, opet onaj glas iz grupe. 
“ Molim?. “
“ ‘Ajde bre, smiri se.. “
“ Aj mi pročitaj neku pesmu.. “
“ Ma zajebi, poubijao si mi drugare sad da ti čitam.. “
“ Ajde ajde, nisam znao, neću više.. “
“ Dobro, pročitaću ti, ali pod jednim uslovom? “
“ Kojim? “
“ Da nas ne šikaniraš više dok radimo.. “
“ Čekaj, šta je uopšte vaš posao? “
“ Pa kao što vidiš, mi prevozimo robu za kompaniju.. “
“ Koju bre kompaniju? “, mrav mi je namignuo i rekao da približim glavu. 
“ Ne smem da pričam, tu mi je menadžer.. “
“ A, ok ok.. “, šapnuo sam mu, “ U redu je, neću više da vas diram, a sad mi pročitaj to što si pisao. “
Mrav je izvukao mikroskopski papir i počeo da čita, pesmu za pesmom. Bile su to odlične stvari, o tome kako vucara mrve svaki dan, o sreći kad naiđe na neki odbačeni slatkiš, o njegovoj bivšoj mravljoj ribi, o tome kako su se napili u ostacima alkohola posle jedne moje pijanke i kako im se ortak udavio u sudoperi, o tome kako se na njega primaju komarci, o tome kako se on loži na pauka, o njegovim roditeljima mravima, a neke su čak bile i o nama. 
“ Nije uopšte loše. “
“ Drago mi je da ti se sviđa. “
“ Je l’ si štampao to negde, u nekoj mravljoj izdavačkoj kući? “
“ Nisam još. “
“ Trebalo bi to da uradiš. “
“ Hoću brate, hvala. “
“ Hoćeš da kupiš sliku možda? “, čulo se iz kolone. 
“ Šta? “
“ Ja sam slikar, hoćeš da kupiš sliku? “
“ Koliko košta. “
“ Namrvi nam ovde krišku hleba i izlomi jednu bombonu i tvoja je.“
“ Da vidim prvo sliku.. “
“ Uradi prvo to, svideće ti se slika, veruj mi.. “
Uradio sam to što je tražio i mrav je izvukao sliku.

Približio sam glavu i video svoj minijaturni portret.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Aleksandar Marković

Aleksandar Marković

Rođen je, valjda, 1991. godine u Negotinu. Tamo je završio osnovnu i srednju i još po neku školu. Završio je i Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Radi u struci. Nema objavljenu knjigu. Voli da ćuti bar sat vremena kad se probudi, čita i sluša muziku.

Ostavite komentar