DARKO MITROVIĆ: Ja sam pucanj i okidač!
Nakon radijskog pred vama je najavljeni i pisani intervju sa beskompromisnim likom naše kulturne scene – Darkom Mitrovićem!
Povod za razgovor je…. ajde jedan lagani skrol pa će vam se samo kasti.
Avokado uskoro proslavlja sedmi mesec od kako je književno „izrastao“, kako ti do sada izgleda njegov život iz tog ugla, šta nam poručuje naslov dela i kako je tekao proces stvaranja da imamo ovo što je ta knjiga danas?
Nemam pojma kako je Avokado izrastao. Slučajno? Nisam ni znao da ga sadim. Pisao sam da ne poludim, da ne eksplodiram. Pisao sam jer nisam znao šta drugo da radim. Kada nisam pisao, razmišljao sam. A to me je ubijalo. Smrt brata me je bacila na kolena. Na tim istim kolenima je nastao Avokado. Uglavnom sam pisao noću kad je najtiše. Ponekad i usred dana, zavisilo je od toga koliko je buke bilo u meni. To nije bio proces. To je bilo preživljavanje.
Naslov… zvuči ironično, ali zapravo nije. Neizbežna smrt jednog avokada. U tom trenutku, to sam bio ja. Nešto što spolja izgleda okej, a iznutra truli. I ne primetiš to dok ne bude kasno. Možda zato taj naslov, jer sam se osećao pokvareno, a nisam umeo da kažem to direktno.
Knjiga je nešto što me je izvuklo kad nisam video nijedan izlaz. Nisam ni želeo da pišem zbirku poezije. Samo sam pokušavao da ostanem živ. I eto, kad su se pesme skupile, Sin i Sandra su mi rekli da to mora da ide napolje. Ja sam samo rekao: dobro. I pustio ga. Sad je Avokado prepušten sam sebi. Ja više nemam ništa s tim. Osim što me ponekad, kad ga otvorim, podseti gde sam bio kad sam ga pisao.
Bol u tvom slučaju je, kao i kod većine ljudi koji su po duši stvaraoci, tražio način da izbije i da od toga nastane nešto što će i tebe izlečiti ali će i drugima značiti. U kojoj meri je tvoj izražaj uslovljen time ili možda bolje da li si uvek imao nešto što si oduvek želeo da izbaciš iz sebe nevezano za umetničku formu , a da je povod ovde bio samo okidač?
Ja sam i pucanj i okidač. I ruka koja ga povlači. Nisam ja ništa planirao da izbacujem. Nisam sanjao da ću pisati poeziju, ali eto, nikad ne znaš šta ti stoji u stomaku dok ne pukne. Bol nije tražio formu. Samo sam želeo da nestane. A kako to ne ide baš tako, ja sam ga samo zapisivao. To mi je bila jedina logika.
Ne verujem da sam imao neku priču u sebi koju sam godinama nosio, pa je sad kao došao trenutak da je izbacim. Tako bar mislim sada. Nije to bila priča. Bila je to gomila osećaja koji su me iznutra razvaljivali. Gušili. Nisam znao šta drugo s tim, pa sam seo i pisao. Bez razmišljanja o formi, o poeziji, o umetnosti. Čak sam namerno tražio način da pišem kako mi se piše. Bez pitanja. Bez pravila. Bez publike. Pisao sam kao što neko pije. Ili viče. Ili se bije.
Nisam želeo da to leči nikoga. Ni mene. Samo sam želeo da prestane. Ako se nešto dobro desilo usput, desilo se slučajno.
Tvoji poetski redovi pogađaju direktno u koštanu srž, ili figurativno izazivaju udarac u pleksus. Dok se čitaju povezujemo se sa tobom i zajedno pokušavamo da tebe ili sebe izvučemo na svetlo, da se probijemo iz utrobe zemlje, kroz asfalt, da izvarničimo, da pucketamo gradom. Osećaš li ti sličnu povezanost sa nekim autorom, tu jačinu poezije, uzajamnu empatičnost, kolika je tvoja glad da se neke stvari vrate u normalne tokove, ko ili šta te momentalno izazove da stvaraš?
Ne znam da li se iko stvarno poveže sa mnom dok me čita. Ljudi to kažu, ali ja nikad nisam osećao da to radim zbog nekoga. Pisao sam iz sebičnih razloga.
Poeziju drugih pisaca osećam na drugačiji način nego moju. Možda zato što nisam od onih koji traže svetlo. Meni je normalno da budem u toj polutami. Nema kod mene tog pokušaja da se „izvučem“. Više je prihvatanje. Prihvatam da asfalt puca, da ljudi ćute, da se pesme ne završavaju srećno.
Ima autora koji me pogode. Ne nužno stilom, više iskrenošću. Miljković, recimo. Čije su stihove krali „naši poznati pesnici“ i stavljali u svoje pesme. Ili kad čitam Fantea. Kaufmana. O’Haru. Ili Drainca. Skoro sam kupio njegovu knjigu i setio se koliko je tada bio potcenjen i omalovažavan. Kad osetim da je nešto pisano jer je moralo biti napisano, a ne zato što je neko seo i odlučio da napiše „lepu pesmu“. To mi je važno. Da osetim potrebu. Da osetim da je neko pisao da ne poludi.
Što se povezanosti tiče… možda kad čitam nešto što nije savršeno. Kad osetim pukotinu, rupu, slabost. Tu se povežem. S ljudima, ne s pesmama.
Ne verujem u to da će se stvari vratiti u normalu. Ne verujem ni da znam šta je normalno. Samo bih voleo da ljudi manje lažu. Da manje glume sreću. I tugu. Da se manje trude da izgledaju pametnije, jače, srećnije nego što jesu. Voleo bih da svi zajedno priznamo da nemamo pojma šta radimo. To bi bilo dovoljno.
Koncept zbirke je dosta zanimljiv, kao i sam izgled, poglavlja. Značajni su prozni i redovi koji utrčavaju kroz Zaru Grey (oni koji su čitali znaju o kome je reč) ali i ostali kojih ima na pažljivo biranim mestima. Kako si gradio ceo koncept kada si sakupio dovoljno materijala, gde bi uvrstio ovu knjigu? Vreme je gde se sve stavlja u neke fioke, pa tako i u izdavačkom svetu imamo neke koje određuju marketinški potencijal i tobože nejasan izražaj, da li ti to smeta?
Hvala ti na lepim rečima. Ali ja nisam pravio nikakav koncept. Nisam ni znao da ga pravim. U početku to i nije bila knjiga, to su bili delovi mene koji su se jednostavno našli na papiru. Zaru Grej nisam izmislio. Ona se samo pojavila. Nije bila plan. Bila je potreba. Kao neko ko samo uđe i ostane tu. Ne postavljaš pitanja. Samo pustiš da bude.
Kad sam skupio sve što sam napisao, video sam da tu ima pesama, ima priča, ima nečega između. I nisam pokušavao da ih sređujem, da ih svrstavam. Neka budu ono što jesu. Ne moram da znam šta je to.
Gde bih stavio ovu knjigu? Ne bih je stavio nigde. Neka stoji tamo gde su je pronašli oni koji su je pročitali. Ja sam svoje završio kad sam je pustio.
Ne smeta mi. Ne zanima me. Ako neko mora da zna u koju fioku da me stavi da bi me čitao, onda bolje da me i ne čita. Ne pišem da bih bio jasan. Ni razumljiv. Ni prodavan. Pišem da ostanem normalan. To što moj „izražaj“ ne može lepo da se složi u marketinšku tabelu… meni to deluje kao kompliment.
Svi danas pokušavaju da izgledaju kao da znaju šta rade. Da budu jasni. Ja nikad nisam znao šta radim, i nikad nisam pokušavao da budem jasan. Samo sam hteo da to što imam u sebi više ne bude samo moje. Šta će izdavači s tim? To stvarno više nije moj problem.
Dotakli smo se izdavačkih kuća, stičeš li utisak da je njihovo postojanje upitno, jer po pravilu teško da se od njih može dobiti nešto više od cip i isbn broja, dizajna korica i štampe uz sumnjiv lektorski i urednički potpis?
Ne znam, nisam izdavačka kuća. Niti me to nešto preterano zanima. Mogu da govorim samo iz ličnog iskustva. A moje iskustvo je prosto. Ja nisam platio da mi neko objavi knjigu. Niti bih. Knjiga mi je objavljena zato što su je hteli. Ne zato što sam ja gurao. I to mi je bilo dovoljno. Da više ne bude samo moja.
Da li je sistem dobar? Verovatno nije. Ali mene te priče nikad nisu zanimale. Ne želim da razmišljam o tržištu knjiga, o lektorima, urednicima, tim sranjima. Ja nisam tu da jurim izdavače, ni da im objašnjavam šta je poezija. Napisao sam šta sam imao, poslao, i to je bilo to. Nisam tražio savršenstvo. Samo da knjiga izađe iz mene. A šta će oni posle s tim, i kako to funkcioniše iza kulisa, iskreno… nije moj problem. Ja nisam u tom svetu, niti želim da budem.
Poplava je novih autora, fejsbuk izdavaštva, sve je više ispovednog tona, šta misliš da nam se dešava? Neka vrsta autoterapije ili je otuđenost tolika i vlada totalni nedostatak/bankrot onih pravih razmena/relacija da prosto moramo da „vrištimo“, da biramo plan za beg, izgnanstvo, kako bi se čulo za nas, naš vapaj, nezadovoljstvo trenutnim poretkom?
Nemam pojma šta nam se dešava. Možda ništa. Možda ljudi samo rade šta mogu. Pišu jer im je lakše da pišu nego da ćute. Ispovedni ton? Pa dobro. Bolje to nego da gutaju tišinu dok ih izjeda. Ne smeta mi što pišu. Samo neka budu iskreni prema sebi.
Problem je što svi žele da budu viđeni. Kao da reči više nisu dovoljne same po sebi. Mora da ide reklama, biografija, dizajn. Mora da se bude pesnik. A pesma? Pesma je postala samo deo tog paketa. Tu se gubi poezija. Danas svi žele da budu pisci, kao da to donosi neku lovu, neku slavu. Jebote, pa mi živimo u Srbiji. Pravi pisci nisu birali. Oni su pisali jer nisu imali izbora. Niko normalan ne postane pesnik zato što to želi. Postaneš jer moraš. Jer bi pukao da nisi. A danas? Danas ljudi žele da budu pesnici. Kao da je to posao ili neka karijera. Pravi pesnici su uglavnom umirali u bedi. I, realno, jebeš pesnika koji nije barem malo depresivan.
Nisam elitista. Ne mislim da je pisanje poezije rezervisano za privilegovane. I ne smeta mi što neki zarađuju na „self-help poeziji“. Neka ih. Neka pišu. Meni su bliži oni drugi. Oni što mirišu na zadimljene sobe i loše odluke. Marginalci. Otpadnici. Ljudi sa ožiljcima. Njima verujem. S njima možeš da ćutiš dva sata i da to bude razgovor.
A ovi istrošeni pesnici-elitisti, što vole da ti objašnjavaju kako treba da se osećaš, oni mogu da me zaobiđu. Emocije nisu diplome. Poezija ne treba da bude čista. Ni pesnik.
Jasan je tvoj stav po pitanju nekih „nus pojava“ života koje svako ima i koje taloži vremenom (skrivanje/povlačenje u sebe, napadi panike i straha, i razni drugi mentalni problemi…) često si pravio i radio eksperimente da vidiš granice našeg poimanja stvarnosti, pokušavao si da tu temu osvetliš, da se ljudi osnaže. Jel ovo gorenavedeno još uvek tabu, šta je to što nikako ne možemo da prevaziđemo?
Verovatno bi i ti mogao da odgovoriš na ovo pitanje. Mislim da svi nosimo nešto. Samo je pitanje ko to priznaje, a ko stavlja pod tepih. Ja ne krijem. Ali ni ne ističem. Nije to neka velika priča. Napadi panike, sumnje… sve to dođe s paketom. Samo što ljudi vole da glume da su izvan toga. U Srbiji svaki drugi čovek ima to isto, samo što neki to nose kao teret, a neki kao tajnu. Ako nemaš nijednu pukotinu u glavi u ovakvom svetu, verovatno nisi dovoljno obraćao pažnju.
Tabu? Verovatno jeste. Ljudi i dalje više vole da se prave jaki nego da priznaju da ponekad nemaju pojma šta rade. To je ono što ne možemo da prevaziđemo. Tu glumu. Svi traže da budu shvaćeni, ali retko ko sme stvarno da pokaže sebe.
Ja sam odavno odustao od pokušaja da izgledam bolje nego što jesam. Ali ni to nije hrabrost. To je umor. Umoriš se od pokušavanja. Umoriš se od uloge.
Što se stvarnosti tiče… nisam je tražio. Nisam je merio, ni objašnjavao. Nisam pokušavao da je razumem, ni da je menjam. Samo sam živeo u njoj. Kao što nosiš stari kaput koji ti ne stoji, ali nemaš drugi. I ne razmišljaš o tome. Samo ga obučeš.
Danas nije problem ako imaš četiri pola, istoriju ispunjenu kokainom i dva penisa koji ti štrče sa znojavog čela, sve to može da prođe. Ali ako kažeš da ti je dosta glume, da ti se tresu ruke bez razloga, da ne možeš da dišeš od života u kom si samo čovek sa problemom… e, to je već, problem. Jer ne smeš da budeš ranjiv. Ne smeš da pokažeš da te nešto boli.
Onda si slab. To je jedno veliko sranje. I niko ne treba da pristane na tako nešto. Ja jesam neko vreme. Sad više ne mogu i neću.
Šta ti sad drži „glavu iznad vode“, kako puniš baterije, šta te hrani, osvežava, radiš li na novim tekstovima, jel preživeo koji stih koji nije ušao u NSJA(Neizbežna smrt jednog avokada prim. aut.)? Mnogi pisci nakon što nešto objave zapadnu u tešku krizu inspiracije.
Šta mi drži glavu iznad vode? Ništa posebno. Navika, valjda. Kafa ujutru. Tišina. Muzika koja ne smara. Nekad pomogne kad nešto napišem. Ne pišem svaki dan, ali kad dođe, znam zašto pišem. Više gledam da ostanem normalan. Ne punim baterije. Nema tu punjenja. Samo gledam da se ne ispraznim do kraja. Nisam od onih što idu na planinu da pronađu sebe. Ja sam tu gde sam. Ako se nađem, dobro, ako ne, opet dobro.
Radim na tekstovima, ali ništa ne planiram. Pišem kad mogu, kad me pritisne, kad ne znam šta drugo. Neki stihovi su preživeli Avokado, ali ne trče nigde. Nisam više siguran ni da sve mora da izađe. Nekad je dovoljno da nešto postoji, makar samo u fioci. Za moje oči.
Krizu inspiracije nisam doživeo kao problem. Više kao: ćuti mi se. I nekako mi je lakše da ćutim nego da pričam nešto što ne osećam.
Ko prati tvoj rad poznat mu je tvoj kreativni potencijal, to jedno opiranje, večito ponavljanje, novi počeci, nove forme, saradnje. Šta je tu preživelo i ostalo tvoja pasija do danas? Pomenimo tu i sjajan dizajnerski rad koji je ako se ne varam dobio jako pozitivne ocene i iz inostranstva.
Ne znam, sve se stalno menja. Meni je izgleda jedino ostalo to da ne mogu da mirujem. I dalje pokušavam da pravim nešto svoje, bez obzira na formu. Nekad pišem, nekad crtam, nekad radim dizajn. Nekad samo ćutim. Sad radim na stripu za američku izdavačku kuću Gold Arrow Comics. To mi dosta znači. Ne kao karijera, nego kao prostor u kojem mogu da se izrazim bez puno objašnjavanja. Godinama sam crtao, ali nisam to gurao napolje. Sad jeste izašlo. I okej mi je što jeste.
Radim i dizajn korica za izdavačku kuću Neos. To mi leži. Volim da stvari izgledaju tačno onako kako treba da izgledaju. Bez viška. Bez prenemaganja. Pisanje je i dalje tu, naravno. I dalje mi je jako važno. Ali ne forsiram ništa. Ako mi se piše, pišem. Ako ne, ne pravim frku. Valjda sam naučio, da ne mora sve da se pretvori u nešto. Dovoljno je da osetim da nije lažno.
Doduše pišem i nešto sa strane. Ne govorim puno o tome, ali možda to bude moj prvi roman. U fragmentima, naravno. Kako drugačije.
Za kraj ovog opširnog razgovora 3.0 jer je radijski već premašio sve, voleo bih i od tebe da dobijem neke predloge čime da se zanimamo od tih kulturnih stvari?
Kulturne stvari, kažeš? Pa ne znam… možda da probamo da ne budemo toliko “kulturni”. Bar neko vreme. Da ne glumimo da nas sve zanima. Da priznamo kad nam se spava usred izložbe. Ili kad ne razumemo performans u kom lik stoji go i jede papriku.
Ali ozbiljno, slušaj dobru muziku. Ne onu koju svi hvale, nego onu zbog koje ti prođu žmarci. Muziku s energijom, ne silovanje gitara. Ili onu zbog koje postaneš bolji čovek, makar na pola sata.
Čitaj knjige koje te udare u stomak. Čitaj lepe stvari. Ne mora da bude “velika” literatura. Dobar roman zna više o tebi nego pet dokumentaraca o ljudskim pravima. Čitaj poeziju. Klasičnu, modernu, nebitno. Pronađi lepotu i u ružnim stvarima.
Gledaj filmove sa srećnim krajem. Ili one zbog kojih moraš da ćutiš pola sata posle.
Idi u pozorište ako ti se ide. A ne zato što tako “treba”. I najvažnije… Okruži se ljudima s kojima možeš da ćutiš, a da ti to bude dovoljno. Ako to imaš, sve ostalo je bonus.
