Prikaz romana Moderna porodica
Šta je porodica? Da li je to izučeni društveni konstrukt koji od rođenja prihvatamo kao takav ili ga podređujemo analizi radi boljeg razumevanja nas samih? Šta čini modernu porodicu i po čemu se razlikuje od tradicionalne? Ovo su samo neka od pitanja koja iznedrava Helga Flatland (1984, Flatdal, Norveška) u svom romanu Moderna porodica. Objavljen u Norveškoj 2017. godine, na srpski jezik prevela ga je Jelena Vojinović, a objavila izdavačka kuća Geopoetika 2025. godine.
Piše: Sara Jovanović
Radnja romana isprepletena je oko deset likova, odnosno pet parova u različitim vrstama odnosa, koje autorka analizira posmatrajući paralelno pet muških i pet ženskih likova. Ukoliko bismo zamislili piramidalnu šemu, u njenom vrhu bili bi Svere i Turil, supružnici, roditelji Liv, Elen i Hokona, a u dnu Agnar i Heda, najmlađi članovi, Livina deca, Svereovi i Turilini unuci. Glavni događaj odvija se već u prvom poglavlju. Nakon četrdeset godina braka, u svojim sedamdesetim, Svere i Turil saopštavaju svojoj porodici da se razvode. Ova odluka ima različit odjek u svakom od likova, čime Flatlandova pokazuje slojevitost i nijanse koje jedan događaj može poprimiti proživljen kroz različite ljudske sudbine.
Helga Flatland piše o porodici, roditeljstvu, bračnoj zajednici i o tome kako spoj ova tri utiče na odgoj i vaspitanje dece i njihov rast u odrasle pojedince. Porodicu povezujemo sa ognjištem, sigurnošću, utočištem od sveta. Porodična zajednica je prvi društveni model koji dete integriše u svoju ličnost i od njene dinamike zavisi u kom smeru će početi da se gradi kao pojedinac. Autorka prikazuje četiri stuba svoje moderne porodice.
Prvi stub čine Svere i Turil, supružnici četrdeset godina, roditelji Liv, Elen i Hokona. U očima svoje dece predstavljaju porodicu sadržanu u ljubavi, trudu, ulaganju, posvećenosti, prisutnosti. Njihov brak je neophodan i podrazumevani društveni sistem koji se primenjuje radi zakonitog produžavanja vrste, a roditeljstvo u tom sistemu jeste plemeniti i požrtvovani izbor da se deci pruži najbolji život. Direktan naslednik tog konstrukta je Liv, autorkin drugi stub, njihova najstarija ćerka, koja ima dvoje dece sa Ulafom. Кroz njenu priču autorka pokazuje sve slojeve i izazove jednog modernog braka i požrtvovanost koju sa sobom nosi moderno roditeljstvo. Razvod njenih roditelja direktno kompromituje iskonstruisanu predstavu porodice u njenim očima, dajući joj dotad neuočen prostor za izbor lične slobode. Pored toga, Liv je dokaz kako najstarije dete u porodici može da bude najverniji odraz roditeljstva. Zbog toga ona ne doživljava njihov razvod samo kroz odnos sa svojom porodicom, već i kroz odnos sa bratom i sestrom.
Elen, treći stub, srednje dete, oscilira između želje za porodicom i izazova modernog života koji je u tome usporavaju. Njana separacija od roditelja uspešnija je u odnosu na Liv, što se vidi kroz način na koji se nosi sa razvodom roditelja. Međutim, za razliku od Liv, Elen teže uspostavlja emocionalne odnose, što opet može biti posledica slabijeg uticaja roditelja na oblikovanje stavova o vezi i porodici. Elen predstavlja ljude koji priželjkuju porodicu, ali im ona izmiče.
Na samom kraju, kao krajnja suprotnost Liv, stoji Hokon, najmlađe dete, koje su Svere i Turil najmekše oblikovali, ali koje odbacuje brak i porodicu naspram slobode pojedinca. Hokon obesmišljava brak, smatrajući da je to nametnut društveni sistem koji zarobljava pojedince i onemogućava im slobodu koja proističe iz ideje da čovek nije monogamno biće. Stoga Hokona najmanje pogađa razvod njegovih roditelja jer on taj događaj tumači kao očekivanu posledicu braka na način na koji ga on definiše.
Zanimljivo je da autorka posvećuje Liv i Elen po dva poglavlja, poručujući čitaocu tako da ženski doživljaj jednog ovakvog iskustva kao što je razvod braka umnogome jeste složeniji, budući da i Liv i Elen imaju pretenzije na porodicu. Hokon pak dolazi na samom kraju, kao dodatak, aneks, dovoljno razrađen da iznenadi čitaoca i čak ga i zaprepasti radikalnošću svojih stavova, ali istovremeno i nedovoljno otkriven da bi čitalac bio potpuno zadovoljan. Čitalac može isprva pomisliti da je Hokon kao najmlađe dete razmažen, svojom slobodom frustrira čak i svoje sestre, svojim stavovima donosi nekakav razdor i raskid sa prethodno utvrđenom dinamikom između likova. Međutim, autorka ga vrlo promišljeno uvodi na samom kraju. Hokon je personifikacija slobode koju traže Svere i Turil, a prvi korak ka njihovoj ličnoj slobodi je razvod.
Likovi ovog romana veoma su ranjivi, samosvesni, samokritični, a sam stil Helge Flatland introspektivan i temeljan. Postavlja nam pitanje šta je sloboda za svakog od nas. Da li potraga za slobodom traje čitavog života i da li je ona ukrotiva? U kojoj meri se individualna sloboda gubi u međuljudskim odnosima i da li ona može da opstane u zajedništvu?
Na kraju, Helga Flatland ukazuje na posledice slobode u okviru porodične zajednice. Premda svaki pojedinac treba da bude slobodan, ta sloboda utiče na ostale pojedince koji su u vezi sa tragačima iste. Međutim, autorka nam pokazuje da je sloboda stvar ličnog izbora, nezavisna od društvenih zajednica, da iako isprva deluje da ruši, ona ima stvaralačku snagu jer iznova i iznova, u bilo kojoj životnoj dobi, uči nas tome ko smo i pomaže nam da rastemo i u odnosima i van njih.
