VUKAŠIN SIMONOVIĆ povodom izlaska zbirke „Fragmenti“: Moć umetnosti je da bol pretvori u oblik
Vukašin Simonović predstavlja osvežavajući glas nove generacije na srpskoj poetskoj sceni. Njegova prva zbirka pesama, nazvana „Fragmenti“, objavljena u maju 2025. godine u Beogradu, u izdanju Nove Poetike, donosi snažan i autentičan pesnički izraz koji najavljuje dolazak značajnog novog imena u savremenoj književnosti.
Nosioci njegove zbirke su motivi ljubavi i praznine, a inspiraciju, kako i sam navodi, pronalazi u svakodnevnim događajima. Iz tog razloga je njegova poezija prilagođena svakoj životnoj dobi, i svakome ko nastoji da pronađe odgovore na vrlo česta egzistencijalna pitanja. Vukašin na apstraktan i simbolistički način nastoji da prikaže čovekove težnje, setu, nadu, i neizbežne životne tokove. Tako je svakome od nas pomalo pronašao mesto u „Fragmentima“, a na vama je da osetite, prisetite se, i pronađete svoje mesto na jednoj od stranica ove zbirke.
Petrarka je pronašao inspiraciju u Lauri. Da li u tvom životu postoji određena osoba koja je imala veliki uticaj na tvoje stvaralaštvo?
Inspiracija za mene nije vezana samo za jednu osobu, već za bezbrojne susrete, poglede, tišine i pokrete. U svakodnevici pronalazim likove koji me inspirišu – ljudi u prolazu, par za susednim stolom u kafiću, neko kome se u hodu može videti bol ili osmeh koji se ne da objasniti. Nije nužno da su mi ti ljudi bliski, ali nešto u njima pokrene misao, emociju, stih. Moja poezija nastaje iz tih trenutaka – kao refleksija stvarnosti.
Sa druge strane, kroz mnoge moje pesme tiho prolazi lik moje devojke – u raznim oblicima i motivima. Njeno prisustvo u mom životu nije samo inspiracija, već oslonac i pokretač. Ona me vuče napred onda kada zastanem, daje mi snagu da izdržim kad bih možda odustao, i budi u meni onu vrstu nadahnuća koju ne mogu racionalno objasniti. Ona je razlog zbog kojeg verujem da lepe stvari nisu prolazne i zbog kojeg osećam da je sve što stvaram iskreno i živo. Kroz ljubav koju od nje dobijam svakog dana i najobičniji trenutak postaje vredan pesme.
Praznina je jedan od čestih motiva u tvojoj poeziji, ali i jedan od problema s kojim se mladi suočavaju. Na koji način bi im savetovao da se izbore s tim osećajem?
Praznina nije rezervisana samo za pesimiste – ona je deo svakog bića koje duboko oseća. Iako sam lično optimista, praznina me ponekad zatekne. Tada se okrećem pisanju. Papir postaje prostor oslobađanja – svaka misao, svaki teret, kad se pretoči u reč, prestaje da bude neprijatelj. Postaje deo priče, deo mene, ali više nije nešto što me sputava. To je moć umetnosti: da bol pretvori u oblik. Moj savet mladima je da pišu. Da ne beže od svojih osećanja, nego da ih imenuju. Jer kad nešto izgovorimo ili napišemo, ono gubi moć da nas u tišini lomi.
Postoji li određeni autor ili delo koje ti je poslužilo kao inspiracija za zbirku?
Moja inspiracija je sasvim raznolika. Poeziju Milice Špadijer volim od dana kada sam je prvi put otkrio. Oušn Vong me uči nežnosti koja proizilazi iz različitih trauma. Milena Marković me ohrabruje da budem ogoljen i sirov. I Bećković, kroz svoje stihove, zna da mi pokaže put ka sopstvenim mislima.
Ne postoji jedna pesma ili jedan autor – više je to niz tačaka koje su mi pokazale u kom pravcu želim da krenem i na koji način da oblikujem sopstveni izraz.
Ljubav je jedna od ideja na kojoj počiva zbirka. Šta je, po tvom mišljenju, najveća istina o ljubavi?
Ljubav ne traži objašnjenje. Ne traži logiku. Ona jednostavno postoji – izvan forme, izvan jezika. Njoj ne trebaju definicije, jer čim pokušamo da je stavimo u reči, već smo je umanjili.
Da li je teže voleti, ili biti voljen?
Biti voljen je često teži zadatak. Jer ono traži da prihvatiš — ne samo tuđu nežnost, već i sebe kao nekoga ko je vredan te nežnosti. Voleti je impuls, a biti voljen znači postaviti pitanja: „Da li zaslužujem?“ „Šta ona vidi u meni?“ I upravo u tom preispitivanju leži njegova težina. Nije lako pronaći nekoga ko će nas voleti onakve kakvi jesmo i ko će prihvatiti nešto na nama što možda ni sami nismo prihvatili.
Da li praznina dolazi posle ljubavi ili pre nje?
Praznina često stoji i na početku i na kraju. Pre ljubavi je ona čežnja – za dodirom, za pripadanjem, za smislom. Posle ljubavi, ona postaje odjek – prazno mesto na kojem je nekada bilo nečije prisustvo. Ljubav pokušava da tu prazninu ispuni, pa i kada je ona nesrećna, bar na trenutak da smisao našem životu. A taj trenutak, ma koliko kratko trajao, često menja čoveka zauvek.
Koju pesmu smatraš nosiocem ove zbirke i zašto ti je ona posebno važna?
Pesma „Strofa“, koja otvara zbirku, za mene je svojevrsni manifest. U njoj govorim o njoj – figuri koja je prisutna u svakoj strofi, i o mom pisanju koje nikada nije do kraja završeno. Kao da svaka pesma ostaje fragment, deo jedne šire potrage – za drugim, za sobom, za smislom. Ova zbirka je stilski i tematski raznolika, ali u svom temelju sadrži tu nit nedovršenosti. Kao da sve pesme žele da se nastave, da se dopišu. U tome leži i snaga i istina ove zbirke – u haosu koji teži celini, iako zna da do nje možda nikada neće stići.
Intervju priredila: Marija Jovičić
PESME VUKAŠINA SIMONOVIĆA
CIGARETA Stisnuta između prstiju poput cigarete uvlačiš se u moja pluća pod moju kožu gutam tvoj otrov ne znajući da on mene guta pepeo na vetru vetar tinja kroz kosti preplanula tkiva i tvoj trag na njima udišem te poslednji put KUĆO MOJA nije reč samo o tvom povratku kući jer kada ti zakoračiš preko praga tada sam i ja kod kuće bezbedan zato čistog srca mogu da kažem kućo moja! VOLIM DA TE VOLIM volim da te volim dok me ponosna ignorišeš uviđam da naši razgovori postaju prava agonija za tebe za mene za svakoga ko zabada nos tamo gde ne treba volim da te volim kažem to a mislim kako je došlo vreme da odrastem jer nisam balavac volim da te volim da li mogu da očekujem da ti mene voliš? pitam te onda kada si najbolje raspoložena muk muk muk postalo je prilično neprijatno ćutimo dok ležimo u istom krevetu između nas je neka nevidljiva prepreka ne čuješ me kad ti kažem volim da te volim ponavljaću to dok god ima smisla volim da te volim volim da te volim volim da te volim jedno veliko ništa i soba se crnilom ispunjava
*Naslovna fotografija: Privatna arhiva
