Poezija Marka Milojevića Maskiranog

5. avgust 2025. Gledište

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Uz dopuštenje njega kao autora pred vama je nekoliko pesama Marka Milojevića Maskiranog, pa krenite redom i da, nabavite knjige ako vam se dopadnu sledeći poetski redovi!

DOZVOLITE DA SE OBRATIM

Dozvolite da se obratim!
Ja, koji duboko patim što pišem
i pišem zato što patim,
jer drugačije ne mogu da dišem,
niti život i svet da shvatim.
Zbog toga iskreno vapim,
i od svih ostalih zjapim.
Sa ćiftinskim svetom se inatim,
pokušavajući idolima dug da vratim,
krv svoju sišem
i život kratim,
zato dozvolite da koji stih napišem
i da se obratim!

KOJI SAM

Ja sam upitnik između dva uzvičnika,
promašena slika i prilika,
za barabe ponos i dika,
pesnik ujeda i urlika,
u ime svih buntovnika i odmetnika!
Jedino sam sâm sebe pred sobom izdao,
nikad nisam ispoljio ono što sam bio,
nikad nisam bio ono što sam hteo,
i na takvom putu sam sagoreo.
Bolje da me mrze zbog onog što jesam,
nego što me vole onakvog kakav nisam,
zato sam sâm na sebe besan,
i sam sebi na svetu otpisan.
Prekršio sam već odavno,
mnoge božije zapovesti,
i sada mi je sve ravno,
nema više nikakvih životnih radosti.
Pišem buntovničke pesme,
i ono što konvencionalni filistar
ni pomisliti ne sme.
Ko je vlasnik tvog života budalo,
kad u njemu nimalo,
nema više sreće?
Kod mene je vreme stalo,
a sat se u svetu i dalje okreće.

NERVNE KRIZE

O, kako je to svirepo,
kad nastupe te čudakove nervne krize,
kad aorta počne srce da mu grize,
dok dlanovi i prsti zverski šize,
a oči haluciniraju i neobuzdano klize.
Tada je spreman na najveće pakosti:
da svet lično stvara opet,
dok ne smrvi sve ljudske kosti,
i pritom nikom ne kaže „oprosti”.
Tada je sklon,
da ubije za svoj herojski kraj,
da paklu zločinski oduzme raj
i napravi nezapamćeni lom,
jer oduvek iz dna duše prezire topli dom.
Onda prosto ne može da se smiri,
jer praktičnim, običnim životom ne ume da živi,
zbog toga kad „srećne” vidi – bolesno vilice iskrivi,
jer ne može sa tim svakodnevnim da se pomiri,
zato jedino on iz tog tradicionalnog sveta viri.
U tim časovima sluša muziku koja mozak razdvaja,
vraća decu u majčinu utrobu prilikom porođaja,
jer ako se rode,
prihvatiće postojeće – kič mode,
nikada neće moći da se zanesu i oslobode,
i da shvate vanserijske izrode.
Naglo tada nagazi gas do kraja,
jer njemu je potrebna sloboda beskraja,
jedina lepota – lepota pastoralnog zavičaja,
i to u vreme meseca maja,
lagani vetar mu tad zanjiše jaja,
i on se seti da je u stvari čovek…
A ne vuk iz stepe,
već jedno čudesno i demonsko dete,
tada u njegovu glavu udare komete
i svestan je štete.
Ali nije mozak želudac pa da ga isperete,
Vi morate da se osvestite i otresete,
i pomislite bar jednom: zašto jedete?!?
Pa da životinjski-egzistencijalno opstanete,
Radi pukog produženja vrste imate dete,
i da na kraju zadovoljni umrete.
Postojite samo da bi produžili svoje postojanje,
Nije važna svrha već filistarsko kajanje,
Bitne su konvencionalne norme ustaljene
i mediokritetske, prosečne, zablude „valjane”.
Ne, on je svega toga svestan i nema rep,
Ali je ipak životinja koja je zalutala,
u tuđ i njoj nerazumljiv svet,
koja nikako ne može da se vrati u svoju jazbinu,
ne može da nađe svoj vazduh, hranu, klimu,
i koja gubi svoj totalni psihički integritet,
ali nikad neće biti prosek!!!
Neko kao on se nikad neće roditi opet!!!

PRКOSEĆI SAMOZAVARAVANJU

Кada se znoj osuši,
bolest, koja se zove sloboda,
počinje da me guši,
i od svog neobavezno-bolnog uboda,
samu sebe u meni ruši.
Diverzantski tada lutam,
oduvek, večito sputan !
Mame me divlji zvuci,
i pravdoljubivi hajduci.
Otet sebi u sebi,
niko me prepoznao ne bi,
u jedinom pravom izdanju,
prkoseći samozavaravanju!

STRAST VINA

Večiti taj, afrodizijak, vino,
svlačilo je suptilno i fino,
dotičući sva čula žene,
inspirisalo je na greh i mene.
A nakon popijenih vina,
nastade blaženstvo i milina,
i zanosno-divlje preplitanje telima,
koje taje samo pesma i tišina.
Ostaće tajne, maštovite poze,
u senkama čuvene vinove loze,
i otisci raskošnih, bujnih grudi,
zbog kojih i vrela noć (b)ludi.

BELEŠКA O PESNIКU

Marko Milojević – Maskirani je rođen u putu, 3. novembra 1980. godine. Detinjstvo provodi u Toplici, jednoj od retkih, veoma značajnih svetlih tački u njegovoj poeziji i životu. U gimnaziji je napisao svoju prvu pesmu pod uticajem koncerta RadamŠerbedžije, i od tada njegovo pisanje podstiču „Ukleti pesnici“ i oni kojima je posvetio pesme.

Završio je nižu muzičku školu (smer gitara), no, zbog svoje introvertnosti, ne ispoljava ni taj talenat. Upisuje studije književnosti, ali ubrzo shvata da je tu poezija isuviše naučno i malo zastupljena, pa ga želja za slobodom i dalekim horizontima, odvode u Blace, u njegovu Toplicu, gde, lutajući, i promenivši 4 indeksa, na studijama stiče zvanje turizmolog, i sada radi kao turistički vodič sa prebivalištem u Beogradu.

Vojsku odslužio u struci, na recepciji, ali i to je priča za sebe, kao i mnogo finesa iz turobne biografije.

Objavio knjigu poezije „Maskirani original“ (2020) i od tada se uz ime pesnika spontano, ali i simolično, vezao i pseudonim „Maskirani“. 72 Zastupljen u zbornicima: „Čas u prirodi“,

„Šraf“, „Srpski žurnal“, „Između dva sveta“, „Suština poetike“, „Slovoslovlje“, „Zbornik uspomena“… u you tube zapisima: „Magične večeri poezije“, na sajtovima „bezlimitaff.com“, „nekirok.com“ u mnogim poetskim grupama itd…

Кontakt za čitaoce: maskiranioriginal@gmail.com