„Pouzdano merenje“ – mehanizam koji traži odgovore na teška pitanja
Za nekoliko milijardi godina, možda ta figura završi u muzeju, kao nešto što smo obožavali.
Završni stihovi pesme Dečiji tragovi o kultu sove iz doba neolita autora Amara Ličine, kao i cela zbirka, ne daju se lako smestiti na tematskom spektru koje postavlja. Ličina zove najintimnije misli koje čovek sebi od pamtiveka postavlja na razgovor. Na oštar, pronicljiv i zreo način on razgovara sa njima kao sa prijateljima u kafani, a svoje utiske ostavlja u ovoj zbirci.
Pouzdano merenje (2026) predstavlja nastavak vanvremenskih tema koje prate ljudsku vrstu. Sam naslov zbirke je ironičan – poput jednog života, čije je radno vreme između dva mraka, tako i časovničar zna da se vreme ne može pouzdano izmeriti, te umesto sata nosi narukvicu. Ova zbirka nosi sa sobom nasleđe svih onih razgovora koje je praistorijski čovek vodio sa svojim prijateljima kraj vatre, spojivši ga sa egzistencijalizmom i humorom.
Glavne teme koje Ličina obrađuje su vreme, smrt, ljudska priroda, Bog, priroda pesničkog stvaralaštva. Ideja merenja i procene ističe se kao mehanizam koji ih drži sve na okupu: kako proceniti vreme i da li je uopšte moguće to uraditi, kako izmeriti vrednost čoveka, od čega je satkana smrt. Zbirka je podeljena u tri dela, a teme se ciklično javljaju u svakom od njih, najavljujući da su to pitanja na koja nikada nećemo dobiti konkretan odgovor.
Ipak, Ličina pokušava da ga svejedno nađe. On ga traži u graničnim prostorima poput čekaonica i grobnica, kao i u pesničkom stvaralaštvu. Pesničko stvaralaštvo za Ličinu predstavlja, na tragu Albera Kamija i njegovog bega od apsurda, beg od smrti. Kako nam on poručuje: Biti pesnik, prividno zavarati smrt. Biti pesnik znači dati obećanje lirici. A koje je to obećanje? To je obećanje da će iza tebe stajati grobovi i celokupnost ljudskog umetničkog i nacionalnog nasleđa. Bez toga, poezija je besmislena. Poezija je poezija tek ukoliko imaš povezanost sa svim ljudima koji su došli pre tebe i koji će se roditi nakon što tebe ne bude.
Ništa ne nastaje u izolaciji.
Zato ćemo se ponovo osvrnuti na citat kojim je ovaj prikaz otvoren. To dete, sin lirskog subjekta, baca suvenir u obliku sove i ne znajući da time stvara povezanost između ovog sadašnjeg trenutka i nekog sledećeg. Ako obratimo pažnju na na samu etimologiju reči suvenir, primetićemo da je preuzeta od francuskog (se) souvenir – setiti se. Ljudi su povezani vremenom, iako ne uvek prostorom. Vreme dolazi po svakoga, ali iza nas ostaje nešto po čemu će nas pamtiti.
Pesme su, dakle, suvenir ljudske vrste. One su naše saradnice i saputnice kroz život, ali su isto tako i svojeglave radnice koje se udružuju u zborove i sindikate. Pesme su, poput ljudi, raznovrsne i nestalne zato što su došle od nas samih, od ljudi koji misle da su pesnici poput Jakupa u pesmi Ljudi do onih koji to zaista jesu.
Ljudska priroda je neprekidan izvor čuđenja u zbirci. U pesmama kao što su Ljudi, VI, Čekaonica, Dečiji tragovi o kultu sove iz doba neolita, Zamka, Mavro, poslednji poklisar i mnogim drugim, Ličina daje istančane portrete ljudske naravi. Narativna poema Ljudi daje slike 76 običnih i ekscentričnih ljudi i njihovih sudbina. Završava niz samim sobom, time se pripajajući šarenolikom nizu ljudi koji su došli pre njega. On kritikuje ljudsku tendenciju da se vode mišljenjima drugih u pesmi Zamka. Pesma Čekaonica je divan primer maksime da smo sličniji jedni drugima nego što mislimo.
Zbirka Pouzdano merenje je pesnikov način da shvati neshvativo, uhvati neuhvativo, izmeri nemerljivo i opiše neopisivo. Na zreo i direktan način nas stavlja u koštac sa pitanjima koja nas povezuju sa našim dalekim precima još od praistorije i koja su mučila ljudsku misao kroz celo naše postojanje. Pokazuje da sadašnji čovek nije uopšte toliko drugačiji od čoveka od pre stotina hiljada godina. A koliko je uspešan u svojoj nameri da pronađe odgovor, to je već na čitaocu da proceni.
