VIDELA SAM TE EMILE
videla sam te emile
misliš mom oku nešto promakne
nikad ništa
sem mene same
videla sam te kako prelaziš autoput peške zbunjen i ometan
pomahnitalim automobilima
e, tako se osećam oduvek, i to po običnom danu
i šta je taj moj život u odnosu na stvaranje dana dok se budim
otpijem malo vode iz flaše pored kreveta
sve je dobro dok je samo voda
i dobro je sama sam
ne izdajem nikoga
svakome dajem podjednako ništa
nepripadanje mi spasava život
dovoljna je voda pored kreveta i čista posteljina
i ta tvoja knjiga
videla sam te emile
budim se pre alarma, pre zore jer me peče hitnost života
a ti, pozivaš se na smrt kao utehu i ne trepneš
videla sam te emile
ta tvoja rumunska sela u tvome čelu i te namrštene oči
kao da ti stalno smeta svetlo a nikada nisi ni izašao na njega
ti misliš meni nešto promakne
ti misliš vidiš bolje od mene
samo zato što si imao više vremena da posmatraš
i smisliš kako se kaže to što osećaš
a meni život dahće za vratom,
nema vremena, šta misliš zašto ne spavam
hitno je
hitno je
mora da se živi
i onda kao živim
videla sam te emile
lice mi je bilo starije od tvog a tvoje je starije od svačijeg
probudila sam se mnogo pre alarma koji je zvonio
tačno u sedam
gledala sam u plafon prestravljena jer i dalje nemam plan
a budućnost mi izgleda
kao ogromni vulkan
čekam da podivlja, tada ću barem osetiti zagrljaj
poznatog
pritajenost primirja je nepodnošljiva strepnja
i taj strah od svega koji samo masakrira
sve što je sunce ikad donelo
da samo nisam toliko radoznala
da mi samo nije toliko žao te radosti u meni
koju bespoštedno šutiram po ceo dan
jer krivica i radost ne idu zajedno
da samo život može nekako da me pusti
sklupčala bih se i pretvorila u ništa
Autor : Ognjenka Lakićević
*Pesma je originalno objavljena u zbirci pesama “Ljubavna pisma Guglu” koju je izdala Književna radionica Rašić 2017. godine
