Nije nam ništa, samo smo umislili, proći će..

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Umirem. Ludim. Infarkt. Moždani udar. Ma kakav moždani, slušaj čuku kako lupa. Ma dobro je dok lupa, dobro je. To znači da sam još uvek živ. Postalo je vrelo kao u paklu. Ili mi je ipak hladno? Ma hladno je, čoveče. A vidi ruke. Vidi ih. Tresu se kao blinker štap čiji je mamac zagrizlo čudovište iz Loh Nesa. Ali dobra je Nesi, dobra je. Neće ona prva da me napadne. Ma i ja sam dobar čovek-generalno. Zašto u poslednje vreme svi izgovaraju tu reč? Generalno, problem je u tome što i dalje mislim da generalno umirem, a još uvek nisam umro, generalno.

A nije mi ništa? Samo napad panike? Ma kakav crni napad panike. Pa ja sam jedan smiren i staložen čovek. Ničega se ne bojim. Osim toga da ću umreti, poludeti, dobiti infarkt, početi da vičem na glas bez razloga, pasti u nesvest i dobiti neku lepu neizlečivu bolest. Dobro, bojim se malo i visine, bojim se letenja avionom, plašim se neuspeha, plašim se i javnih nastupa. Iskreno, ni u zatvorenim prostorijama mi nije baš najprijatnije. U suštini, jedan hrabar i neustrašivi mladić, koji ne zna za strah!

Aha, dobro. Znači nisam lud? Samo mislim da sam lud jer sam anksi…šta? Anksiozan? Prvi put čujem za tu reč. Po malo i depresivan? Ma daj, to su sranja koja su izmišljena u Holivudu, za razočarane tinejdžere i tinejdžerke iz Amerike. Ja sam sa Balkana, ili visok pritisak ili kancer, ostale bolesti ne priznajem.

Ne ustajem iz kreveta. Ne ide mi se nigde. Izgleda da ipak nije holivudska izmišljotina. To je stvarno. Pa gde baš sada? Sada, kada su nam prosečne plate 500 jura, kada nam je BDP najveći u istoriji, kada smo faktor mira i stabilnosti u čitavom regionu, kada investitori ulažu u našu zemlju kao nikada pre, kada su najezde turista nikada veće, ja podbacujem i propuštam priliku da upoznam prelepe turistkinje iz Bugarske. Izgleda da je negde zapelo. Da, zapeo sam ja. Na kablove od automobila iz obližnje fabrike gde ljudi šljakaju u tri smene i furaju pelene u slučaju fizioloških potreba.

Čekajte me devojke iz Bugarske. Čekajte i ja ću sigurno doći. Gledajte naše prelepe novogodišnje ukrase, a ja dolazim. Samo da vidim šta mi je.

Aha, panični napadi i anksioznost. To imaju samo inteligentni ljudi? Pazi kada sam znao. Linklon, Vudi Alen, Dejvid Bouvi, Dilan, Tesla
i ja. Krem društvo, nema šta. A i onaj lik sa ”Razgibavanja”, Dare Mitrović. Znaš Darka? Lepo je biti u tako fino probranoj ekipi.

Shvatio sam gde grešim i rešio sam se problema zauvek. Kako? Tako što sam odlučio da nikada više neću biti inteligentan,
već glumpav. Počeo sam da čitam tabloide i da gledam rijaliti programe. Na Instagramu kačim storije kada jedem dobru klopu. Ček, ček. Da li ona zaista na tom mestu ima mladež ili nema? A kako nam je Darko Lazić, pobogu. Zašto nema više vesti o njemu? A i ovi autotjun reperi su mi sve zanimljiviji. Ma nije to toliko loše, nemojmo biti čangrizavi. Rokenrol, Bukovski i Karpenter su prošlost.
Treba poslati i SMS da ostane Zmaj u Zadruzi. Mora da ostane. Zmaj kada drekne i kada im kaže, nema bolje, veruj mi. Kupio sam i knjigu od naše velike spisateljice Kije. Mnogo bre dobra knjiga. Kupio sam i kartu za koncert Jale Brata i Bube Correlija. Počeo sam da pišem sve sa velikim slovima, kao da mi se lepak prosuo po dugmetu ”Caps Lock”, pišem spojeno neznam.
Nemam više nikakvih tegoba. Sve je prošlost, kao rukom odnešeno.
Dva puta poludeti ne mogu, a moždani udar ne mogu da dobijem, jer da bih ga dobio treba prvo da posedujem mozak. A ja ga više nemam. Evo me, bugarska turistkinjo. Stižem ti u zagrljaj, brže, jače i bolje. Za dan, dva, eventualno tri. Najviše četiri dana.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Marko Baljkas

Marko je rođen u Šibeniku 1990. godine. Urednik je i autor ovog portala, a pisanje mu predstavlja najdraži poziv. Veliki je zaljubljenik u kulturu i voli da bude okružen onima koji neguju slične vrednosti, teži da se nađe u centru zbivanja i da doživljeno prenese dalje. Živi i radi u Beogradu.

Ostavite komentar