AMAR (2017)
Naziv filma:Amar
Zemlja porekla: Španija
Godina: 2017
Uloge: Maria Pedraza, Pol Monen, Natalia Tena
Režija:Esteban Crespo
Produkcija:Maria Zamora, Stefan Schmitz
Žanr: Romantična drama
Trajanje: 105
Jezik: španski
Sinopsis:
Laura i Karlos se vole kao da je svaki dan poslednji i možda je prvi intenzitet ljubavi ono što će uticati na njihovu ljubav godinu dana kasnije.
Ovaj film nije samo prvi dugometražni film ovog španskog reditelja nego već i baziran na njegova dva kratkometražna filma: Amar i Siempre quise trabajar en una fabrica.
Govori o prvoj ljubavi, o ludilu ljubavi koje se dešava samo jednom u životu.
Ovaj reditelj hteo je da prikaže dosta poznatu temu koja se provlači kroz filmove već duže vreme, ali šta je god njega drugačije? Priča koja nas sama po sebi uvlači u film tako da na kraju filma, nakon poslednje scene ne možemo da ostanemo ravnodušni.
Čitav film nas vozi kroz tu priču ljubavi između dvoje tinejdžera koji misle da će njihova ljubav trajati zauvek – mladalačka zaljubljenost, prolazeći kroz stvari kroz koje nikada nisu mislili da će prolaziti, jedan period razdvojenosti koji rezultira na onakav način na koji nismo baš naviknuti.
To je čar ovog filma i same španske kinematografije, uvlači nas u lepotu realnih očekivanja dok se sa suportne strane nalazi američka produkcija koja bi najverovatnije ovakav film odradila na drugačiji način, – težeći ga srećnom kraju koji je možda ipak suvišan ili preteran u ovom slučaju.
Mladi par Karlos i Laura se vode idealom da su pronašli ljubav za čitav život sve dok ne shvate da neke stvari nisu toliko jednostavne, reditelj je uhvatio najintimnije momente između para kako bi to dočarao. Već na početku kroz njihov dijalog vidimo tu njihovu sigurnost jednu u drugo, pronašli su jedno drugo i misle da je to zauvek.
Markos: Ja sam ti.
Film utiče na to da gledamo stvari drugačije, nije sve tako naivno i bezazleno pogotovo kada se radi o prvoj ljubavi, jedna preobimna tema ali ispričana na drugačiji način – pokret kamere i muzika dočaravju osećanja koja se u nama bude dok pratimo priču o Karlosu i Lauri.
Zadnja scena ukazuje na to da bi moglo biti nastavka ili je to ipak samo otvoren kraj?
Mislim da je bespotrebno raditi nastavak jer ovakav kraj treba da služi kao primer… nema svaki film srećan kraj i to je iz nekog određenog razloga.
Šta je reditelj hteo da kaže sa ovim filmom?
To ostaje misterija jer svako posmatra film na svoj način, film nas privlači na različiti način, stvaramo različite percepcije i na osnovu toga formiramo naše mišljenje o filmu.
“Moja ideja je bila da napravim film o prvoj ljubavi. Ta luda, divljački nesavršena ljubav koja ima svoj nekontrolisani deo sa kojim ne znaš kako da se nosiš, kojoj daješ apsolutno sve i koja se ne ponavlja. Moj cilj je bio da se gledalac seti tih senzacija koje je imao. To je film o prelasku na zrelost, ali i o generacijskom, govori o tome kako uvek moraš da se suočiš sa roditeljima da bi odrastao.“
Esteban Crespo, reditelj
Na kraju filma shvatamo koliko se zapravo poistovećujemo sa filmom u neku ruku – svi smo mi nekada bili ili smo trenutno Laura i svi mi poznajemo barem jednog Karlosa u našem životu.
Vidimo čitav jedan kontrast – početak je prelep, najbolji mogući momenat između dve osobe koje se vole, od tog momenta sve ide na dole, počinje da pada, do samog kraja…
“To je jedan projekat koji ću uvek voleti i sećam se da sam kada se snimanje završilo osetio jedan veliki osećaj praznine, kao da sam dao svoj veliki intiman i lični deo.“
Pol Monen
“Mislim da je ovaj film dublji. Osim ljubavi, mislim da govori više. Ima trenutke bola, velikog bola, nije sve ljubav. Zato što počinje sa veoma, veoma jakom ljubavlju i pogoršanjem, razočarenja su dublja. To je sve život, nije sve ružičasto. To je super.“
*Fotografije: IMDB
