Snežni čovek ili umiranje pre umiranja

Čudnim sticajem okolnosti, čitanje ove knjige sam priveo kraju istog dana, tačnije, par sati pre nego što sam čuo vesti da je autor preminuo. Treba reći i to da sam počeo da je čitam 2020. godine , odnosno tačno u vreme kada sam napustio domovinu. Smatrao sam da će mi romaneskna stvarnost pre dati odgovore na neka maglovita pitanja koja su počela predamnom da se otvaraju.

Poželeo sam da napišem kakav takav prikaz (je li ovo prikaz?) svakako i sad mu dođe da bi bilo bolje da odustanem zbog jezive slutnje kako se „češem o smrt“, o aktuelnost, i onog palanačkog instinkta da će, eto, sad ispasti kako smo ga „svi voleli i čitali oduvek“.

Realno, dakle lično, ‘odlepio’  sam za njim još od romana  Mamac i Cink, i uopšte, poslednjih godina smaram sve koji žele da slušaju kako je ovaj sjajni i delikatni čovek pisao bez pisanja, nešto kao kada Eric Satie raščinjava, dekonstruiše  muziku kako bi došao do najfinijih grozdova.

Teško je pisati o ‘radnji’ u bilo kojoj Albaharijevoj knjizi, mada ona grandiozno i temeljno itekako postoji. Svuda i nigde istovremeno.
Ovaj genijalni zemunac, sleđen čovek, usta punih snega,  iznuren od traganja za zecom u vejavici Kalgarija, plete pred našim očima svoju somnabulnu nisku teških i neumoljivih reči u koje ne veruje (pa kad kad mora i naglas da ih izgovara) istovremeno jedva preživljavajući iseljeničko samrtno iščašenje, neizbežno u ovom ili onom obliku, a svojstveno svakom čoveku bez domovine. 

Ovo je roman o smrti, rekao bih. Roman o smrti istorije u pojedincu, o raspadu njegovog i onako krhkog poimanja nove stvarnosti, još jedan roman o nestajanju na način na koji reči polako isčezavaju iz polja upotrebe onog trenutka kada um nije u stanju da obujmi nove okolnosti. Roman o umiranju pre smrti.

A svaki je njegov roman o smrti pomalo. Svaki je, bez sumnje, i o porodici pa tako i ovaj (nigde se porodica ne pominje) iako je glavni junak u pojedinim trenucima usamljen poput leša, bez ikoga u momentu dolaska na novi kontinent, bez ikoga u masi kolega na novom univerzitetu na kom pojedini slavodobitno i sa profesionalnim žarom bistre sa njim, pre bi se reklo pred njim,  mutnu  mantričnu istoriju izdaja, podvojenosti identiteta, podela, bratoubilačkih pirova u nas, pokušavajući da mnogo hiljada kilometara, bez ikakvog ličnog uvida daju anamnezu, sumu. 

Usamljen na javnim predavanjima kao “gost iz prve ruke“ , među studentima atrofirane pažnje, usamljem među linijama živih granica koje se mreškaju poput plitke vode, na istorijskim mapama koje pronalazi u podrumu kuće koju je univerzitet iznajmio za njega.

Usamljen u taksiju, na putu sa aerodroma dok sluša jednolični govor vozača…Usamljen i besan. Metafizički gotovo besan. Ljut na te mape , istoriju, dislokaciju, nesporazume, samoljubivo i grandiozno neznanje ovih ljudi ovde, sa ove strane okeana. Besan na svoje neznanje. Besan, iznuren u besu i žedan, u stalnom strahu da će nestati soka od pomorandže.

Kod svake njegove knjige, pa i ove, osećam snažnu potrebu da je pročitam odmah iznova, da opet zaronim u osećaj. Onda sačekam, ne znam zašto, da bih na kraju odustao. Na duže vreme.  

Neverovante rečenice, svaka u sebi nosi nukleus priče koja je za sebe ali koja ide u lancu sa pričom (bez priče) na površini. Sa maticom.

Možda je to razlog?

Uglavnom, čekam da se sve to nataloži i prođe. Čekam da se slegne sve ono „meta“ u tim rečenicama, da se isčisti muzika koju čujem u tim ritmovima i repeticiji  („pomislio sam“, kaže, onda nešto napiše o tome , nejasno, ritmički,  pa onda kratka digresija, još nešto, pa umetne, ovog puta na kraju to „pomislio sam“ onda eskalira to nešto u nastavku da bi dodao distorziju sa „još sam pomislio“… ili otpočne sa „rekla je“ zatim ide šta je (ona) rekla, onda se to razvija uz novo „rekla je“ da bi u kontrapunku izveo zaključak iz konteksta, dodajući šta je sve to što „nije rekla“ itd.)  pa ću svakako opet sve iz početka, opet, bez drugih mogućnosti osim da uživam.

Nema analize kod Albaharija. Nemoguće je proniknuti u tekst onoga koji ne veruje u reči, čisti ih, teži tišini između njih i vodi te kroz „tanku sliku jave“. Takav jedan u budističkoj igri stvaranja mozaika od zrnevlja peska raznih boja, da bi ga posle jednim potezom ruke rasturio, dakle, takav jedan koji teži da kroz tematsku neuhvatljivost i nepoverljivost prema rečima da konačan, što pouzdaniji iskaz, takav se mora neposredno, živo slušati (kao muzika dakle, pre nego kao pripovedač) i čitati onako kako te on vodi. Drugim rečima, pustiti se.

Teško je to, pustiti se. 

Verovatno zbog toga mnogima neće leći. Jer, molim vas,  štošta tu „nije jasno“, u tim brilijantnim rečenicama, grozdovima hiperrealizma.

Pa svejedno, sa ovim čovekom se  vrlo živo razgovara. Onda sabiram to što je izgovoreno, sintetizujem, rasplićem i žvaćem, uživam, pa ću onda opet. Kasnije.

Albahari je ozbiljan mentalni trening, opasan stilski drill za sve one koji ‘kače’ tešku prozu kroz estetski doživljaj, divna melanholija i, potpisao bih – Dobar duh.

Slava mu, slava Snežnom čoveku.