Pororoca (2017)

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Zemlja porekla : Rumunija

Režija: Constantin Popescu

Glavne uloge: Bogdan Dumitrache  i Iulia Lumânare 

Žanr : Drama

Trajanje : 152 minuta

Prvi put sam se zapitao šta se dešava, kako se dešava i gde zapravo odlaze ljudi koji nestanu. Iz života drugih ljudi, iz svog života, sa lica zemlje… kad sam negde sredinom 1992. godine gledao spot grupe Soul Asylum – Ranaway train.

Ljudi sa omotnica mleka, sa kartonskih kutija, ambalaža raznih proizvoda, lica nama nepoznata, imamo i ljude koje traže drugi ljudi, možda traže i sami sebe, nestali… negde… nekako… sa nekim… ili sami.

To je i tema filma “Pororoca”, meni nepoznatog Rumuna Konstantina Popeskua.

Lep letnji dan, otac izvodi decu u obližnji park, onda devojčica nestane, i….

Sve ostalo je u izmaglici. Vi kao gledalac postavljate ista, gore navedena pitanja, ali odgovora nema.

Reditelj gradi priču prema ocu nestale devojčice, koga ubrzo, nakon tog događaja napuštaju supruga i drugo dete, i odlaze kod njenih.

Otac doživljava destrukciju, moralnu i fizičku katarzu, gde svakog dana odlazi u park u kome je njegova ćerka nestala. Razgovara sa ljudima koji su tu svakog dana, sakuplja slike iz mobilnih telefona ne bi li pronašao nekoga ko mu je sumnjiv. Dešava se da u njegovoj glavi, glavni osumnjičeni postaje slučajni posetilac parka, kako ćemo kasnije saznati invalidski penzioner, bivši radnik carine, čovek koji je došao u park sa detetom koje nema roditelje.

Ponašanje oca postaje nalik na Trevisa Bikla (Taxidriver), povlači se u tamu, kroz glavu mu prolaze razne destruktivne ideje, ne brije se, ne šiša, a onda jednog dana kreće po odgovore.

E, baš je tu cela fora. Odgovora nema, a nećete ih dobiti ni do kraja filma.  Šta se zapravo desilo sa devojčicom? Mi kao gledaoci imamo pravo da posle provedenih 120 minuta pred ekranom ili platnom, dobijemo odgovor na to pitanje. Uostalom, to je i ceo film.

Odgovora nema, niti ćete ga dobiti. Kao što je to slučaj i u gomili rumunskih, turskih i bugarskih filmova, ostaje vam da sami ispričate svoj kraj, jer ga od reditelja nećete dobiti. Po meni, velika mana.

A i što reče Soul: Runaway train never going back, Wrong way on a one way track, Seems like I should be getting somewhere, Somehow I’m neither here nor there.

Autor : Ivan Žikić

Fotografije : IMDB

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Gledište

Gledište

Gledište je kulturni portal, mesto gde se promoviše pisana reč i podstiče kreativno razmišljanje.

Ostavite komentar