SMILJAN BANJAC ZA GLEDIŠTE : “Grozim se novog primitivizma koji je zahvatio naš narod”

Prvi put sa nama je i neko čije komentare možemo da čujemo dok gledamo neku fudbalsku utakmicu ili teniski meč iz topline našeg doma ili obližnjeg kafića. Njegov glas je prepoznatljiv, prenošenje zbivanja na terenu objektivno, a on je i prvi koji će da poželi sreću našim takmičarima na teniskim turnirima širom planete, pogodili ste, to je Smiljan Banjac !

Pričali smo o njegovoj dosadašnjoj karijeri, o zahtevima na koje mora da odgovori jedan zaposleni na mestu sportskog komentatora, o stanju u medijima, domaćem fudbalu…

Pozdrav Smiljane, dobro došao na kulturni portal „Gledište“. Za početak razgovora, razumljivo jer dolaziš iz sfere medija, voleo bih da mi daš neki presek stanja u medijima kod nas.

Stanje medija u Srbiji je prilično konfuzno, i usudiću se da kažem – katastrofalno. Nažalost, politika se prosto uvukla u sve segmente društvenih pojava, tokova, samim tim i u novinarstvo. Nema dovoljno jakih ljudi koji bi to mogli da spreče, odvoje posao od uticaja ovih ili onih. Svakodnevno se srećemo sa cenzurom i autocenzurom, koje se posebno gadim. Samim tim, gade mi se i oni koji su tome skloni.

Kod nas je nepisano pravilo da su svi, uz trenere i selektore, komentatori, i da je to najlakši posao na svetu. A ja uvek kažem – izvoli, sedi i pričaj 10 minuta u kontinuitetu. Nije baš sve tako jednostavno. Međutim, iskustvo i godine mi dozvoljavaju da se na to ne osvrćem.

Kakvo je onda po tvom mišljenju sportsko izveštavanje, da li se i tu traži pompa, senzacija, kako ti izgledaju sportske rubrike naših novina?

Odavno ne čitam štampana izdanja jer su pretvorena u najobičnije tabloide i propagandu pojedinca ili grupe. Piše se klubaški, ostrašćeno, što je do pre izvesnog vremena bilo nemoguće. Pojedini ljudi koji sebe smatraju novinarima prave unapred plaćene priče sa sportistima koji na taj način sebe promovišu. Toga je, nažalost, sve više.

Tebe ljudi uglavnom znaju kao sportskog komentatora, prvo kroz rad na „BK“ televiziji i ono što je i danas aktuelno na „Eurosportu“. Kako si ušao u te vode, bavio si se i novinarstvom, proveo si neko vreme i na radiju, ispričaj nam nešto o tome kako je tekla tvoja karijera.

Sve je počelo prilično davno, još na „Golf“ radiju u „Avala filmu“ sredinom devedesetih. Sjajni ljudi, kolege, od kojih su većina, poput mene, kasnije postali prepoznatljiva TV lica. Rad na radiju ti daje mogućnost da obogatiš jezik, počneš brže da razmišljaš i veoma je preporučljivo kao priprema za odlazak na TV. „Golf“ je posle 2000. godine postao prvi isključivo „sportski radio“, pratili smo i sportske rezultate uživo. To je bila revolucija u tom domenu zabave i posla. Nažalost, ugašen je sramnom odlukom zloglasne RRA (Republička radiodifuzna agencija – prim.aut.). Nakon toga je usledio poziv sa čuvene BKTV koja je imala u to vreme izuzetan kadar, imao sam fenomenalne kolege koji su i dan-danas vodeći na gotovo svim televizijama za koje znate. Sportska redakcija je bila veoma jaka, prenosili smo englesku Premijer ligu i špansku Primeru, bila su otkupljena prava i za SP 2006… Odradili smo iz Frankfurta Kup Konfederacija, kolega Aca Stojanović i moja malenkost. Politika je opet uticala na gašenje te sjajne TV kuće. Bio sam član tima RTS na Mundijalu u Nemačkoj odakle smo prenosili sve utakmice, pošto je prava od BKTV kasnije otkupio javni servis. To je za mene bilo nezaboravno iskustvo u svakom smislu. Posle SP, bio sam novinar i urednik sportske redakcije na gradskoj TV „Enter“, istog leta (2006.) pokrenut je program Eurosporta na srpskom jeziku i ja sam se našao tu, među „pionirima“. Na tom sportskom kanalu sam komentator i danas i na to sam veoma ponosan.

Šta u osnovi sve sačinjava posao jednog sportskog komentatora, o kojim sve stvarima u živom programu treba da se vode računa, kako po pravilu izgleda priprema nekog sportskog događaja koji se komentariše?

Sportski komentator se najpre priprema za svaki prenos. Poželjno je da bude odmoran i koncentrisan na to što radi, to je od velike važnosti i pomaže tokom prenosa. Kod nas je nepisano pravilo da su svi, uz trenere i selektore, komentatori, i da je to najlakši posao na svetu. A ja uvek kažem – izvoli, sedi i pričaj 10 minuta u kontinuitetu. Nije baš sve tako jednostavno. Međutim, iskustvo i godine mi dozvoljavaju da se na to ne osvrćem.

Iz ugla nekog ko ima takvu radnu biografiju, kako ti onda deluju sportske emisije, komentarisanje utakmica, uopšte realizacija sportskog programa pre svega na javnom servisu?

Deluju mi prilično „istrošeno“ i siromašno, pre svega zbog nedostatka novca, rekao bih. Tu mislim na scenografiju studija, ambijent, ono što vam prvo privuče pažnju. Nemoguće je nemati kadrove za pristojan TV prenos. Sa većinom kolega koji su i danas tu sam radio, poznajem ih, i siguran sam da imaju potrebno znanje za posao novinara/komentatora. Veći broj je takvih, neki još uvek uče.

Kao i kod raznih brendova i među televizijskim kućama imamo borbu za tržište, preko operatera koji šire njihov signal širom zemlje. Kakvo je tvoje viđenje situacije gde imamo dva dominatna operatera a da bi imali sve sportske kanale moramo da potpišemo ugovore sa obe firme. Sportski kanali su se podelili takođe u dve kolone, jedni su kod jednih a drugi kod drugih, nije li to bitka iz koje povređeni izlaze jedino krajnji korisnici?

Kao gledalac i korisnik istih usluga sam nezadovoljan, naravno. Radim na satelitskom sportskom kanalu, koji na sreću ne zavisi od ovdašnje palanačke politike moćnika. Ta njihova „prebijanja“ – ja tebi utorak ti meni sredu i sl. me ne interesuju previše. Priznajem da je stanje prekonfuzno.

Uglavnom prenosiš dešavanja sa fudbalskih (Bundes liga) i teniskih terena (mastersi, gren slemovi). Ono što mene zanima a verovatno i druge, vezano je za fudbalska borilišta na kojim učestvuju naši klubovi i državna reprezentacija. Još uvek se ne smiruju strasti nakon završenog Svetskog prvenstva u fudbalu i to pred početak Lige nacija gde će učestvovati i naša reprezentacija. Na već pomenutom Svetskom prvenstvu u Rusiji, na kom smo zaigrali prethodno propustivši više većih takmičenja, došli smo po našem starom dobrom običaju u nekom čudnom raspoloženju a poznati su i činioci koji su za to zaslužni  (savez, struka, državni vrh, menadžeri) imali smo i neka dešavanja tokom turnira i nakon svega, na istim relacijama, kako ti to sve zajedno izgleda?

Jadno je i poražavajuće. Fudbalski savez vode diletanti poput Kokeze, slično je i u struci, da budem jasan, aktuelni selektor je nesumnjivo bio odličan fudbaler, ali seo je na klupu reprezentacije pod nerazjašnjenim okolnostima, kao prethodni Muslinov pomoćnik. Jedino je jasno da je politički podoban i da mu je to bio glavni argument i preporuka za mesto selektora. Jednom rečju – skandalozno. Kao i sve što se događalo u Rusiji i posle turnira. Konferencija se organizuje na benzinskoj pumpi pre polaska na SP?! pa gde to ima, pitam ja vas? Oduzimanje kapitenske trake Ivanoviću i sl. Ni dan-danas nismo dobili nijedno objašnjenje, niti je neko snosio odgovornost za debakl u Rusiji. Tim se saopštava mejlom, ne dozvoljavaju se pitanja novinara. Kadrovi FSS su skandalozni, najobičniji politički komesari.

Neretko preko društvenih mreža kritički daješ osvrt na dnevno-političke teme, šta najviše u tebi izazove poriv da na taj način iskažeš svoj stav, nezadovoljstvo i tome slično?

Kritikujem, da, kritikovaću sve što ne valja u ovoj zemlji, društvu. Grozim se primitivizma koji se „umrežio“ među običnim ljudima a za to je direktno odgovorna vlast koja preko svojih medija gledaocima ispira mozgove. Živimo „Trumanov šou“, koji režira jedna persona. Sve je veliki rijaliti koji je pun tog primitivizma, laži, prostakluka. I sve je, siguran sam, „diplomski“ rad jednog bolesnog sistema.

Takođe iz tvojih objava se može zaključiti da te privlači fotografija, da pokušavaš da vodiš sportski način života, koja su ti još interesovanja, šta te najviše opušta, šta za tebe predstavlja idealan dan?

Jesam sportski lik, obožavam bazen, uopšte vodu i plivanje, mada, u mom slučaju je to daleko od rekreativnog jer bukvalno odrađujem trening više puta nedeljno. To me opušta i prija mi, rekonfiguriše me. Fotografija mi je takođe ljubav, bavim se njom, ali nikada profesionalno. Druženje sa pozitivnim ljudima kojima sam okružen, vreme provedeno u prirodi i vožnja automobila su takođe ključni momenti da se čovek održi zdravim u glavi i telu.

Za kraj ovog intervjua izražavam ti veliku zahvalnost na izdvojenom vremenu, završićemo ako želiš sa nekom tvojom preporukom za naše čitaoce. Čime bi se trebalo zanimati u slobodno vreme, možda neka dobra knjiga, film?

Bliže se kišniji, jesenji dani, film je uvek dobra opcija. „American made“ ili „Live by Night“, nisu najnoviji, ali, preporuka na blic. Knjiga neka bude „Odsev“ mog drugara, pisca i kolege Dušana Duleta Nedeljkovića. Prava stvar, verujte mi. Hvala i Vama, veliki sportski pozdrav i svim vašim čitaocima.