JOVO BAKIĆ ZA “GLEDIŠTE” : “Bez solidarnosti, kao vrhovne vrednosti, mi ne možemo opstati kao društvo!”

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Po prvi put smo na terenu sociologije. Teme koje su se obrađivale na najsvežijem predavanju su : 1) Sociološka slika današnjice; 2) Sociološki pristup u sistemu školstva;  3) Sociologija masovnih medija; 4) Istorijska sociologija politike; 5) Sociološka pozadina javnih nastupa političara;

Svoje predavanje u formi intervjua, održao je naš istaknuti sociolog, docent na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu – Jovo Bakić.

Oprez ! Odgovori su kako smo i navikli od njega – surovi 😉

Poštovani Jovo, dobro došli na kulturni portal „Gledište“. Imam tu čast i zadovoljstvo da budete prvi sociolog koji će dati intervju za ovaj portal. Voleo bih na samom početku, da kao neko ko se bavi izučavanjem društva, date odgovor na pitanje kakva je sociološka slika naše današnjice?

Bolje Vas našao! Hvala na pozivu.

U našem društvu je nejednakost najveća u Evropi. Medijana prihoda iznosi svega 212 evra (polovina zaposlenih ima primanja ispod ove vrednosti, a polovina iznad), dok čak četiri petine zaposlenih zarađuje manje od prosečne zarade od ionako bednih 390-400 evra. Samo 1 odsto zaposlenih zarađuje više od 1000 evra, dok minimalac u Nemačkoj ili Francuskoj iznosi oko 1500 evra.

Gde u svemu tome pojedinac treba da traži svoje mesto, i da li je povezivanje sa drugima nužno? Čini se da nam se u današnjem svetskom poretku i kroz marketing velikih multinacionalnih kompanija, na neki način nameće individualni „pokret“ – društvo individualaca.

Nužno je. Srbiji nedostaje solidarnost. Bez solidarnosti, kao vrhovne vrednosti, mi ne možemo opstati kao društvo. Pojedinac je, naravno, vrlo važan. O njemu se ovde i radi. Ne može čovek biti srećan, ako je oko njega sve živo unesrećeno. Srećni ljudi u opštoj društvenoj nesreći, tj. u nesreći većine drugih ljudi, obične su moralne nakaze.

Sociologija takođe treba da odgovore o raznim pitanjima kada pričamo o društvenim odnosima i interakcijama. Kao što je poznato onima koji prate vaš rad, docent ste na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu – odeljenje sociologije. Kakav je vaš odnos sa studentima, čemu ih učite, da li se treba strogo držati nastavne jedinice?

Mislim i nadam se da imam dobar odnos sa studentima, ali to svakako i njih morate pitati, jer uvek se može dogoditi da čovek ima iskrivljen opažaj stvarnosti. Učim ih da razumeju politiku uopšte, a onda i onu u različitim istorijskim razdobljima i prostorima, naročito, pak, onu na Balkanu i u Evropi. Potrebno je da razumeju mesto Srbije i Balkana u svetskom kapitalističkom sistemu, te da shvate šta sve utiče na politiku: od vladajućeg društveno-ekonomskog uređenja preko državnog uređenja do strukture međunarodnih odnosa i opštih idejno-kulturnih struktura i stremljenja u različitim istorijskim razdobljima. Ono što izučavam i predajem najpreciznije se može odrediti kao istorijska sociologija politike, koja je u metodološkom smislu zasnovana na saznajno-sociološkim temeljima. Strogo držanje nastavne jedinice, kako ste Vi to naveli, jeste neophodno, ako čovek želi da studenti budu dobri profesionalci. Istovremeno, te nastavne jedinice su tako oblikovane da studentu jasno stavljaju do znanja šta sve mogu raditi kao građani u javnom životu. Šta će oni, međutim, konkretno raditi ostaje njihovoj građanskoj savesti da odluči.

Sa tim u vezi imamo i sistem školstva. Da li treba današnjim učenicima od najranijeg doba prilagoditi nastavu, tako da ona ide u korak sa digitalnim vremenom u kojem živimo ili treba ostati pri starim standardima?

Svakako treba pratiti tehnološki napredak i upotrebljavati ga u nastavi, jer tako se može brže i više naučiti. No, istovremeno, neće tehnološki napredak, sam od sebe, doneti napredak u usvajanju raznovrsnih sadržaja, već to presudno zavisi od motivacije učenika i kvalitetnog rada nastavnika, koji mora da bude kadar da probudi i neguje motivaciju svojih učenika. Motivisan učenik će znatno brže učiti, pa će i sam, posle izvesnog vremena, znati gde, kako, i od koga može naučiti ono što mu je potrebno. No, od nastavnika ona ili on moraju naučiti zbog čega su ta znanja ili veštine važna i koliko će pomoći čoveku u životu, tj. u njegovom samousavršavanju, ako ih poseduju.

 Takođe, jedno vreme je bila aktuelna tema dualnog obrazovanja (zakon je usvojen, njegova primena kreće od školske 2019/2020), jedni su tvrdili da to vodi u radničko „ropstvo“,  a drugi u lakše integrisanje u poslovne procese, gde je sredina?

Sve zavisi kako će se ono sprovoditi. Bojim se da će na periferiji svetskog kapitalističkog sistema dualno obrazovanje značiti izrabljivanje dece.

Pored predavanja na katedri, bavite se i kritikom društva, politički ste analitičar, ponekad gostujete i u emisijama na televiziji, u kojima još uvek mogu da se iskažu i razmene različita mišljenja. Zašto se danas, u 21. veku, sužava prostor onima koji svoja drugačija stanovišta žele da iskažu javno i to podvodi pod oznakom – opasno ?

Svuda raste autoritarnost, a naročito na (polu)periferiji svetskog kapitalističkog sistema. Pogledajte jedan mafijaško-autoritarni režim Mila Đukanovića u Crnoj Gori, učitelja Aleksandra Vučića, ili jedan fundamentalističko-autoritarni režim u Saudijskoj Arabiji, pa i u Turskoj, ili jedan radikalno-desničarski autoritarni režim Viktora Orbana u Mađarskoj. Sve je to, naravno, u vezi s rastom radikalne desnice uopšte u Evropi i svetu, u centru svetskog kapitalističkog sistema. Autoritarci i radikalni desničari ne podnose kritiku, pa stoga sužavaju prostor javnom delanju uopšte, a naročito slobodnom iskazivanju kritičkih stavova. Bitno je, takođe, uočiti da kapitalisti, po slomu socijalizma, ne strahuju više od socijalnih revolucija, pa mogu, osim ubeđivanjem da je kapitalizam bezalternativan sistem, vladati i sirovijom silom.

Spomenuli smo politiku, vaša interesovanja se isto tako vežu za sociologiju politike i njen istorijski razvoj. Ne može, a da se ne primeti, ma koliko se ko trudio, da je ona u svim porama našeg društva. Kako se ona uvukla toliko u naše živote, da li mi uopšte nešto biramo/odlučujemo, može li se objasniti fenomen idolopoklonstva kada pričamo o političarima kod nas?

Vladajuća politička kultura je parohijalno-oslobodilačka, a u njoj autoritarnost i gradnja kulta vladara predstavljaju uobičajeno stanje. Autoritarni vladari, koji uz pomoć poslušnih sredstava masovnog opštenja grade sopstveni kult u javnosti, predstavljaju se kao narodni spasioci, koji podnose ličnu žrtvu zarad narodnog dobra. Kako bi to narod dobro u glavu utuvio, potrebno je da mu se stalno ponavlja i otuda je politika prodrla svuda, dok su kultura i privreda zapostavljene, jer se o prvoj uopšte ne priča niti se pomaže, a o potonjoj su političarima puna usta, čime se sprečavaju dublji uvidi o turobnoj društvenoj stvarnosti, o kojima sam govorio na početku našeg razgovora. Tako ispada da od političara zavisi privredni razvoj, što i jeste tako, jer oni ga sprečavaju zbog, s jedne strane, uhlebljivanja partijske vojske parazita po državnim ustanovama, opštinama i velikim javnim preduzećima i, s druge, reketiranja privrednika. Istovremeno se koristi statistika, koju nude poslušne državne statističke ustanove i plaćene privatne agencije za istraživanje javnog mnjenja, za zaluđivanje naroda. Naravno, sam autoritarni vođa u tome sa zadovoljstvom učestvuje, iznoseći najneverovatnije i sasvim neistinite tvrdnje o privrednom rastu, očekivanim prosečnim platama u budućnosti (najčešće „za dve godine“ ili „do kraja sledeće godine“) i padu nezaposlenosti u Srbiji.

Opet u bliskoj vezi sa ovim, šta govori o jednoj naciji, neodazivanje na poziv za glasanje na izborima, pa gotovo polovine stanovništva sa pravom glasa, nebitno kojim povodom (parlamentarni, predsednički, lokalni izbori) ?

Mnogi građani su ubijeni u pojam. Petooktobarska politička elita postala je deo oligarhije i sasvim je izneverila očekivanja, a to ne shvata, pa uporno ponovo pokušava da dođe na vlast, umesto da se skloni s političke pozornice. Ona zatvara prostor, uz pomoć autoritarnog režima, kojem takva opozicija ide naruku, za pojavu novih delatnika na političkoj sceni, a to, u povratnoj vezi, dodatno razočarava, osujećuje i frustrira prosečnu građanku i građanina, koji odustaju od svog građanskog prava i tako omogućuju mafiji i najgorima u našem društvu da nesmetano vladaju i izrabljuju nju, njega i njihovu decu (za koju se bolja budućnost vidi u inostranstvu).

Ako nam ovo prethodno nije nimalo zanimljivo i ne uključujemo se previše, onda smo itekako u toku i vrlo nam je interesantno i oku prijatno, da vidimo šta se zbiva „preko tarabe“. Pod ovim mislim pre svega na rijaliti programe koji su  trenutno najzastupljeniji na televiziji. Kakvo je vaše mišljenje o opčinjenosti našeg naroda tim i takvim programom i da li vidite vezu između rijaliti programa i javnih nastupa domaćih političara?

Domaći političari i bukvalno učestvuju u takvoj vrsti programa: Vojislav Šešelj, Nenad Čanak, kao i onaj nesrećni poslanik SNS-a iz kojega primitivizam izbija kada god progovori (može biti da sam nekog i zaboravio, s obzirom da tu vrstu emisija pogledam isključivo dok menjam kanale posredstvom daljinskog upravljača). No, u suštinskom pogledu, V. Šešelj i njegovi učenici, koji se, nadmašivši učitelja, danas nalaze na vlasti, stvorili su od politike rijaliti pre same pojave ovakvih emisija na našim ekranima. Setite se vitlanja pištoljima, fizičkih nasrtaja na političke neistomišljenike, bacanja cipela, kletvi i nebrojenih verbalnih uvreda namenjenih svima koji ne podržavaju njihove stavove. Utoliko, ovde je politika izvorište društvenog primitivizma i kulturne zapuštenosti. Razume se, tu su i bogataši koji sve to finansiraju, jer im odgovara, kako političarima tako potonjima, da se ovakav sistem ukoreni i ovekoveči, te da se od građana konačno naprave ovce koje dragovoljno podnose šišanje i idu na klanje. Otuda je lakše pojmiti nastanak i dugo trajanje takve masovne duhovne trovačnice kao što je Pink, kao i pretvaranje drugih televizija s nacionalnom pokrivenošću u pinkčiće. One prepliću u svojim programima politiku, svedenu na rijeliti, s rijelitima, u kojima neretko učestvuju političari, zajedno s drugim naizgled običnim ljudima, te „starletama“ i estradnim „zvezdama“, koji se, međutim, najčešće odlikuju nepatvorenim primitivizmom. Tako se celo društvo pretvara u zavisnike od primitivizma, a kulturni obrazac se svodi na pevanje Miljacke, silikonske grudi i usne, te psovanje. Naravno, sve je to u funkciji ukorenjivanja jednog autoritarno-mafijaškog političkog sistema.

Izražavam Vam veliku zahvalanost na izdvojenom vremenu i pristanku da uradimo jedan ovakav intervju. Voleo bih na samom kraju, ako biste mogli nekom porukom da se obratite svim našim postojećim, ali i budućim čitaocima. 

Želim da im poručim da bi naše društvo moralo da bude društvo jednakih i slobodnih pojedinaca, koji se udružuju i međusobno su solidarni. Dakle bez solidarnosti među našim građanima i građankama, neće biti ničega, to će onda biti društvo vukova! Ipak mislim, da smo mi došli do jedne tačke, kada ne smemo biti jedni drugima vukovi, nego moramo biti braća i sestre, ne u etničkom nego u ljudskom smislu !

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Marko Baljkas

Marko je rođen u Šibeniku 1990. godine. Urednik je i autor ovog portala, a pisanje mu predstavlja najdraži poziv. Veliki je zaljubljenik u kulturu i voli da bude okružen onima koji neguju slične vrednosti, teži da se nađe u centru zbivanja i da doživljeno prenese dalje. Živi i radi u Beogradu.

Ostavite komentar