Poezija Miljane Nikolić
Svim čitaocima Gledišta donosimo poetske redove Miljane Nikolić.
LOTOS
Čast mi je što sam upoznala
Ljude prljavštinom netaknute
One ljude koji iznova cvetaju
Često zbog toga i smetaju
Onima koji nisu navikli
na čisto, neukaljano srce
Tračevima i podsmesima
Pod velom humora
A duša dobro zna
Šta je prava istina
Samo se pravi da ne zna
koliko boli uvreda
Ali lotos za njih ne mari
On nastavlja da pleše na vodi
da druge lotose ljubavlju ozari
i da se iz nje ponovo rodi
Briga ga za podivljalu rulju
I uprkos korenu u njihovom mulju
Lotos će se sam izdignuti
da živi i voli okrenut ka svetlosti
Ni močvara ga ne ubija
Mulj ga steže, a on iz blata izranja
Kao da mu nije ništa
Jer je svestan svojih latica
Prkosno lepih, nežnih, izdržljivih
Zbog duhovnog buđenja
Život mu traje vekovima
Obnavlja se, u bari svetluca
U inat svim žabama alapačama
Kojima je kre-kre-kre ─ sve!
Nisu spoznali bolje
Nisu probudili svoje srce
Pustili su ga da u blatu umre
Da trujući druge i sebe otruje
Zato njih boli najviše
Naše ih radosti guše
A uporno prstom upiru u tebe
Keze se i ružne reči govore
Uz osmeh ti podmuklo tugu stvore
Ali ti da si lotos ─ ne zaboravi
Sa tebe sva prljavštvina klizi
K’o latice svoje glavu podigni
Tek te čekaju novi podvizi
DUGA
Ovaj dan je jako čudan
Malo sunčan, malo tmuran
Posmatram ljude lica umornih
Izviruju iz raznih ulica
I svi se u svome bolu ukrštaju ─
Vraćaju se sa posla…
Vidim im taj nevidljivi teret na leđima
…i ja ga nosim…
Život nam je k’o ubrzani film
… Još ovaj dan… tera te da budeš pospan
A znaš da imaš još hiljadu obaveza
Moraš da vidiš još hiljadu takvih lica
A nekad ti se nijedno ne gleda
Čak ni svoje ─ usahlo, tužno
U ovom vremenu ─ normalno
U stvari ─ bolesno
Evo, pljusak je najzad pao
Kao da je i nebo moralo
Zbog nas da zaplače…
I kreće sve jače, jače
Al’ ubrzo i stane!
Zasija sunce…
Eh, i kod nas ljudi je tako
Isplačemo se ─ pa nastavimo dalje
Samo ne znam kud ćemo dalje od ovoga
Što nas razbija u paramparčad
…Pa se pitam sad
Gde je duga… Kažu da dolazi posle kiše
I istina je, ranije sam je viđala
Al’ izgleda da je nema više…
I ona je od života odustala
Međutim, ugledah jednu devojčicu
Talasaste plave kose, patikice roze
Ljubičasta jaknica
Kišobran sa puno malih srca
Oči svetlozelene
I hrabre i uplašene
Eto ─ slike šarene
Ovoga puta duga je na zemlji!
I shvatila sam:
Umesto da me obuzima tuga
Ponekad mogu i ja, za inat, biti ta duga!
KAVEZ
Sijaj!
Ionako će sklanjati oči
Tim koji ne mogu da te izdrže
Ne daj da te zadrže
Tu tvoje mesto nije
Ti i nemaš mesto
Plešeš, skačeš, praviš piruete
Oni te ni ne vide!
Misle da te poznaju, a videli su samo siluete!
Za njih si nedokučiva
Nesalomiva
I baš zbog toga im je gušt da te slome
Da te pripitome!
A ti…pobegni što pre
da te ne zaključaju u svoj kavez
…jer ljudi vole da imaju retke ptice
O AUTORKI
Miljana Nikolić, rođena 8. aprila 1997. godine u Boru, živi i radi u Beogradu. Osnovne i master studije filozofije završila je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Poeziju piše od 16. godine, a strastveno je osvećena muzici i plesu. Profesionalno deluje u oblasti marketinga. Objavila je zbirku poezije „R.A.S.T.“ (put stvaranja koji je nastajao više od decenije).
Stihovima istražuje ljubav u različitim oblicima – od partnerske ljubavi do ljubavi prema životu, ljudima i Bogu. U pesmama se prepliću svetlost i tama: od razočaranja, bola i ljudske zlobe, do unutrašnjih borbi i traganja za smislom, što zbirci daje snažnu emotivnu i filozofsku dimenziju.
