Neprilagođeni

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

„Nije anhedonija krivac, nego prokleti Šopenhauer. Iščitao sam njegovu stranicu na Vikipediji, pošto se tu obrazuju novokompovani akademski građani, uključujući i mene, i tad sam shvatio u kakvom se sranju nalazim.“

Sakriven sam u svojoj prašnjavoj sobi. Već mesecima ne dozvoljavam ni tračku sunca da prodre u moj mračni mali svet. Plišana, tamnozelena zavesa me odvaja od spoljnog sveta, u kojem neko drugi povlači konce i odlučuje o našim sudbinama. U tom drugom svetu se ne snalazim baš najbolje. Najsigurniji sam između svoja četiri zida, gde živim u nekoj svojoj iluziji u kojoj ja gospodarim prostorom i vremenom. Zašto? Jer sudbinu ne određujemo mi, već neko drugi, a svakome od nas, ne budite naivni, ostavljen je samo privid slobode lišen bilo kakvog izbora. Eto, rekao sam.

Budim se u isto vreme svaki dan, tačno u šest. Ponekad mi se učini da čujem I Got You Babe, kao u filmu Dan mrmota; međutim, ipak se budim u šest uveče, tako da se plašim da nema neke sličnosti. Svaki dan mi je isti. Besciljan, beskrajno dug i sumoran. Iskren da budem, osećam se usamljeno, kao i većina ljudi u ovom ,,naprednom dobu‘‘, ,,novoj normalnosti‘‘ ili kako već. Poput izgnanika na pustom ostrvu, gledam u liniju horizonta nadajući se nekom izbavljenju. Da, postoji neki paradoks, makar kod mene, gde trebam i ne trebam ljude. Duboko priželjkujem da imam nekog pored sebe, s kim ću moći da podelim svoje najintimnije tajne ili barem kakav-takav razgovor, dok u isto vreme jedva čekam da ta osoba što pre, krupnim koracima, nestane iz mog malog sveta i prestane da zauzima prostor i kontaminira moju dušu.

Tokom mojih retkih izlazaka u grad, uglavnom zbog faksa, na koji toliko retko idem da me se tamo više niko ni ne seća, obično sednem u park, kod Palasa ili na Kališu, i nemo posmatram ljude dok šetaju sa osmehom na licu. Svi ti ljudi mi izgledaju isto. „Naši stariji sugrađani“ sede na klupama i hrane golubove koji su se, kao, baš slučajno tu zadesili. Bubuljičavi klinci šutiraju loptu i vrište kao šimpanze, dok nad njima bde ljutite tetke, strine ili ko već. Pored mene prolaze ćelave i nabildovane, uvek nadrkane, njuške, dok na svojim skupim telefonima, onako da to svi mogu da čuju, slušaju „probrane hitove“ sa IDJTV-a. Poneka žena sedi na klupici, jednom rukom stiskajući svoju purpurnu tašnu, dok u drugoj ruci drži roman Nore Roberts. Sasvim običan dan. Nijedan od tih prizora ne privlači moju pažnju; možda poneki kiseo osmeh. Ali jedna stvar koja je meni neuhvatljiva, a koju naizgled svi ti ljudi poseduju, jeste sreća. Svi deluju prokleto srećno! Sebe vidim ponekad kao Torua iz Norveške šume, koji sedi blizu faksa i gleda ljude kako se provode i dele sitne trenutke sreće s drugima, dok je on na nekoj sasvim drugoj planeti. Eto, to sam ja otprilike, čak i kad razgovaram s drugima. Naročito tada. Nikad deo scene, uvek tehnička podrška. Uvek višak, onaj za koga mora da se donese rezervna stolica.

Ponekad kada se nađem u društvu određenih ljudi, usamljenost gubi svoju snagu i moć. Nestaje onako kako je i došla. Ali postoji nešto drugo što me prati poput senke u svim razgovorima, ma koliko da su sjajni. Čuo sam za jedan fenomen koji se zove anhedonija. To je sušta suprotnost hedonizmu, potpuno odsustvo zadovoljstva. Sad shvatate šta želim da kažem – ja sam anhedonista! Sad sve ima smisla! Nikad nisam umeo da se opustim ni na kratko, a bilo je bezbroj prilika za tako nešto. Dok su svi na plažama Italije uživali pod suncem i plutali po vodi, ja sam se osećao napeto i nikada sasvim opušteno. Taj čuveni carpe diem, geslo svih Instagram sponzoruša sa napumpanim ustima, oduvek mi je bio nekako besmislen. Nikada nisam znao da malo pustim sebe na miru. Da ne brinem baš stalno. Znao sam da ću kad-tad morati da izađem iz vode. To mi je uvek stvaralo nervozu. Nakon izlaska iz vode, sledi hladnoća, dok mi morska so i smežurani prsti izazivaju nelagodu, a zatim opet sve ispočetka.

U poslednje vreme, teško da bilo šta može da me usreći. A da, to sam već rekao jedno trideset puta u prvom pasusu. Ništa mi se ne radi i ni u čemu ne uživam. U stvari, serem i ja! Nije anhedonija krivac, nego prokleti Šopenhauer. Iščitao sam njegovu stranicu na Vikipediji, pošto se tu obrazuju novokompovani akademski građani, uključujući i mene, i tad sam shvatio u kakvom se sranju nalazim. Nikako da spoznam svoju svrhu? Mada, ne znam ni zašto je tražim.  

Nedavno sam odgledao jedan film koji me je podstakao na razmišljanje o tom debilnom pitanju kojim se bave ovakvi kao ja. U Purpurnoj ruži Kaira, remek delu Vudija Alena, nesrećna konobarica Sesilija svoje bekstvo od surove stvarnosti nalazi u jednom filmu koji je pridobio njenu maštu. Nakon svog petog gledanja tog istog filma, njen omiljeni lik je iskočio – bukvalno iskočio – iz filma, primetivši Sesiliju u publici. Dok među producentima vlada panika zbog ovog ne baš čestog događaja, on vodi Sesiliju na pustolovinu. Kasnije, ona mora da se odluči da li da mu se pridruži u filmu i zauvek pobegne u svet fantazije, ili da ostane u stvarnosti. Svaki dan, kaže Vudi Alen, se suočavamo s izborom između stvarnosti i fantazije, i uvek smo primorani da izaberemo stvarnost, iako nas uvek razočara, duboko povredi i ostavi sasvim sjebanim.

Purpurna ruža Kaira potpuno je promenila moje shvatanje umetnosti ali i životnu filozofiju. Usled sve te usamljenosti, najveću utehu u poslednje vreme mi je pružala upravo umetnost bilo koje vrste. Umetnost predstavlja bekstvo od ovog sveta.  Mi biramo da je upijamo ili da je stvaramo, jer želimo izbavljenje iz te brutalne stvarnosti koja nas vuče sve dublje i dublje u provaliju iz koje se, vrlo dobro znamo, nećemo nikada izbaviti.  Možda nas ta razapetost između umetnosti i stvarnosti ipak čini više ljudima, a dela, živim. Da, drže nas budnim – budnim u snovima. Često ni ne prikazuju neku drugu stvarnost, nego razotkrivaju našu morbidnu svakodnevnicu takvu kakva jeste i podstiču na razmišljanje. Spojiti se sa nekim s kim biste delili sve, pa i bol, je neprocenjivo. Dodirnuti dušu drugom biću, dotaći nečije srce mekim rečima, toplim zagrljajima i bezrezervnom podrškom, je sve. Svojim jedinstvenim, skoro natprirodnim načinom, umetnost može da pruži jednako vredno blago, a možda i malo vrednije, jer je umetnost katalizator svega. Ona je sveprisutna, svemoguća u svoj svojoj lepoti i samom postojanju.

Stoga, pomislih, koji će mi ovo lamentiranje zbog samoće, koju provlačim kroz čitav ovaj besmisleno dugačak tekst? Imam zapravo sve što mi treba. Danas su svi hedonisti – ali svetu je potreban i poneki anhedonista?! Ti misfitsi koji sede za pisaćim mašinama po ceo bogovetni dan, odbačeni od drugih, nevidljivi za sve, svetu su doprineli isto koliko i ljubitelji ovozemaljskih zadovoljstava i telesnih strasti. Ne puno, naravno, ali taman dovoljno da svaki od nas neprilagođenih zna da čak i najmanja akcija izaziva nekakvu reakciju. Svaki taj mali korak je podjednako bitan dok se i dalje u uglovima naših mračnih soba uholaže gnezde po fiokama prepunih starih pocepanih čarapa.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Nemanja Mitrović

Večiti student Filološkog fakulteta. Pisac sa predumišljajem, ljubitelj magične fikcije, mrtvih jezika, jazz poezije, muzike osamdesetih i lake filozofije. Pripovedač, sporedna uloga u svom filmu, putnik kroz vreme. Rođen 2001. godine u Beogradu. Usamljeni jahač, fan starih dobrih filmova, bezalkoholnog piva, KFC piletine i krofni sa rupom.

One thought on “Neprilagođeni

  • 8. oktobra 2023. at 03:13
    Permalink

    Odlican tekst…Jako talentovan mlad covek.
    Ovi Mitrovici se bas rasirili svuda…

    Odgovori

Ostavite komentar