Kosmička nepravda

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

„Kad god se neki pošten i dobar čovek pojavi na društvenoj i političkoj sceni, odmah mu upere pištolj u glavu i kažu, adios. Čujem da se više ni toliko ne udostoje! A oni koji su tu da nas jašu, i to onako okrutno, bez imalo griže savesti? Oni uvek dožive stotu godinu!“

Prošlo je tačno šezdeset godina od ubistva Džona Kenedija, trideset petog predsednika Amerike. Dok je iz limuzine pozdravljao okupljenu masu, magnetičnog lidera, simbola jedne nove generacije i oličenja mladosti, usmrtio je bivši marinac Li Harvi Osvald sa šestog sprata jednog skladišta knjiga. Bar nam je tako rečeno! Osumnjičeni, koji je poricao bilo kakvu umešanost u ovaj atentat, uhapšen je, a zatim ga je dva dana kasnije ubio ,,ožalošćeni“ Džek Rubi, koji se, eto, baš slučajno našao tog dana na tom mestu, baš u to vreme.

Tragedija u Dalasu ostala je, u očima mnogih ljudi, jedna od najvećih nerazrešenih misterija svih vremena, pa i najvećih obmana. Nikakvog smisla nije imalo sve što se navodno desilo. Nemoguće je da je jedan hitac prošao i kroz Kenedija i kroz guvernera Konalija! A da li je svoje prste u ovaj događaj umešala i CIA, koju je Kenedi hteo da ugasi? Da nije s njima možda šurovao Lindon Džonson, stari rednek sa Juga – koji je, bajdvej, voleo da svog ,,Džamba’’ vadi pred osobljem u Beloj kući? Možda je želeo da se dočepa predsedničke fotelje?!

Ne bih da se bavim teorijama zavere. Nek se time bavi Robert Kenedi džunior, koga skoro četvrtina Amerike trenutno podržava za predsednika. Tako bar kažu ankete koje su, zna se, uvek veoma pouzdane.

Skrenuću s teme. Za razliku od Kenedija, Henri Kisindžer je preminuo u svom domu u Konektikatu pre izvesnog vremena, mirno i u snu. Odmah nakon što je ta vest puštena, širom Interneta, gde anonimnost dozvoljava ljudima da prave najveće budale od sebe bez i najmanje doze srama, usledilo je slavlje kakvog nije bilo od kad je Dejvid Haselhof svojeručno rušio Berlinski zid! Ljudi su bili presrećni što je, nakon sto dugih godina, konačno riknuo jedan od najvećih zlikovaca svih vremena, čovek koga je Entoni Borden nazvao ,,ubilačkim ološem’’ a Kristofer Hičens ,,ogromnom lažovčinom’’.

Moram reći da mi je svo to slavlje ostavilo gorak ukus u ustima, ali ne zato što mi je preterano stalo do gospodina Kisindžera, nego jer nema smisla, meni barem, da se za dobru vest uzima sasvim ugodna smrt jednog moćnika, koji je postigao sve svoje ciljeve nauštrb miliona nevinih i preminuo okružen svojom porodicom u stotoj godini života. Neke od tih stvari, a možda nijedna, se mnogima od nas neće ostvariti. Dotičnom jeste. Šta tu ima da se slavi? Njuzfleš: on je pobedio!

Primetio sam da su mnogi od najgorih zlotvora svih vremena dostigli duboku starost, dok je umrlo toliko dobrih, iako su im najbolji dani tek predstojali. Kenediju su se pridružili njegov brat Robert, pa Martin Luter King, Malkolm Elks, Lumumba, Sankara, Ulof Palme, Jicak Rabin, a od naših, rekli bi, Zoran Đinđić. Naravno, sve su to bile kompleksne figure! Ono što im je zajedničko jeste da su govorili kako treba koračati napred, u jednu bolju budućnost. Svi su, bar načelno, imali viziju o nekom humanom društvu i malo manje nasilnom svetu. Međutim, na kraju ni Džon Lenon nije mogao da prođe nekažnjeno jer se zapitao, kako bi bilo da nema povoda za ubijanje ili stradanje. Would you imagine that?! Čepmenu je to bilo neprihvatljivo!

Kad god se neki pošten i dobar čovek pojavi na društvenoj i političkoj sceni, odmah mu upere pištolj u glavu i kažu, adios. Čujem da se više ni toliko ne udostoje! A oni koji su tu da nas jašu, i to onako okrutno, bez imalo griže savesti? Oni uvek dožive stotu godinu! I, naravno, nikada ne snose odgovornost za svoje postupke. A ako ste počinili zla na nivou Hitlera, Mao Cetunga ili Pol Pota, onda nema nijedne moguće kazne koja bi bila proporcionalna šteti koju ste naneli. Neke, poput mučenja, koje spada u zločine protiv čovečnosti, često više sjebu mučitelja nego mučenika. A o smrtnoj kazni da ne pričam! To je maltene poput kartice ,,izađi iz zatvora’’ u Monopolu, jer zločinac više ne postoji i stoga ne oseća posledice svojih dela. A i, uostalom, nakon svega što su čovečanstvu uradile vlade, kako može bilo ko da im dodeli pravo da oduzmu ljudski život? Zar ćemo opet da lupamo glavom o zid, iako nam je glava do sada već potpuno prsla?!

Još od malih nogu su nas učili kako će na kraju – koji je, dabome, daleko – dobri pobediti a zli žnjeti ono što su posejali. ,,Sve je deo nekog većeg, Božjeg plana,’’ kažu oni, ,,Niko od nas ne zna što je ovako sve napravio i šta će s nama biti’’. Držeći se pretpostavke da je Bog dobronameran, nešto ne verujem da bi on smislio plan koji toliko šteti dobrima. Kakav je to plan koji zahteva pošteno ponašanje i ceni dobre ljude, a koji upravo njima nanosi toliki bol i patnju? Plan koji lošima omogućava da glatko prođu kroz život i da se slade voćkama koje su im brali njihovi uljudni podanici, sve do njihove spokojne smrti dva milenijuma kasnije?! Ili nikada, ako im uspe ovo sa kriogenim komorama.

Mogli bismo da promenimo način razmišljanja, jer nam trenutni baš i ne ide. Verovanje u neku kosmičku pravdu, koja će se ispoljiti pre ili kasnije, nam čini poimanje sveta malo lakšim, jer nam je nihilizam, ipak, nepodnošljiv. Naravno, ko bi rekao?! Shvatam potpuno! Užasava nas ta mogućnost da je ovo sve što ima, da pre nas nije bilo ničega i da posle nas neće biti ničega. Užasava nas ta mogućnost da je univerzum ravnodušan i da ne postoji niti kosmička pravda, niti istinska društvena pravda koju mi možemo da sprovedemo, jer nam je neprihvatljivo da loša dela prođu nekažnjeno, a da mi tu ne možemo ništa. Ni svom ćaletu nisam oprostio što mi je, kad sam bio mali, čitavu kesu punu Lindt čokolade kao ,,slučajno’’ bacio u đubre. Još uvek, sa 22 godine, čekam karmu!

Banalan je primer, ali svako od nas, u svom malom univerzumu, godinama vuče frustraciju zbog neke nepravde. Bilo da se radi o Kenediju ili komšiji što je zgazio rep našeg kućnog ljubimca, stalno sedimo skrštenih ruku čekajući neku kosmičku milost koje, da se ne lažemo, možda nikada neće biti. Ali, ako ne možemo da joj se nadamo, šta nam drugo preostaje?! Deluje mi da nas ipak koči ta naša vera da će svi loši na kraju biti kažnjeni a mi, cvetići još od osnovne, biti nagrađeni. Takvo uverenje nas čini bespomoćnim i samo nas gura u duboko samosažaljenje. Ne znam da li će svako dobiti svoje, ali ono što možemo je da se držimo nekog svog ličnog sistema moralnih vrednosti i da se uzdamo u sebe i svoje najbolje namere, pouzdano čineći odluke koje će nam pomoći, a da se istovremeno trudimo, onoliko koliko možemo, da što manju štetu nanosimo drugima. Da izokrenem jednu narodnu mudrost; ako neće breg Muhamedu, a Muhamed ne može na breg, nek joj digne srednji prst i kasabu sagradi u podnožju! To što smo u njenoj senci ne znači da ne možemo da živimo svoje male živote u svom mikrokosmosu, u skladu sa sopstvenim načelima. To da li će drugi dobiti svoje uglavnom nije do nas i stoga ne treba da nas briga, jer nas samo koči u ispunjavanju naših života. Na kraju krajeva, ipak mi se čini da život ogorčenog i sjebanog cinika nikako nije dobar?!

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Nemanja Mitrović

Večiti student Filološkog fakulteta. Pisac sa predumišljajem, ljubitelj magične fikcije, mrtvih jezika, jazz poezije, muzike osamdesetih i lake filozofije. Pripovedač, sporedna uloga u svom filmu, putnik kroz vreme. Rođen 2001. godine u Beogradu. Usamljeni jahač, fan starih dobrih filmova, bezalkoholnog piva, KFC piletine i krofni sa rupom.

One thought on “Kosmička nepravda

  • 29. decembra 2023. at 19:53
    Permalink

    Текст је веома квалитетно и критички зрело написан. Свака похвала! Добронамерни савет, будите добро упознати о темама о којима пишете и постављате питања јер по неким Вашим питањима из текста, препознаје се да не познајете добро тему вере и религије. Знам да је за Вас ово несхватљиво тренутно, али прочитајте житије неких великомученика као и великих светитеља и тамо ћете пронаћи одговор на то зашто добри не пролазе добро на овоме свету. Моја препорука је прочитати житије светог Нектарија Егинског, светог краља Стефана Дечанског као и њихова чудеса.
    А што се тиче питања из текста, већина увек поставља питање зашто Бог то дозвољава и зашто ништа не чини, а нико не поставља питања зашто човек чини толика зла и одакле толико зла у овоме свету. Кривимо Бога а не кривимо оног који нам та зла усађује. И за крај, запамтите, сви ћемо ми умрети једног дана, да ли имали 5, 35 или 85 година. Битно је шта смо урадили за све те године проведених у овом „неправедном“ земаљском животу.

    Још једном, похвала за критику и текст.

    Odgovori

Ostavite komentar