Sa glavom na jastuku
U priličnom magnovenju
Gde stvari izgledaju lepše
samo dok se snivaju
Sakrio sam se od reči,
Tuđih pogleda,
Od onoga što živimo
U podeljenom gradu i državi
Za koju moj sestrić detinje tvrdi da joj ne zna ime
Moj mali prijatelju, ponekad ne znam ni ja
I često se pitam šta su naši prostori
Koja je naša svrha
i čemu sve to težimo
Tu, gde je naše postojanje komično
gde su dani preslikani
odnosi bez kraja i početka
smeh kiseo i usiljen
sarkazam kao odbrana
a laži kao jedina istina
Ostaju nam navike, kojima pridajemo važnost
Male i slatke svakodnevne brljotine
Molitva za spasenje
i naše svađe, koje su smešne,
jednako kao i oblik lica koje izražava ljutnju.
