Traktat o autobiografiji Ace Lukasa ”Ovo sam ja”

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Pop-kultura i književnost su se na našem podneblju još od osamdesetih godina prošlog veka oslanjali jedno na drugo i koketirali bez pardona. Branimir Štulić je upotrebljavao motive Danila Kiša, David Albahari je koristio motive Branimira Štulića. Krug je nastavljen, u nešto modernijem i prizemnijem narativu. Kulturfašisti iz kruga dvojke koji žive u imaginarnom “echo chamberu” gde Tišma ima 100 000 prodatih knjiga, a njegova grupa Luna 300 000 prodatih ploča su na giljotinu dočekali vest o tome da je Aleksandar Vuksanović objavio autobiografiju “Ovo sam ja”.

Tviter zajednica je, što bi tabloidi rekli- zagrmela, a da ta manjina ima neke veće činove od uticajnih tviteraša i društvenih aktivista, svi koji su kupili ovu knjigu bili bi streljani, zajedno na čelu sa najvećim srpskim pevačom u poslednjih 30 godina, koji je, sram ga bilo- napisao knjigu. Sva sreća pa su u ogromnoj manjini, te se samo mogu podsmevati nama koji smo ogromna većina, svesni vremena i trenutka u kojem se nalazimo.

Ima srpska izreka: “Kada žensko spava sa više njih, ona je kurva. Kada muškarac spava sa više žena- on je jebač”. Referišući se na tu izreku, u malo izmenjenom kontekstu, ali istom dozom licemerja- Kada Mik Džeger napiše knjigu pod parolom “seks, droga& rokenrol”- on je strava, ali kad to uradi Aca Lukas- on je fuj.

Stoička filozofija nas uči o tome da čovek poseduje samo dve stvari; moralni izbor i pogled na stvari koje se dešavaju oko nas. Lukas je od ranog detinjstva bio svestan toga; što će reći da je kolektivno nesvesno znanje duboko urođeno u svima nama, samo ga neki osveste do svoje treće godine dok je mozak “upijajući” i snažnije prima nadražaje iz okoline, ali i iz podsvesti.
Vuksanović je upravo bio svega svestan još od svoje prve vožnje u busu kroz grad. Znao je da nema ništa osim moralnog izbora i percepcije, a kasnije kroz karijeru će to i potvrditi- materijalizam je prolaznog karaktera; tečnosti, supstance i milioni će proći, a ostaće duhovnost, umetnost i poruka koju prenosi kroz stihove. Stihovi koji su toliko snažni da seku kao skakavac kroz utrobu stotine hiljada širom Balkana.

Iz njega je tekla mržnja prema kremu koji ispija kafe na vrhu solitera- zato nije postao jedan od njih čak i kada je finansijski stajao daleko ispred profesionalnih ispijača kafe i milionera po pedigreu. Došao je sa dna, penjao se na vrh, a onda opet, svojom voljom, padao na dno i dizao se do vrha.
Oslikavajući svoj prvi veliki let (koji je zapravo bio pad) u metafizičkom smislu- pad preko harmonike kada se sve promenilo oslikao je život kako su to radili najveći renesansni umetnici, samo umesto slike- on je ovde koristio reč. Kristalno čistu, tako da bude jasna svima, jer kao i svaki pripovedač i Vuksanović poput besednika sa agore iz antičke Grčke zna da je umetnost u jasnom pripovedanju, a ne komplikovanim rečima i besmislenom egzibicionizmu.

Kažu da su ljudi koji konzumiraju, kako bi to rekao Bodler- lažne rajeve zapravo metafizički žedni i zapravo najveći bogotražitelji. Aleksandar Vuksanović na ovim stranicama upravo to i pokazuje. Ogoljeva se čitaocima do kraja i pokazuje da mu je traganje za suštinom važnije od tiraža, rasprodatih koncerata jer ga oni nisu učinili istinski srećnim i da su to sve bile zakrpe i štepovi za nedostatak ljubavi.

Najveći pisci i filozofi su ostali nedorečeni u potrazi za suštinom, tako da ćemo i u ovoj knjizi ostati uskraćeni za odgovor na to pitanje ali ćemo dobiti bol i bluz u potrazi za pomenutim stvarima; bez uvijanja i bez metafora. Japanska knjiga Hagakure, koja je priručnik za samuraje govori o tome da ako se prethodnu noć banči, treba staviti rumenila na lice. Ovde rumenila nema. Ne postoje skrivanja, ne postoje persone, sve je onako kako zaista jeste u životu, a ne u holivudskom filmu.

Biblija kaže da treba da ljubimo bližnjeg svoga kao same sebe. Što, opet, dovodi do zaključka da oni koji ne volie sami sebe, ne mogu da volie ni druge, pa im ne preostaje ništa drugo osim da sagledaju fenomen kroz prizmu istorije, sociologije ili filosofije. Empirijski, hladno i bez emocija. Za takve ljude nije ovakva knjiga. Ovo je bluz knjiga.

Kažu da je bluz kada se dobar čovek loše osećai. Lukas je postao odavno pevač naroda, folk u najbolje smislu te reči, a od sada je, u stilu Bob Dilana postao i besednik, propovednik i prorok jedne izgubljene generacije, koja je pokušala da dopre do suštine kroz “lažne rajeve”.
U više navrata ispred telesnog zadovoljstva će staviti pesmu, što naglašava i čitaocu da je duhovnost najvažnija i da smo u materijalnom obliku ovde samo na trenutak- umetnost ostaje zauvek. Umetnost Aleksandra Vuksanovića ostaje zauvek, jer je poput Diogena uspeo da se izdigne iznad materije.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar