KRATKOTRAJNO: Ljubav koja je brzo izgorela
Priča o jednoj kratkoj, uzavreloj ljubavi…
KRATKOTRAJNO Dugo ne napisah pesmu, a zvala je više puta. Najjačim tonom onog dana, kada su samo zujale misli, a reči behu iščezle. Neću da ćutim! Puno toga se dešava i negde taloži. Glumi sreću, sitost, trljaj obraze da misle da ti je toplo i da se krv nije spustila u tabane. Na poslu budi vredan, kao da ćeš biti plaćen. Godina je već u završnom činu. Onda kada mora sve da istutnji i da stvari dođu na čistinu. Ali...opet je nastupila faza - NE ZNAM... I ona je to više puta ponovila. U skučenom prostoru, delovalo je još moćnije. Zanimljivo, ali oboje smo recitovali o smrtima. Svakom je svoja beseda lepše zvučala. Mnogo smo racionalni, tvrdila je... Opet se udaljavamo, a bili smo toliko bliski... Između nas nisi mogao da provučeš ni list papira. Sad su i instalacije presušile. Rekoše majstori - ko zna kad će voda! Kao da u tom času nije bilo dovoljno teško. Nekad je prostor bio širi. Ispunio bi ga razvučen krevet i maštanje o sutrašnjici. Nismo primećivali stare novine, više pari cipela i kese iz obližnje prodavnice... Nije nas zanimalo ko će sutra ići na posao, a ko pod topao jorgan. Da li je račun u plusu ili u nedozvoljenom minusu. Vlada li medijski mrak i kolika je zagađenost vazduha. Sve je tada bilo nebitno i neprimetno. Sve osim saznanja da sa druge strane vrata čuči - KRAJ. Voda je došla!
