PREČVORAVANJE

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Poslednje dve godine sam dosta čitao prikaze klasičnih dela i moram priznati da je prikaz kao forma veoma zavodljiv, kako čitaocu tako i onom koji ima motiv da ga napiše, iz čega se nameće logika dužnosti da bude odgovorno napisan. To bi značilo da onaj koji na sebe uzima takav jedan ‘incident’ mora najpre da napravi optimalnu distancu u odnosu na delo koje želi da prikaže, distancu od sebe kao pristrasnog čitaoca/uživaoca ali i distancu od autora, već zavisno od blizine alter ega prikazanog u romanu kakav je Čvor na omči Draška Sikimića gde je ta blizina ne samo očigledna, već, reklo bi se, fizički determinisana u šaci desne ruke koju glavni junak Vuk, gubi.

Kada sam pročitao roman prvi put sam bio čitalački opijen, izmešten u svet nekakve žuto crne, kad-kad sive sepije oštrih opštih oblika i kontura nastalih škrtim Sikimićevim opisima scenografija bolnice, ulice, jugića njegovog rođaka, modre podnadule desne šake pred  amputaciju, iste one boje kakva je boja zarasline na  drvetu sa omota knjige. Znao sam da ga moram pročitati još jednom u egoističnoj želji onoga koji i sam piše kako bih povezao prethodne senzacije sa pokušajem da uđem u misaoni tok autora. To mi je bio vrhunac uživanja, ali i snažna potreba da još jednom u drugim cipelama prođem  jezičku i fabularnu strukturu. Tada, dakle između dva čitanja, mi se i javila želja za pisanjem prikaza.

Problem je bio u tome što to nikada do sada nisam radio a kako sam veoma nedisciplinovan po pitanju praćenja bilo kakvih normi već radim isključivo rukovođen unutrašnjim osećajem, napravio sam niz grešaka. Prva i najveća je bilo tzv. ‘prikupljanje materijala’. Tih dana sam pregledao puno recenzija, autorovo gostovanje u emisiji nivo 23, predstavljanje romana u klubu Polet, neskriveno oduševljenje publike, kritičara, kolege pisca i prijatelja Tabaševića, koji je u jednom trenutku otišao u sferu filozofije i religioznog diskursa citirajući jednu vrlo značajnu i u potpunosti na mestu, novozavetnu maksimu referišući na motiv amputirane šake glavnog junaka.

Imajući sve ovo u vidu, uz sugestije dvojca novinara i autora sa Gledišta o konceptu teksta, odlučio sam da ipak pokušam sa krajnje slobodnim tumačenjem, može se reći, prepričavanjem.

To mi se učinilo najkorektnijim nasuprot pitanju  “ko sam ja da pišem o bilo kome?” i  “znam li dovoljno da o tome mogu reći nešto što nije očigledno ili je već rečeno?”. Sagledavši sve želeo sam ovu knjigu da približim publici onako kako sam je video jer smatram da ideje umetnika više ne pripadaju samo umetniku i kao takve, slobodne su pred subjektivnim tumačenjem.

Vuk je mladić tridesetih godina koji je usled kakve egzistencijalne krize, ne sasvim trezan, namerio, može se reći  “iz besa”, da usred noći jaše konja po imenu Demijan, na posedu svog prijatelja. Pao je sa konja i uplašena životinja mu je kopitom smrvila desnu šaku. Roman počinje Vukovim boravkom u bolnici nakon pada, nekoliko dana pred amputaciju. Prethodi mu vrlo snažan i slikovit prolog koji opisuje unutrašnji misaoni manifest samoubice, njegovog oca, “onog koji se pred njim izmakao”, koji se veša u prostoru za kadu, uz pažljivo osmišljen redosled radnji.

Ateista i čovek koga ništa ne iznenađuje osim snažnih estetskih upliva, glavni lik oseća konstantni moralno duhovni pad nakon operacije, ali takođe sa jakim unutrašnjim reflektima i nedorečenošću u odnosu na realnost. Rezigniran, reklo bi se, ali vrlo delikatnog, kad- kad sirovog i pragmatičnog pogleda na svet, zapravo osećajan, sa nepoznavanjem i nepriznavanjem postojećih vrednosti zajednice malog mesta.

Hendikepiran gubitkom dela ekstremiteta i sa prikrivenim prkosom, on pokušava da nastavi život nakon povratka iz bolnice. Prijatnost i odušak nalazi u “šumi pedeset kestenova”  gde se, kako kaže ‘umiva’ prolazeći kroz nju. U blizini šumarka, nešto pred školom, oivičen betonom, raste jedan naročiti, ‘njegov’ veliki stari kesten, drvo o koje planira da se obesi.

U međuvremenu, obilazi prijatelja, sada bivšeg kolegu konobara u lokalnom kafiću u kom je do nedavno radio, ide na retka kućna okupljanja držeći se rezervisano i u skladu sa tim birajući omiljene i po pravilu najzabačenije pozicije u odnosu na goste, uglavnom bezuspešno izbegavajući razgovore u kojima, kada do istih dođe, nesvesno izaziva konflikte sa njima iznošenjem neočekivanih stavova vezanih za broj nerođene, planirane dece u budućim porodicama, preispitujući humani princip onih koji ih prave i rađaju.

Negde u tom periodu, u drugom delu romana  pojavljuje maloletna Lana,  “… djevojka, mlada, možda i veoma mlada, ali nisam o tome razmišljao” – prilično slobodni devojčurak, veliki navijač i poznavalac prilika Mančester Junajteda, kći Velikog Belog četnika, kako ga Vuk naziva. Možda i najproblematičniji karakter za poimanje javnog morala (od Nabokova naovamo) a zapravo moguće oličenje jedne od tri pra ženske figure u duhovno emocionalnom razvoju mužjaka, u ovom slučaju – Nimfe, prema kojoj Vuk pokazuje živu zainteresovanost, i koja je zapravo sublimacija svega onoga što predstavlja čistotu i nepatvorenost življenja i mladosti, svega onoga što je balans u odnosu na svet bez boga, svet u kome se ništa ne dešava osim ničeanskog “Večnog vraćanja Istog” koje se na ovim bratoubilačkim prostorima vrti poput centrifuge u vidu slavljenja zagrobnog, pohranjenog ratovima, te potrebe da se u to ime podižu falusoidni spomenici na mestu višedecenijskog drveta koje je samo po sebi rast, dakle grananje, spomenik životu.

Ta devojka je svakako mnogo više od pukog ‘objekta ljubavi’ jer sa sobom nosi jednu posve drugačiju omču, drugačiju od svih sa kojima se pisac poigrava, spasonosnu i jednako opasnu istovremeno. 

Stoga se ne bih previše osvrtao na moralni aspekt u pogledu Lane kao i eventualno pitanje mizoginije koju nameti savremene i vajne političke korektnosti mogu zahtevati od čitaoca, čitateljki još pre. Kao antipod, i ipak pomalo odbranu, na drugoj strani bih se rado pozvao na lik medicinske sestre Helene koja je zapravo nosilac žudnje za životom na mestu gde je smrt ‘na dohvat ruke, ali i čije je (Fanteovo / Bandinijevo  ‘ Nebesko’, u ovom romanu lirski unapređeno u Helensko) dupe poslednje uporište mrtve šake, mesto na kom smrt uzmiče pred sokovima života, sokovima koji ne moraju biti samo izvađena krv… Helena takođe nije puki objekt i prikaz telesnosti, već spontani prijatelj i neko ko izlazi iz uloge personala i preuzima određenu inicijativu u pogledu Vukovog oporavka, neko ko gotovo nemušto ostvaruje komunikaciju sa njim.

U strahu da ne otkrijem sve aspekte pored navedenih i uz određena ponavljanja redosleda radi, izdvojio bih nekoliko osnovnih motiva koji čine fabularnu spregu ovog romana nabijenog radnjom, i baš kao što šaka kao osnovni motiv ima pet prstiju, tako bih i rekapitalirao u pet tačaka.

1. Dakle, ta šaka oko koje se sve vrti i koja kao takva gotovo da prerasta u entitet za sebe (scena sahrane) jer nosi element smrti (scena sa konjem koja se smatra u tumačenju Vukovog očuha, ali sestre Helene kao pokušaj samoubistva) , osujećenosti, ograničenosti, čak i žrtve na nekom nivou.

Dodao bih, u kranje slobodnom tumačenju, i to da je ‘ona’ svojevrsni zalog, odnosno zamena za moralnu slobodu i izdizanje spram duha vremena,  Zeitgeista, u kom Vuk obitava. Vremena u kom se mora uzeti strana, četnička, partizanska, ustaška itd. Gubitkom šake, Vuk je figurativno ali faktički onemogućen u komunikaciji (pisanje, recimo) ali i poput čestih slučajeva junaka u romanima E. Hemingveja (najbliži primer bi bio u fantastičnom, socijalno obojenom romanu “Imati i nemati”, u kom glavni junak, povratnik iz rata u kom je ostao bez podlaktice, preživljava i prehranjuje porodicu prevozeći migrante džunkom/brodićem na relaciji Kuba-Florida) oslobođen na način na koji su ‘obeleženi’ oslobođeni, da u skladu sa svojim hendikepom deluje prkosno i traži sebi nove prostore slobode delovanja. Vuk, na primer, više ne može biti ratnikom ako bi za tim bilo potrebe, i baš zbog toga, u cilju više, poetske pravde, on ‘dobija za pravo’ da traži život onako kako najbolje ume: personifikujući Vojnika, u odnosu sa Lanom, Helenom i levitacijom između života i smrti(planiranje samoubistva, snažni snovi, pisma) osamom pod drvetom itd.

1.1 Vojnik/ratnik, koji negde personifikuje pregnantnost same borbe, usamljenost u teškoj igri života, koji na svoj, ratničiki način simulira i borbu u realnom, koji opet, paradoksalno, nagoveštava blizinu smrti, ali koji može biti i Jungovska arhetipska ‘podvala’ kolektivnog nesvesnog u vidu motiva rata i ratova uopšte.

2. Medicinska sestra Helena, vlasnica gorepomenutog nezamislivog dupeta, i slobodno se može zaključiti, jedina svetla tačka čitavog boravka u bolnici.

3. Višeslojni motivi samoubistva o kojima ne bih dalje govorio iz poštovanja prema redosledu radnje u romanu, ali i čitaocu.

4. Lana. Neverovatno drzak iskorak autora sam po sebi, pažljivo smešten u drugo i treće, kumulativno poglavlje, pred kojim i najveći moralni čistunci usled makar morbidne radoznalosti moraju da ustuknu.

Devojku koja je ne samo mladost i toplina života, duha dobrano nagriženom ravnodušnošću, ona je i sublimacija, i poistovećivanje sa bogom, i ona koja sa sobom nosi nadu.

5. I na kraju, jedan ‘leteći’ nematerijalni motiv, ne manje važan, koji sačinjava vezivno tkivo omče romana – Njegovo Veličanstvo Humor.

Majstorski provučen ironijski otklon kao zamena i antiteža za prejak ispovedni ton, ali i boju, ambijent i temu, prisutan gotovo u svakom segmentu, nikako napadan već u savršenoj ravnoteži u odnosu na likove, događaje ali i refleksije.

Stilski (nije fraza) osvežavajuć, ovaj roman vraća u centar čoveka koji prosto želi da piše onako kako ga utisci oblikuju, a to je možda trag na kom treba tražiti savremenog  pisca. Onog koji želi da piše spasa radi, kome nikakvo posebno znanje nije potrebno osim unutrašnjeg sagledavanja mikroistorije trenutka, usuda, okolnosti i osećanja. Onog koji piše jer ima razloga i ima o čemu. Napisan na rodnoj ijekavici, najpevivljijem narečju ‘pre narečja’ koje usporava vreme u unutrašnjem uhu čitaoca, neodoljivo podseća na Selimovićevu melodičnost i prostu, gotovo faktički zaokruženu rečenicu, uz fine digresije (snovi, pisma i razmišljanja) i aluzije.

Na mahove poetski, Čvor na omči je roman napisan prostim, nepogrešivim, celovitim jezikom u kom čitalac podjednako sudeluje u stvaranju ambijenta.

I još jedna, vrlo važna napomena, mada takva stoji na kraju same  knjige, kako autor naglašava, kao “Skoro nebitna” (što me nagoni da se drznem i ovde je obelodanim jer smatram da na najbolji mogući način obećava čitaocu autentičnost) a to je:

Roman je započet pre nego što je i sam pisac ostao bez ruke, da bi od njega odustao kada se usled sudara stvarnosti i započete (ispostavilo se, prekognitovne) fikcije i njemu dogodila amputacija, posle čega je smogao snage da završi ovo, po svemu nesvakidašnje delo.

“behind every beautifull thing, there is some kind of pain” – Bob Dylan

*Naslovna slika preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice izdavača LOM – https://www.facebook.com/lombooks/

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Milenković - Panić

Nenad Milenković - Panić

Nenad nam dolazi iz Grocke (Beograd) oženjen je i otac je dvoje dece. Radi u GSP-u kao vozač već 15-ak godina. U poslednje 3, 4 godine, sa svojim prijateljima na fejsbuku, deli napisano, nekad su to i duže priče. Objavio je do sada oko 40 postova te sadržine i nekih 17, 18 priča, pesama, 'polu pesama", fiktivnih dijaloga itd. Dodatna zanimanja su mu, naravno koliko mu obaveze to dozvole, moleraj i poljoprivreda.

Ostavite komentar