ČOVEK BEZ SLUHA: Pank–rok disertacija

Čovek Bez Sluha će 21. februara održati veliki beogradski koncert u Elektropioniru, a ja sam sebi dao za pravo da zavirim u prošlost i prethodnih 25 godina postojanja benda i da vidim kako je to sve izgledalo; od prvog koncerta, pa do ovog sada koji će da usledi. Hajdemo zajedno kroz još jedan vremeplov.

Umesto predgovora

” Dabogda živeo u zanimljivim vremenima”, kaže stara kineska kletva. Iz takvih vremena, ili nevremena izlaze značajne stvari i velika umetnost, ako si sklon njoj. Ako nisi, iz tebe će isplivati agresija, frustracija i lepeza ništavila. Ti biraš na kojoj si strani, i ovaj put.

E vidiš, ovaj bend tokom cele karijere zajedno sa svojom publikom proživljava zanimljiva vremena, pa ni u jednom trenutku nisu bili uskraćeni za inspiraciju; ova kineska, čini se, jedino muzičarima, piscima i umetnicima, osim što je kletva, ujedno dođe  kao i blagoslov za nepresušni izvor inspiracije. A inspiracija ovaj bend ne popušta, skoro dvadeset i pet godina.  Aha, pišem o šumadijskim Ramonsima. Čovek bez sluha? O, da. Naravno.

Kako je sve počelo

Kragujevac. Grad rokenrola. Grad Smaka, Točka, Kepe i Borisa Aranđelovića. Zahvaljujući junacima ovih redova takođe je obeležen na muzičkoj mapi Balkana kao grad pank– rok muzike, potpisujem.

Flešbek unazad.  Devedeset i četvrta godina prošlog veka. Da, godina koja nikako nije bila povoljna za rokenrol ili bilo koji vud urbane kulture u zemlji divljaka, na brdovitom Balkanu. Uveliko je već posejano seme šunda, mržnje, kiča i blata iz kojeg do danas nismo uspeli da izađemo, ali nas bendovi poput ovog na trenutak izvlače iz istog. Nas koji smo ”rođeni na raskršću ratova i paktova”, kako bi napisao pesnik.

Kada si pod pritiskom tada se rađa i želja za megafonom i da progovoriš nešto. A kako drugačije nego preko rokenrola, nasnajžnijeg megafona koji je do sada čovečanstvo izmislilo. Mlada ekipa iz Kragujevca osniva bend na čelu sa Mikicom, basistom koji je i danas u bendu. Ubrzo nakon nastanka benda rađa se i tema za prvu pesmu o tadašnjim aktuelnim dešavanjima, ili bolje reći nedešavanjima. To će zapravo biti i prva pesma koju je bend snimio u studiju Česnjak. Usledila su gostovanja po lokalnim radio stanicama, a zatim i poziv za prvu svirku benda.

”Uvek sam osećao kao peti član tog benda, jer ih poznajem od malena. Počeli su kao i svi bendovi u Kragujevcu, želeći da ostave trag i poruku, ali za razliku od većine, oni su to stvarno uradili. Prvi ČBS i ovaj sada, nemaju mnogo dotičnih tačaka. Sudbonosni trenutak za bend se zapravo desio u momentu kada su momci čuli Bed Relidžn. Tada zapravo nastaje pravi Čovek bez sluha i počinju da sviraju najzdraviju formu rokenrol muzike na svetu”, Vuja, frontmen benda KBO! se priseća početka Čoveka Bez Sluha i saradnje sa njima.

Rani radovi

ČBS sa kvalitetnim svirkama  za relativno kratak vremenski period  dolazi do svoje publike i dobija status kultnog lokalnog benda, uprkos tome što je bend bio mlad i još uvek nije imao snimljen album. Publika je zapravo i čekala taj momenat; debi album. Zapravo, u kratkom vremenskom periodu izdaće dva albuma. Idemo po redu.

Mrzim ovaj grad (1998) 

”Bend je doneo veliko i prekopotrebno osveženje na sceni sa svojim zvukom. Želim im da potraju bar još dvadeset godina”, napisaće između ostalog recenzent u jednom od prvih novinskih članaka koji su bili vezani za ovaj bend, verovatno i ne sluteći da će ČBS zaista  potrajati dugo i da ono najbolje od njih tek sledi. Album je snimljen u studiju Češnjak, a sa njega se izdvojila pesma Peron II, koja se i danas još uvek nalazi na repertoaru benda. Bend je u ovom periodu eksperimentisao sa duvačima i mračnijom muzikom od one po kojoj je postao upamćen publici. Prisutan je bio i grandž zvuk, ali ipak se u tragovima gitarskih rifova naslutila ona ” najzdravija forma rokenrol muzike”, koju je spomenuo Vuja.

”Album koji je izdat pred sam nastup u Velikom Orasju!”, pričaće  uz osmeh jedan od mnogobronjih fanova koji prati bend od samog početka, što samo govori o tome da kvalit ostaje zauvek zakucan u nečijim mislima i sistemu vrednosti.  Vreme to najbolje pokaže i pokazuje. Još uvek.

Sećanje na zadnjeg klovna (1999)

”Kada sam prvi put čuo ovaj album, tri reči su mi bile u glavi. Energija, čvrstina i dinamika. To zapravo i jeste poenta rokenrola”, pronaći ću o rečenicu o ovom albumu u već davno zaboravljenom časopisu Rock Express koji je izlazio krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih.  Opet Čovek bez Sluha, opet studio Češnjak, ali ovaj put zaista pravi pank–rok, glavom i bradom. Pesme ”Paranoik” i ”Reci ne” su se izdvojili ubedljivo kao najveći favoriti radio stanica i publike. Pesma ” Sećanja” je takođe postala jedan od koncertnih  favorita.

Spot za pesmu ”Reci ne” uskoro je postao cenzurisan i strogo zabranjen za emitovanje. Verovatno baš iz toga razloga, popularnost pesme je enormno rasla do te mere da je gotovo bilo nemoguće biti na nekom od protesta tih godina a da se ne čuješ tu pesmu, koja je gotovo postala himna generacije. Mada, čuje se još uvek, i na ovim novim protestima. Ne pitaj kako znam.

Takođe, pored mnogobrojnih svirki gde je fan baza sve više rasla, zanimljivo je pomenuti podatak da su iste godine nastupili na festivalu u Bosni Hercegovini koji je organizovao SFOR ( prim. aut. Za mlađe generacije: NATO snage koje su bile zadužene za očuvanje Dejtonskog sporazuma na prostorima BIH) gde su takođe bili fenomenalno prihvaćeni.

 

Umesto Osmeha (2001)

U isto vreme, samo u drugom gradu postoji još jedan bend. Zove se Six Pack i u tom momentu je jedan od koncertno najaktivnijih i najpopularnijih pank bendova na Balkanu. Upravo saradnja između benda ČBS i frontmena benda Six Pack, Mikija Radojevića, napraviće najveću prekretnicu po pitanju karijere šumadijskih Ramonsa. Plod te saradnje je pesma  ”Umesto osmeha. ”

Kako je bend osetio veliki potencijal te pesme, ona dobija i svoju ekranizaciju u vidu spota koji je svoju premijeru u velikom stilu doživljava na svim kragujevačkim, ali istovremeno i beogradskim televizijama, čime je definitivno probijena barijera lokalnih okvira. Etablirani mediji glavnog grada su konačno morali priznati postojanje i kvalitet šumadijskih Ramonsa, što se zaključuje po mnogobrojnim emitovanjima spota i pozitivnim komentarima. 16. novembra 2002. godine, bend proslavlja 8 godina postojanja koncertom u klubu „SKC – Kutija Šibica“ za čiju priliku je snimljen i dokumentarni film o radu grupe. Saradnja sa Mikijem iz Six Packa se nastavlja, da bi ubrzo on i zvanično postao pevač, tekstopisac, kompozitor i frontmen benda.

 

Second Hand (2004–2006)

”Dolaskom Radojevića u bend, njegova poezija i muzika je definitivno osvežila bend.. Album ”Second Hand” je nešto što je odavno trebalo da se desi našoj rok sceni”, Petar Janjatović će se osvrnuti na album i  kreativni zamah koji je bend dobio dolaskom novog frontmena.

Vratiću se za trenutak  u vreme pokojnog Maj Spejsa. Jako dobra stvar za bendove, takođe dobra i za nas koji smo tek počinjali da otkrivamo muziku i da je sviramo. Na njemu si prateći bendove u sugestijama dobijao slične. I tako u jednom momentu, kao sveži srednjoškolac koji je u tom periodu slušao isključivo kalifornijski pank dobijam u sugestijama Čovek Bez Sluha. 

S obzirom da smo drugari i ja u tom periodu već duboko zašli u materiju Six Packa, tako da našem oduševljenu nije bilo kraja. Sećam se da sam na probu odneo narezan cd i pustio im ceo album. Nije im bilo jasno. Novi Six Pack sa sve hit do hit pesmama ili šta?  Ma jok, ČBS i Second Hand.  Ništa mi staro ne nedostaje, Daleko blizu daleko, Bordel Planeta, Reci ne, Umesto Osmeha, Ne pitaj, zapravo sve pesme sa tog albuma bih mogao nabrojati. Ono što mi je bilo zanimljivo u tom periodu je taj momenat da ovaj bend nisu više slušali samo oni koji su sebe svrstavali u redove rokenrol muzike. Ne, ovde se već desio momenat da postoje dve pesme za koje su znali svi, ali svi mladi ljudi, čak i oni koji nisu bili nagrađeni dobrim muzičkim ukusom. 

” Sa albumom Second Hand, ČBS prevazilazi svoje underground i punk korene i nudi legitimnu kandidaturu za ulazak u srpski rock ‘n roll mejnstrim. Ukoliko se za Van Gogh možda može reći da su srpski-U2, ne postoje nikakva druga domaća preslikavanja stranih uzora. E da postoje, Čovek bez sluha bi recimo sa albumom Second Hand mogli biti srpski Green Day, a Second Hand bi bio njihov American Idiot ukoliko to ikoga ovde uopšte zanima”, pisaće kultni Popboks. 

” Na tom albumu Miki Radojeviće (vokal, gitara) prvi put se pridružio Mikici, Lazi i Lunetu, a ČBS tada ulazi u prvu ligu domaćih punk-rock bendova (neko će reći pop-punk, neko power pop, ali sve mu to na isto dođe). Daleko od toga da su prva dva albuma bila slaba, naprotiv, ali su sa njima dostigli tek nivo lokalnih heroja („šumadijski ramonsi“, neko jednom reče). „Second hand“ je ČBS uzdigao na nivo benda koji ima regionalnu karijer, krenule su i svirke po čitavoj zemlji i okolnim državama, a talenat Mikija Radojevića za pisanje pesama o ljubavi, neshvaćenosti i usamljenosti došao je do punog izražaja. Već na toj ploči primetan je i zaokret ka nešto mekšem i melodičnijem izrazu, slično kao kod Hladnog Piva na albumu „Šamar“. Nekoliko pesama, pre svega „Zovem se Miki“, „Dosadan dan“, „Ništa mi staro ne nedostaje“ i „Ikarov let“ izdvojilo se kao hitovi sa te ploče i dan-danas predstavljaju nezaobilazan deo svake koncertne set liste ČBS-a”, jedan od važnijih muzičkih novinara i urednika Predrag Novković će se osvrnuti na album.

I onda tu ne ostaje mnogo prostora da bih nešto napisao što već svi ne znamo. Ovaj album je bend izbacio u prvi plan, svirali su po celom Balkanu, a mi kao klinci smo ih slušali kad god smo bili u prilici. Kada nismo, redovno smo pratili snimke koje su ljudi sa njihovih koncerata kačili na Ju Tjub i primetili smo da sviraju pesme koje nismo čuli do tada. Spremao se novi album.

Događaj dana (2011) 

” Kao prvo, uopšte nisam dokon, već hoću da u svom maniru svima koji vole ili bi mogli da zavole ChBS učinim čekanje novog albuma manje dosadnim i nastavim praksu interakcije sa postojećom ChBS publikom.Osim toga, ovo je je naše veliko snimanje (objasnicu zasto „veliko“), i nažalost – kako stvari stoje, većina odličnih bendova u zemlji koji zaista zasluzuju šansu, zbog nepostojanja materijalne zaledjine (opet nažalost) ovako nešto verovatno neće imati priliku da dozive. Godinama smo se drndali po nikakvim studijima, vežbaonicama, koncertima. Muka, znoj, ponekad i suze. Znao sam da vredi, duboko verovao u drugare iz benda i njihov svirački renome, strpljivo čekao dan da se dogodi taj vetar u leđa. I dogodio se! Pravi ljudi su prepoznali potencijal i sledeće što sam saznao jeste da novi album snimam kod Georgieva u studiju „Barba“! Ljudi moji, kakav je to studio! 15 godina se čudim kako to da strani bendovi toliko dobro zvuče, a domaći nikako. Studio „Barba“ mi je dao odgovore.Ne želim da se ovde bacakam ciframa, ali ako pogledate slike videćete koliko to impresivno izgleda!”,  na društvenim mrežama nas je sačekala objava njihovog frontmena. 

Da,  u muzičkim krugovima se već pričalo o snimanju albuma u već pomenutom studiju a publika je sada i dobila potvrdu. Čekanje albuma je prekraćivano redovnim izveštavanjem iz studija od strane Mikija i naravno koncertima, koji su postajali sve bolji i bolji. Demo verzije pesama „Gotovo je“  i “ Superheroj“ su se uveliko vrtele po plejerima i pesme su već postali koncertni favoriti. Ali čekao se album. I dočekali smo ga.

„Dakle, kada zaista realnim očima pogledate, ovo je perfektan album. Nema dalje. Žanr: na momente energični punk, na momente pop, na momente rock, dopadljivo na keca. Tekstualno iskusno. Čista desetka!“, pozitivne kritike su krenule da pljušte po medijima, a bend je napravio još jedan iskorak. Bilo je i onih koji su ostali fiksirani za album „Second Hand“, ali su se brzo navikli i na ovaj zvuk benda.

O ovom albumu dovoljno govori taj podatak da se na njihovim solističkim koncertima odsvira gotovo ceo. U vreme izlaska albuma prvi put sam video da mladi ljudi raspravljaju o čemu se radi u nekoj novoj pesmi, bez da se mora vraćati u osamdesete i razvlačiti sto puta ispričane priče o bendovima o kojima je stvoren mit. Ovo nije bio mit, ovo se dešavalo. Časna reč. A osim priča u školskom dvorištu i glavama publike, stvari su se dešavale i na malim ekranama u vidu premijere spota pesme „Gotovo je“ na MTV–u i Jelen Top 10.

Nadovezao bih se na onu recenziju iz Popboksa gde je recenzent rekao da je ČBS novi Grin Dej. Na ovom albumu je ČBS postao verovatno jedini bend kod nas koji je mogao da stane rame uz rame sa najvećim hit mejkerima u domaćoj rokenrol muzici, a da pri tome nisu kompromitovali sebe.

Pesme su pronašle život kod publike i žive do današnjeg dana. Jedan od smešnijih dokaza za to je što je tezga bend tražio od frontmena benda karaoke za pesmu „Superheroj“, kako bih valjda mogao da je isprogramira u svoju klavijaturu. Mislim da je ostao uskraćen za to zadovoljstvo.

                                    

Stanimo u gard  (2019) 

Čekajući ovaj album, bend je bio verovatno koncertno nikad aktivniji. Njegov sam izlazak su propratili singlovi koji su nam namignuli i rekli da se nešto opasno zakuvava.  Publika se dosta promenila. Počela je da se sluša neka drugačija muzika u odnosu na ono kada je moja generacija bila u tinejdžerskom periodu bili, a na svirkama benda sam viđao sve stariju ekipu. Da bih na kraju došao do zaključka da sam i ja omatorio. Pa da, odrasli smo uz ovaj bendu, pratimo ga i dalje, ali su u prvim redovima sada neke nove mlade snage, koji sa istom intezitetom prate sve što bend i dalje radi.

Pa prvi singl, pa drugi singl, pa promocija albuma na kojoj će vlasnik agencije Long Play, Vule, izjaviti da LP izdaje samo one bendove u kojima bi i ljudi iz pomenute agencije svirali. Ja lično, do sada nisam prisustvovao ozbiljnijoj medijskoj kampanji nekog pank-rok benda kod nas. Čovek bez sluha je mogao da se vidi na ozbiljnim televizijma i u ozbiljnim emisijama, podvlačim ovo ozbiljnim što je samo još više učvrstilo već pomenuti most između mejnstrima i andergraunda.

„Pesma je nastala jednog dana kada sam se konačno probudio iz jako ružnog sna koji je zauzeo dobar komad mog života. Poznato je da su moje pesme mahom autobiografske, a ovog puta nisam hteo da se puno bavim metaforama, već da jasnim stavom i jednostavnim rečima stanem iza i progovorim u ime svih onih koji su doživeli da im se dobrota obije o glavu“, kaže pevač i gitarista grupe „Čovek bez sluha“ Miki Radojević. Poruka pesme je da „svemir čak i posle nečijeg najgoreg životnog scenarija brine o ravnoteži među zvezdama“, a Radojević priznaje da je reč odje*i „sama po sebi malo škakljiva“, ali ističe da naš jezik „zbog skromnog fonda reči prilično ograničava pesnike, koji nekad jednostavno bivaju prinuđeni da se snalaze kako bi pogodili centar mete. S druge strane, u vreme kada 24 sata dnevno na javnim frekvencijama gledamo rijaliti programe i neprekidni repertoar psovki kakav ni kočijaš ne bi izmislio, nazvati ‘odje*i’ psovkom – najblaže rečeno, bilo bi licemerje“, RTS je preneo Radojevićevu izjavu povodom novog spota, a na nama je ostalo samo da navijamo za ovaj bend i napišemo po neku reč o novom albumu, ako smo skloni pisanju.

Čovek bez sluha je nikada aktivniji, i verovatno jedan od najboljih bendova uživo, objektivno posmatrano. Uhvatili su trend, pa su na najnovijem albumu četiri pesme izašle kao singlovi sa spotom. Oni su zasluženo zauzeli mesto koje im pripada, a lično mislim da će to tek uraditi u narednim godinama.

P.S. Ovaj bend nije samo bend, oni su porodica. Stanite u gard, ako smete.

O veličini Radojevićevih tekstova, uglavnom je sve rečeno na promocijama njegovih knjiga “ Megafon“ i “ Olovke izlomljenog srca“, ali ipak u vremenima kada svako sebi daje za pravo da bude kritičar, treba podvući i podsetiti šta su rekli oni koji imaju na ovim prostorima bezrezervno pravo na pisanu reč i kritiku ili pohvalu iste, a to su njegove kolege.

Marčelo: Dokazuje jednu suptilnu, a opet tako veliku istinu. Vidiš, kada si klinac sve je tu. 1. Divna radoznalost koja te vakciniše protiv bolesti dokonosti. 2. Naoštrena čula. 3. Vera u dobrotu. Jedna od pouzdanih definicija jeste otupljivanje ovog trojstva. Tragedija je što mnogi, međutim, misle da to nisu vesnici starenja, nego odrastanja. Da, to je neka neminovnost. E pa, Miki pokazuje da nije. On je čovek-činjenica, dokaz da razni spceijalni (d)efekti pristajanja, u koje je okruženje ogrezlo, ne moraju nužno da zagrizu svaku dušu.

Bajaga: Njegovi stihovi su ponekad nežni i sposobni da izmame po koju suzu ”Ko vrabac kišu predosetim, sapliće život da me podseti, da skoro će kraj, da je šareni zmaj jači od konca mog srećnogh detinjstva..”A ponekad su vrlo direktni i dovoljno besni da pokrenu uspavanog čoveka ”Štepam svoje rane dok provodim dane između želja i istine. Logike ponestaje rebus ne prestaje da mi para vijuge.”

Sejo Sekson: Miki Radojević je poetski general koji svoju laku konjicu metafora šalje u unaprijed izgubjleni obračun sa hipokrizijom i bolnim proturiječnostima savremenog življenja. Ali, poetski general to ne čini zato da se dodvori nadređenima niti da bude ljubimac dvorskih dama. Za razliku od automatiziranog svijeta, on nije izgubio one iskonske reflekse i potrebe koje nas, jedine, zaista potvrđuju kao ljude. Potreba da se uzdignemo iz blatanjvog rova na koji smo svi osuđeni i odemo u svoju izgubljenu bitku ponosni i uspravni, na konju koji se pjeni, za generala Radojevića je najsvjetlija potvrda umjetnosti.