Nepodnošljiva lakoća postojanja u Srbiji

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Radujte se, braćo i sestre. Stiglo je proleće, hej. Sunce je krenulo da tuče po ravnoj ploči zvanoj Zemlja, a mi živimo u zemlji mira, blagostanja, kulture, ljubavi i tolerancije. Svaki dan je naš, istorijski, najvažniji i najbolji u modernijoj istoriji. Ptičurine su krenule da pevaju kroz autotjun, zaljubljeni parovi u gomili snova se ljubakaju po parkovima. Htela bi deca možda i nešto više, ako me razumeš, ali nemaju gde jer žive sa matorcima pa da se ne pravi buka u stanu, završiće se sve sa poljupcem jezikom u usta, eventualno, zavučenim rukama u pantalonama kada padne mrak – ako su našli dobar štek. Ali šta im mi možemo, kada nemaju razvijen preduzetnički duh i kada su lenji.  Neka idu u kafane da loču. Neka idu ispred škole i kupe drogu od školskog dilera. Prvi put će dobiti za džabe. Ne može se na to navući, ne može. Neka idu u kladionice i sede po cele bogovetne dane, tamo je lova. Ma, mladi nisu naš problem. Neka se je…  a da, nemaju gde.

Pre nekoliko dana je obeležen Svetski dan knjige. Mi ga nismo obeležili. Šta će nam knjige kada smo najpametniji i sve znamo? Koji će nam knjige? Svi znamo kako se vodi država, svi znamo kako se vodi fudbalski nacionalni tim, a i od  Đokovića bi bolje pikali tenis – samo da smo se dohvatili reketa. Spaliti sve knjige, kao u Bredberijevom Farenhajtu. Zar nam treba to da omladina postane pametnija od nas, pa da ne naprave ista sranja koja smo mi pravili i pravimo ih i dalje? Naopako. Na greškama se uči. Posadimo ih kao biljke za pametne telefone, neka se slikaju, neka puće usta i neka pokazuju svoju muskulaturu, sise i dupeta. Estetika je danas na ceni. Spalili sve knjige u vašoj sobi? A, pa mi ih i nemamo. Odlično, idemo dalje.

Izgoreo je Notr Dam. Neki su tugovali, mi smo uglavnom slavili i to bez cenzure. Stigla ih je kazna. A vidiš, ljubav prema svojoj zemlji se ne iskazuje tako što navijaš kada gori tuđa imovina. Ljubav prema svojoj zemlji iskažeš tako što baciš otpatke u korpu za smeće.

Proslavili smo i Uskrs. Mi smo veliki vernici pa smo čestitali jedni drugima Veliki petak, i ako se to zapravo ne radi. Ne slavi se dan kada je sin Božji razapet zbog naših grehova. Ali Bog je ljubav, oprostiće nam jer nismo znali šta radimo. U užem krugu porodice prineli smo i svinjsku glavu ispred pekare kao žrtvu. I to će nam oprostiti, mi smo nebeski narod. Poželeli smo i jedni drugima Mir Božji, a u nama ni mira, ni Boga; samo tone jaja na storiju Instagrama kao modni detalj i sertifikat o tome da smo pobožni.

Tu je i Prvi maj ili ti praznik rada, dan kada u neuređenim i zaostalim državama ljudi izlaze na ulice i protestuju zbog loših uslova rada. Nama je super, mi ćemo da okrećemo ćevape na roštilju, da podgrevamo salo za potencijalni infarkt ili šlog, i tući po gajbama piva, da ubrzamo proces ciroze. Zapalićemo pola šume, jer, koji će nam šume? Od stabla drveta se prave hartije za knjige, a knjige nemamo. Pazi, potrebne su šume i zbog kiseonika, jer mozak radi pomoću kiseonika, ali mi ni mozak ne koristimo.

Delimo se kao karte u pokeru, totalna polarizacija. Jedni smo na ulici, drugi se vozikaju autobusima i za to dobijaju dnevnice. Sve ćešće čujem kako jedni druge nazivamo fašistima, a to me strašno plaši. Zar ništa nismo naučili hodajući 30 godina po paklu sa malim tajm autovima? A da, mi više ne hodamo. Vozikamo se gondolama i letećim automobilima. Često čujem od vlasti kako treba da menjamo svest. Ne, drugari u kravatama i odelima. Mi treba da probudimo svest kako bi mogli da je menjamo i šaltamo kanale na njenoj mikseti.

Stiglo je proleće a mi smo svakako najebali, bez obzira na godišnje doba. Tako da, radujte se braćo i sestre. Svi marš na ples, plešite cijeli dan i noć i pjevajte do zore.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar