Beleške jednog poštara

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

                                                  

                                                                  I

“Sve je počelo kao jedna velika greška“, rekao je moj kolega Bukovski. I zaista, sve je počelo kao jedna velika greška. Radim kao poštar u Luzergradu i zovu me Pop. Ne zato što sam religiozan zapravo sam ateista, ali poštujem i one koji su religiozni. Treba da poštujemo razlike među nama, a ne da pravimo podele. Previše ih je moj druže,  previše. Imam pedeset  i tri godine.  Znaš, nije  lako prašinariti po ulicama Luzergrada svaki dan trideset godina.  Telo počinje da me izdaje; osetim bolove u leđima, nogama i to. Neću da ti se žalim, nije to bitno, ima mnogo većih problema u našem gradu.  S obzirom na to da su nam deca, prijatelji i poznanici odavno otišli odavde u neke druge države pa im lica gledamo preko skajpa, vajbera i ostalih socijalnih mreža, složićeš se da je to mnogo veći problem?  Da, zaista je tužno to što se ljudi odavde nasmeju tek kada pređu granicu i kada im se udari pečat u pasoše. Bio bih najsrećniji čovek da se te stvari promene.

                                                                  II

“Smiri se. Opasna su vremena. Nemoj stalno biti kontraš“, govore mi drugari. Znam, oni mi žele najbolje, ali ne mogu da se pomirim sa nepravdom. Boli me. Sve više me boli. Više od onih leđa i nogu koje sam ti spomenuo na početku. Boli me i kada donesem račune ljudima koji nemaju para da ih plate, ali znaš, nije to moja krivica. Žale mi se, svakodnevno slušam slične probleme o nepodnošljivoj teškoći postojanja u našem Luzergradu. Ipak, ja sam poštar, nisam psihoterapeut. Ja iste te račune od mojih kolega dočekam sa grčom na licu. Nije to krivica poštara, to je krivica nekih drugih ljudi, na koje reči neću trošiti. Nego da se vratim na bolove. Ti moji bolovi će jednom prestati, pre ili kasnije, ali nepravda učinjena meni i drugima će ostati večna i za naredna pokoljenja ako ne uradimo nešto po tom pitanju. Ne pričam o politici, neću politiku u sve da mešam. Previše je politike oko nas. Ušla je u svaku poru našeg društva. Nije ovo pitanje politike. Ovo je pitanje naše kolektivne svesti, empatije i svesnosti o tome u kakvim vremenima živimo i mojom potrebom da izađemo iz tih vremena kao pobednici nepravde. Danas sam ja, sutra ćeš biti ti, prekosutra neko treći i vrtećemo se na tom ringišpilu nepravde do večnosti. A ne želim do kraja svog života da plaćam žetone za te sulude i besmislene vožnje Ja, kao što pretpostavljaš ne verujem da ću posle ovoga života završiti na oblaku svirajući harfu sa anđelima kao u onim crtanim filmovima koje smo gledali dok smo bili klinci. Mislim da imam samo jedan život i zato sam stao na barikade koje smo postavili protiv kolektivnog ludila, jer ako to ne uradimo sada, a kada ćemo?

                                                                III

Imam zanimljive i ekscentrične kolege oko sebe, zapravo nisam ni znao da su mi kolege do pre neki dan. To su poznati pevači, starlete, glumci i ostali kulturni radnici Luzergrada koji godinama rade na uništavanju kulture. Samo, tu postoji jedan problem. Vidiš, oni imaju plate od 150 000 dinara, a ja jedva nešto preko 30 000. Šta da ti kažem, drug moj. Možda oni nose bolje poštu od mene, možda pevaju svoje hitove i plešu dok raznose račune, pisma i pošiljke pa ih ljudi dočekaju sa osmesima na licu, ne znam. Nisam ih do sada video na terenu pa ne mogu ni o tome mnogo da pričam. Ruku na srce, nemam neki glas, ali volim muziku i kulturu. Pratim muzička i kulturna dešavanja u Luzergradu sa još par entuzijasta, pokušavam to sve da ovekovečim nekom recenzijom, izveštajem ili kratkom pričom koje objavljujem na svom sajtu i ostavim neki trag. Tako pokušavam da dam smisaobesmislu koji se dešava oko mene i oko dragih ljudi i kolega sa posla. Mislim na prave kolege, ne na ove koji su pevači. Znaš, neki jednostavno prerano ostare, završe u kafanama ili uklupčani pod ćebetom i to, ali ne, ja nisam takav igrač. Na nogama sam dok se deli pošta, na nogama sam i kasnije. Ne mislim da sam zbog toga superheroj, nikako. Samo sam preuzeo odgovornost za nešto zbog čega će me pojedinci posmatrati kao večitog dečaka, a drugi kao entuzijastu i optimistu. A iskreno, šta smo ako ne sačuvamo to dete u sebi, pa čak i kada omatorimo?

                                                                     IV

Solidarnost. Solidarnost je ključna reč. Započeli smo proteste. Stali smo svi kao jedan. Konačno smo postali jedno i uperili prstom u probleme koji se dešavaju. O da, i zbog toga je dosta nas suspendovano, čuo sam da su neki dobijali i pretnje. Ne, mi to ne radimo da bi naudili sugrađanima Luzergrada, to treba svima da bude jasno. Istina, tu su one floskule ljudi koji su protiv ovih dešavanja.

“Šta oni hoće? Imaju stalan posao. Ne rade dvanaest sati dnevno. Uvek dobijaju bakšiš“, vreme bakšiša je prošlo davnih dana, dobri moji ljudi. Časna reč. Mi odbijamo da budemo robovi nekome ili nečemu, za razliku od onih koji misle da je klimanje glavom i plaćeni račun dovoljno da bi se živelo normalno. Ne znam od kada je postalo socijalno prihvatljivo to da imaš da preživiš do polovine meseca? Da li su uspeli da nas ubede da je dovoljno raditi za minimalac, postati rob u sopstvenom gradu, gradu koji si prešao uzduž i popreko na desetine hiljada puta i znaš ga kako diše. Znaš svaki njegov ćošak, svaku njegovu vrlinu, svaku njegovu manu i sve ono što taj grad nosi sa sobom. Dešava se proleće u decembru, kao što bi to rekao jedan pesnik. Dešava se i neće prestati dok se ne desi povod zbog kojeg smo se i probudili, i ako počinje vreme zimskog zna. Ali mi smo ljudi, nismo medvedi pa da se sakrijemo u svoje pećine. To ne, nikako.

                                                              V

Stojim ispred glavne pošte već danima. Nisam samo ja tu. Tu su moje kolege, studenti, organizacija “Krov nad glavom“ tu su i drugi mladi, a i oni stariji ljudi koji shvataju važnost ovih dešavanja. Ne branimo mi samo nas, mi branimo sve one koji žive u strahu, nedoumici i pokazujemo im da opcija uvek postoji, samo se za nju treba izboriti. Mi branimo socijalnu pravdu. Treba nekada zveri pokazati zube, jer zver posle toga može da se uplaši kada shvati da ima protivnika koji joj je dostojan. Koji je zapravo jači od nje, samo prividno izgleda drugačije jer od prevelikog straha sa oprezom smo počeli da gledamo i na smrdibube. Dok i one ne pobegnu u inostranstvo da peru sudove i prave kablove za automobile, posle kojih imaju noćne more kako ih isti ti kablovi dave i stežu oko vrata.

Odlazim sada. Počinjemo da pevamo pesmu “U svetu postoji jedno carstvo.“ Ako ne znaš, autor te pesme je moj kolega. Kada sam saznao to, pao mi je u očima. Branko Poštica, tako smo počeli da ga zovemo. Svako svoje lice pokaže pre ili kasnije. Mi svoje jesmo. A kada ćete vi? Ne prepuštajte se zimskom snu. Zima nekada može biti jako hladna, a u toku sna se možete smrznuti i ne dočekati proleće. Mislite o tome. Mi nastavljamo dalje.

Kratka priča je posvećena svim poštarima u štrajku. Glavni lik i događaji su izmišljeni i nemaju veze sa stvarnim svetom oko nas. Poštujte poštare!

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar