IZ DELOVA
Još jedan je prošao dan.
Saznao sam neke nove istine.
Stresno i nespretno sam pokušavao da sačuvam njegove fragmente.
Želeo sam idealan mozaik.
Uvek je bio okrnjen.
Težnja da u krevet legnem sa celinom me nikad nije napuštala.
Da, uspevao sam nekad i to,
ali juče sahranih jednog sebe.
Mnogo je bio dosadan i naporan,
večito zamišljen i tužan,
ej pa bio je veseo i pričljiv.
Neka, uspeo sam da ga uhvatim u zasedi i poručio mu da se ne nada mnogo.
Neće mu život radosti doneti.
Nije se bunio kad sam mu stavio pištolj na čelo.
Rekao je : pucaj burazeru!
Možda je tako i bolje.
To me je slomilo, ali sam povukao obarač.
Ha, pa znao sam da će se sutra roditi novi.
Trčaće za životom,
grabiće vreme za sebe,
lutaće mokrim ulicama.
Hvataće dah,
na pešačkom će pogledati u nebo,
pa u sat.
Ignorisaće bol u glavi i grudima.
Javiće se slučajno nekom prolazniku.
Pažljivo će slušati one koji mu se obraćaju,
a opet možda ga ti razgovori neće ni malo zanimati,
on će ipak slušati, i usne će namestiti u blagi osmeh.
Posle će još malo razmišljati, razmišljati, razmišljati.
Raspoloženje će mu šetati gore i dole, dole i gore…
A onda, pred počinak ću presresti njegove korake od kupatila do spavaće sobe i u mraku ću ga ponovo ubiti.
A on će se sutra ponovo roditi.
Svež, naspavan, neće se ničega sećati, ništa ga neće boleti, osećaće samo malu nelagodu i slutiće brz i neslavan kraj.
