Ljudi koji su plivali uzvodno

„Konstantno smo izloženi medijskim udarima koji amortizuju udarce koje svakodnevno primamo i ublažavaju rane od okova koje nismo ni svesni da vucaramo za sobom, dok gledamo senke u nekoj Nju ejdž Platonovoj pećini.“

Negde u prvom veku nove ere, pesnik Juvenal je s gađenjem posmatrao kako nekada slavni, a sada duhovno ubogi narod slavi pogubljenje moćnog Sejana, čoveka broj dva u Rimu. Nemajući pojma šta je skrivio, plebsi su jedva dočekali ovako nešto, ako ništa, zabave radi! Nekad je narod bio mudriji i svestan svoje moći, tako je bar smatrao Juvenal, a sada se „zadovoljava malim i žudi za samo dvema stvarima – hlebom i igrama’’. Zaslužio Sejan takvu sudbinu ili ne – narod je uživao u sopstvenoj aroganciji i kurcobolji. Dovoljno je bilo to što mu sreća nije bila naklonjena. Takvi kao on su oduvek bili predmet podsmeha i prezira.

U Rimu su moćnici skretali pažnju svetini bacajući mrvice koje su ovi skupljali za njima, ali i najvećom distrakcijom od svih, gladijatorskim borbama u Koloseumu. Naravno, i danas je stvar slična… Mislio sam da je sve to davno prošlo vreme, ako ništa, makar gladijatorske borbe.  Izgleda da sam pogrešio. Znam da je vest prilično stara, jer se danas informacije smenjuju brzinom svetlosti, ali pre izvesnog vremena pročitah da je Ilon Mask isprozivao Zakerberga i pozvao ga na „okršaj“ pred svetskim auditorijumom, i to, gle čuda, upravo u Koloseumu! Pažnju čitavog sveta je, naravno, privukao ovaj lepo upakovani marketing. Ljudi ko ljudi, uvek žedni prolivanja nečije krvi, pomno su pratili svaku reč koju izgovore ova dva razmažena bogataša.

Žučne rasprave su izbijale svuda gde bi se pomenuli ovi šatro-selfmejd zilioneri uvek željni pažnje medija. Ko bi od njih pobedio u tom strašnom i žestokom okršaju?

– Ilon bi pojeo za doručak onog malog mršavog Marka! Zar on zaista misli da može da ga prebije?!

– Nemaš pojma! Mark je trenirao karate, ne bih ga ja potcenjivao tek tako. Taj uštogljeni lizard izgleda krije i poneki mišić ispod preskupih Brunelo Kućineli majica. Sve u svemu, naduvani Ilon nema šanse!  

Ne nisam poludeo, ovo su neki od komentara na koje sam naleteo dok sam pratio čitavu stvar. O da, i ja sam legao na rudu.

I tako je narod birao svoju stranu u jednom ozbiljnom sukobu od presudnog značaja za čovečanstvo, koji je mogao svake sekunde da eskalira u nešto mnogo gore. Ipak se radi o dva multizilionera koji malo po malo osvajaju Mars ili precenjeni Metaverzum. Ne želimo valjda da nas ostave same u ovom prokletom paklu? Želimo da budemo među jednim od privilegovanih saputnika jednog od njih, i to nije važno koga. Tražimo spas iz ovog ambisa u koji nas je, zna se, baš onaj drugi gurnuo!

Ruku na srce, kada malo bolje sagledam stvari, iz svih uglova naravno, oduvek su se naši robovlasnici služili svim mogućim trikovima i obmanama. Zamajavali su narod kao i ovi danas. Hleba i igara! Danas je mnogo lakše držati u pokornosti i kontrolisati, nas, bezličnu masu. Konstantno smo izloženi medijskim udarima koji amortizuju udarce koje svakodnevno primamo i ublažavaju rane od okova koje nismo ni svesni da vucaramo za sobom, dok gledamo senke u nekoj Nju ejdž Platonovoj pećini. Njihove senke su celoživotna predstava, koja skreće pažnju sa tog nedostižnog izlaza koji se nalazi odmah tu iza ugla. Stavili smo ruke na oči, ne želeći ni da ga vidimo. I kada kažem predstava, govorim o konstantnoj medijskoj pažnji posvećenoj prokletim selebritijima, bljuzgavoj pop muzici, veličanstvenim sportskim „priredbama“, neograničenom i lakom pristupu pornografiji, od Gilf-a do kinki Deda Mrazica sa celulitom na celilutu, magičnim pilulama protiv depresije od kojih si još više sjeban, rijalitijima, i ostalim stvarima na koje ljudi masturbiraju. Svi smo izloženi vrlo lukavoj i brižljivo pripremanoj obmani, distrakciji, iluziji ili, pak, projekciji. Sve je samo predstava u kojoj igramo, ako imamo sreće, sporedne uloge, dok je većina izabrala da statira ceo život.

Tako, naravno, i totalitarna vlada u Farenhajtu 451 zamajava narod bofl zabavom, dok su knjige zabranjene zakonom i spaljivane na licu mesta. Kao takve, one su opasne, potencijalni izvor ideja koje bi bile pogubne po režim. U Vrlom novom svetu, za razliku od prethodnog scenarija, država nema potrebu da spaljuje knjige niti brani bilo šta, jer nezadovoljstvo bilo čime uspešno leči opojnom drogom u knjizi nazvanoj – soma. A ako mislite da nisu baš sve rupe pokrili, grešite! Ako to ne odradi posao, disidente izmeštaju na Island, gde mogu, zajedno s drugim nonkonformistima, da rade šta god im se prohte.

Plašim se da su i Bredberi i Haksli bili preveliki optimisti. Zašto bi bilo koja totalitarna vlada budućnosti htela da uskrati informacije koje ionako njima idu u prilog? Danas vidimo da je mnogo lakše sprečiti bilo kakav otpor zatrpavanjem informacijama svih vrsta u tolikoj meri da se više ne zna šta je stvarnost a šta fikcija! A što se Hakslija tiče, po meni je pogrešio što je disidentima omogućio bekstvo iz ,,stvarnog sveta’’. Nešto ne verujem da će režimu budućnosti biti od preterane važnosti da li su plebsi protiv njih, da li ih je deset ili milion izašlo na ulicu. Otpor će nestati poput ptice dodo. Neće biti kažnjenih, niti prognanih, nego će naprosto, biti ignorisani, poništeni! Dakle, ili će se prilagoditi svetu kakav jeste, ili će zauvek ostati bedni i tako i umreti. Samo kažem. Sreća pa je sve to samo fikcija?

Kao jedan od otpisanih, često se pitam – šta da radimo u ovako sjebanom svetu? Kako da opstanemo u okruženju, gde smo pod konstantnom opsadom podacima, ,,zvaničnim’’ ili ,,alternativnim’’, sa milion strana? Kako preživeti u svetu gde je nekako sve prazno, obesmišljeno, gde ništa nema značenje, gde se sve svodi na materijalno? Što bi rekao Mile Kekin – Ništa nije sveto, sve je bruto i neto, sve je zabava! Kako razbiti taj pritisak, osloboditi se tih odvratnih kandži koje nas guraju duboko pod pesak i lišavaju nas svežeg jelisejskog vazduha? Kako izaći iz te proklete pećine kojom vladaju senke? Da li je uopšte to moguće?

Iskren da budem, stvarno nemam pojma. Na trenutke istripujem da sam neki antički sofista koji svuda oko sebe seje opake mudrosti i ima zadatak da spasi svet od sunovrata, poput Zaratustre. Ali ne, nisam on. Mnogo mi je lakše da se smejem svom tom sranju, nego da očajavam ili da se pretvaram da je sve u redu. Ovaj svet je potpuno suludo mesto. Ono što pokušavam je da plivam, uzvodno, očigledno, kao i većina vas. Ništa od toga nažalost ne možemo da izbegnemo a da u toj borbi ostanemo nepovređeni. Ali zato možemo da se smejemo u lice svom tom ludilu, nedaćama, i to onako glasno, grohotom, jer smeh nikada ne može da bude loša stvar, osim tokom sahrane bez pismenog odobrenja pogrebne uprave.

Kao neko ko većinu svojih dana provodi u sobi, izolovan od svog tog ludila, lakše mi je kad životu pristupam kao Gručo Marks kad je rekao: ,,Od trenutka kad sam uzeo tvoju knjigu dok je nisam odložio, grčio sam se od smeha. Jednog dana nameravam da je pročitam.’’

Od istog autora:

Neprilagođeni

*Pročitajte i ovo:

• JORGOS LANTIMOS: Svet je čudniji od mojih filmova
• Narodni muzej u Beogradu osnovan pre 180 godina
• Venero, budi tu dok slušamo na ploči Jailhouse rock
• Kosmička nepravda
• Rođendan Atheist Rapa u Novom Sadu ili 35 godina panka iz doba Juge!