Svetski dan slobode medija ili vaše pravo da nemate pojma

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Danas je Svetski dan slobode medija. Svetski dan slobo… šta? Slobode medija, drugari. Danas je dan kada imate apsolutno pravo da znate sve.  Istinu, pogotovo. Treba da znate da živimo u potpuno slobodnoj zemlji, gde su mediji i pravo na slobodu govora obezbeđeni za sve nas, dok se ne usudimo da ih upotrebimo i ne proguta nas mrak. Treba da znate da mladi ne odlaze iz naše zemlje, da ostaju ovde sa svojim diplomama i odmah se zapošljavaju u svojoj struci; ne rade u marketima i ne okreću ćevapčiće sa fakultetskim diplomama kao u drugim bednim i nerazvijenim zemljama.  Plate i penzije su nam sve veće, a i nove firme se otvaraju; za Fince, Šveđane i Dance koji glavom bez obzira beže iz svojih zemalja kako bi spas našli u našoj, gde se radnik ceni i ne mora da radi tri posla da preživi, gde radnici ne ginu na građevinama kao one patke u Sega igrici koje smo skidali pištoljima kao klinci. Novinari ne dobijaju otkaze, ne spaljuju im se kuće i nisu ucenjeni kao na nekim drugim mestima.  Gori vatra sad u nama, gori ljubav puna plama. Cenzure pozorišnih predstava su iskorenjene u potpunosti. Ljudi se ne ucenjuju da odlaze na raznorazne mitinge i podržavaju vlast kao u državama trećeg sveta. Svi su zadovoljni, demonstracije ne postoje. Postoje, ali samo iz razloga jer nam je glupo koliko nam je dobro u odnosu na druge pa protestvujemo da i njima bude lepo.

Lokalne radio stanice se ne gase, novinari ne dobijaju otkaze ako su nepodobni, naprotiv, dopušta im se da kažu šta god da žele. Moj intervju sa Markom Šelićem takođe nije cenzurisan zbog nezgodnog pitanja i još nezgodnije odgovara,  prihvaćen je sa oduševljenjem. Moja drugarica me više ne ispituje zašto cupkam nogom i grickam nokte, a ne. To je pluskvamperfekat.

Rijaliti šou programe smo ugasili, umesto njih na televizijskim programima slušamo rokenrol muziku, gledamo emisije o kulturi i književnosti. Rokenrol muziku, ne Riblju Čorbu.  Zvezde su opet postali muzičari i glumci. Devojčice više ne žele da postanu starlete, a dečaci mafijaši u bembarama sa zatamljenim staklima.

Stižu nam i investicije iz Kine u poluzagrljaju, koje će od nas napraviti još većeg giganta. Na svakom radnom mestu će se postaviti stolovi za stoni tenis, pa ćemo u plaćenim pauzama moći da pičimo ping-pong i da se pripremamo za sledeće Olimpijske igre, koje će se možda baš održati kod nas ( a gde drugo), bre.

Vršnjačko nasilje ne postoji.  Deca sa uvažavanjem prilaze jedna drugima, bez obzira na marku patika ili telefona koji imaju.  Ne lečimo ih više SMS porukama, jer su sva zdrava. Psihička oboljenja kod mladih takođe ne postoje, nema razloga za to. Stopa samoubistva je smanjena na minimum, ubijaju se samo oni kojima je toliko lepo da ih je sramota. Sudski izvršitelji su podigli bele zastave, ne isteruju bake od 90 godina iz svojih stanova kao u jednoj državi, sram je bilo. Kancer takođe nije utvrđen ni kod koga već punih sedam godina.

Prvi maj smo proslavili u šumama, ali nismo palili drveće i terorisali prirodu. Za sobom smo poneli sve naše otpatke, kako to i dolikuje.

Burek jedemo zato što volimo, a ne iz solidarnosti. Tolerancija je na najvišem nivou, a ono što je najvažnije, znamo gde su nam granice.  Mi volimo naše komšije, a oni nas još više. Mir i stabilnost su nam zagarantovani, ne treba da se strpimo godinu, dve, eventualno tri – sve je to već tu, samo radi jednog čoveka.  Cenimo to. Slavimo ga.

Mržnja i rat kao pojmovi su izbrisani zbog uticaja braće Eskima koji su rešili da nam prave kuće od leda i pošalju 2 000 pingvina koji će da nam glume rode, jer rode još uvek nisu saznale koliko nam je ovde lepo i da mogu da se vrate.  Vratiće se i rode.

Ne upiremo prstima jedni u druge, ne nazivamo se pogrdnim imenima: narkomani, fašisti, falšisti, pederi, izdajnici, tajkuni i strani plaćenici. Svi živimo u složnoj zajednici i pomažemo jedni drugima.

U lokalima ne postoje manijaci koji bi da nešto opale, pa onda isto to da zaposle. A, ne.  Ne gase struju kada na TV-u ide emisija Tatjane Vojtehovski. Smiljan Banjac i Igor Mihaljević  ne vode Dnevnik na ulici pred desetinama hiljada besnih, razočaranih i buntovnih ljudi.

Ne razvaljuju Beograd zbog svojih hirova, arhitekte pojedince uspešno sprečavaju u suludim pokušajima. Direktorka lokalne televizije ”Kanal 9” iz Novog Sada ne štrajkuje glađu već  19 dana. Ne!

A vremenska prognoza… vreme će biti divno, vreme će biti prelepo kao i uvek kod nas.  Sunčano, malo kiša, malo sneg – tako da i poljoprivrednici mogu da predahnu. Nema veze što je odavno pet do dvanaest, ali niko ne sme to da kaže. Nema veze.

S obzirom na sve to i da smo jedno srećno, uređeno, nasmejano i sito društvo kao sa reklama od banki (što se na licima ljudi po Instagram profilima može primetiti) ostaje mi samo to da vam svima čestitam Svetski dan slobode medija, uz nadu da ćemo sledeće godine biti još slobodniji, brži, jači i bolji.

Do slobode!

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar