Alah je veliki, Pazuzu je najveći: Egzorcizam (ni)je uspeo?
,,Punom brzinom krvare egzorcisti“ / B.J.Š
Egzorcista je film Vilijama Fridkina koji je urađen po istoimenoj knjizi Vilijama Pitera Blatija. Gledajući top liste, Vilijam Piter Blati možda i nije napisao najbolju horor knjigu svih vremena, ali je očigledno napisao najbolji horor film svih vremena, ali i jedan od najboljih filmova uopšte. Naravno, Fridkinu takođe nije bilo strano da za života učestvuje u stvaranju remek-dela.
I danas na internetu posle više od pedeset godine nakon izlaska filma mogu da se pronađu arhivski snimci sa premijera sa kojih su ljudi izlazili zabezeknuti i preneraženi. Na snimcima se vide slobodni padovi u nesvest, povraćanja, redari koji publiku padnutu u nesvest polivaju vodom kako ni ih podigli u svest, mladi izlazaze zbunjeni, sa posednutim osmesima ili pak sa zabrinutošću na licu, a zabeleženo je i više slučajeva infarkta mišića srčanoga. Takođe, jedan od filmova koji je prvi optužen za subliminalne slike u istom i da na 24 frejma postoji jedan koji nam odlazi u podsvest, uprkos tome što ga osim kratkotrajnog bljeska ne vidimo.
Kuriozitet je da npr. momci iz grupe Linard Skinard kao novopečene zvezde sa sela odlaze u grad da pogledaju film, nakon čega jedan od njihovih članova odlazi kući i duže vreme sumnja da je demon zaposeo, prvo njegovu ženu, a potom i njegovu mačku- što samo potvrđuje količinu konzervativnosti u Americi koja na našim prostorima nikada nije do kraja rasčivijana, jer smo sami sebi natakli orden prekonzervativnosti misleći da su tamo raznorazne i raznorodne slobode opšteprihvaćene i jedvadočekane što nike tačno, jer je Amerika u tom periodu opasno konzervativna.
U početku je film osuđivan, osporavan od strane i kusog i repatog, preko režisera do katoličke crkve da bi u jednom momentu postao miljenik svih; i filmskih i crkvenih radnika. Filmskih radnika s pravom, naravno, ali crkvenih radnika? Za diskusiju koja će da se otvori. Takođe, postao je neiscrpan izvor krađe, ili kako se to danas kaže „omaža“ te su na stotine filmova imali sličnu tematiku koji gotovo plagijatorski izgledaju. Bio je inspiracija drugim umetničkim delima, ukratko postao je važna referenca, kako za horor film, tako i za film, ali i za čitavu popularnu kulturu.
Video sam onu top-listu; knjige za koje najčešče lažemo da smo ih pročitali i sada tu (po sećanju) može da se pronađe 1984, Gospodar Prstenova, Zločin i kazna i brojni drugi biseri književnosti. To se valjda laže u društvu da se ne bi ispao glup.Mislim kada bi se pravila ista takva top-lista da bi se tu, osim filma Kum (jer mnogo ljudi iz moje generacije nije pogledalo Kopolino remek-delo) našao i film Egzorcist, ali ne iz svesnog laganja, nego iz razloga jer čak i oni koji ga nisu pogledali negde su videli poslednjih dvadeset minuta filma.
Tih poslednjih dvadesetak minuta filma su ušla u kolektivnu nesvest potrošača industrije zabave i tih dvadesetak minuta su zaista zauvek obeležili istoriju kinematografije i popularne kulture. Najčešće su baš ti minuti iz filma citirani ali i karikirani kroz razne parodije, reklame ili „omaže“. Počevši od dolaska egzorciste na „mesto zločina“ odakle je i izvučen jedan od najlepših plakata svih vremena, do samog čina egzorcizma.
Samim tim je urađena velika nepravda početku filma, tih prvih desetak minuta koji su fenomenalni, koji su izmešteni iz centra dešavanja samog filma, ali baš ti uvodni kadrovi nas vode na izvorište i objašnjavaju sve što će da se dogodi u naredna dva sata.
Kod nas je preveden kao Isterivač đavola, ali u samom filmu đavola nema. Tu je božanstvo, koje je starije od monoteističkih religija i koncepta božanstva i Boga kakvo jeste u monoteističkim religijama i kakvim smo ga prihvatili i kakvim ga znamo. Ono jeste navodno zlo, ali u pojedinim spisima i nije, dođe kao božanstvo vetrova, a vetar je priroda, a priroda sama po sebi niti je zla, niti je dobra nego jeste; kada šetamo po sunčanom danu i pravimo prelepe fotografije i zapažamo pejzaže- to je priroda, i kada cunami odnese sa sobom više hiljada života- priroda je.
Ovde nailzamo na mnogo drveniji problem od đavola. „Ep o Gilgamešu“ je jedan od najstarijih spisa naše civilizacije u kojem se pojavljuje Humbaba, božanstvo, demon, dajmon čiji je brat ni manje ni više, nego Pazuzu (demon iz knjige i filma). Pre religija, pre hrišćanstva, pre islama. Prvi bogovi. Bogovi iz zemlje, bogovi iz pećina, što je samo uvodnik u konstantnu dvoseklost ili troseklost filma koja traje do njegovog kraja, ali i odmah na početku dolazi do izražaja.
Film koji je uzdizan od strane katoličke crkve počinje sa islamskom molitvom. „Allahu Akbar“, čuje se jutarnja molitva na početku filma dok kamera kadrira Irak, tačnije arheološko nalazište i iskopine u dolinama Tigra i Eufrata iliti Mesopotamija, iliti Sumer, iliti Vavilon, iliti Asirija odakle nastaje čitava nama znana civilizacija i nešto mnogo starije od svega što nam je znano, pojmivo i razumljivo. Dok svojim alatima tuku po iskopinama, dešava se da stoka protrčava pored arheološkog nalazišta, a iznad njega su kamile- životinja je veoma važan simbol i proteže se duž čitavog filma, čak i u sobi devojčice regan, ali i u crtežima kada je ,,vodaju po doktorima” što bi rekao naš narod.
Arheolog, tj. otac Merin izvlači iz iskopine malu statuu, a nakon što je očisti i ugleda, prenerazi se jer shvati šta se događa. Ono što je zanimljivo jeste to da par momenata pre nego što izvuče statuu (figurica Pazuzua) iz iskopine dune vetar, što ruši zakone fizike, jer vetar ne bi trebao da duva iznutra. Posle toga dolazi do narastajućeg i suptilnog zla koji preuzima deo po deo kadra; od uznemirenih životinja, do vetra i insekata koji lagano najavljuju nadolazeće zlo (iliti prirodu), do sunca koji se nalazi na mestu gde ne bi trebalo da bude, sve do finalne scene u uvodu gde naspram oca Merina stoji statua Pazuzua u ljudskoj veličini, što u neku ruku i najavljuje borbu između dve suprostavljene strane.
Zlo dolazi i u grad, u vidu skrnavljenja lokalne crkve, čisto da najavi da je sveprisutno. Regan je devojčica od 12 godina iz disfunkcionalne porodice, čiji su roditelji razvedeni. Majka joj je poznata i bogata glumica, što implicira da ne oskudevaju finansijski. Naizgled je simpatična, mirna i uopšte nije bilo teško da kao dobro dete osvoji srca publike (a kasnije i kao zlo dete, što je verovatno i najbolje odigrano od strane nekog deteta u filmu). Devojčica u pubertetu dolazi iz bogate kuće, disfunkcionalne porodice, otac joj čak ni ne čestita rođendan (čuje telefonsku svađu između majke i oca), plus se igra sa igricom koja navodno priziva zle stvari. Idealna meta za Pazuzua, zar ne?
Zanimljivo je da je Fredkin glumicu sasvim slučajno pronašao, dok je sedela sa majkom i čitala knjigu Egzorcist. Priča kaže da je bila slobodnog duha i smejala konstantno, dok ju je staramajka ućutkivala. Fredkin ju je upitao koji joj je najštrašniji deo filma, a ona je odgovorila deo kada devojčica masturbira sa raspećem, on ju je pitao šta je to masturbiranje, a ona je uz prekor majke i stidljivo rekla: „Nešto kao drkanje“. Zvezda je rođena.
Nakon što fina devojčica počne da oseća fizičke i psihičke tegobe, biće poslata na razna ispitivanja, podvrgnuta raznim pregledima i lekovima što pokazuje i nemoć bogatstva da se odupre nečemu što je iskonsko i zlo, ili nečemu što je samo priroda (da li vetar, da li pubertet) ili posednutost. Tokom pregleda devojčica postepeno biva se razdražljivija sve češće se ponaša socijalno neprihvatljivo, izgovara vulgaritete, da bi kulminiralo sa krevetom koji se trese, zajedno sa stvarima u sobi.
Najveća groteska je kada nakon svih silnih pretraga, konzilijum psijhijara upita majku da li su se obratili sveštenim licima? Nakon čega od strane majke obolele budu ispljuvani i izviždani, a zapravo je to scena koja najupečatljivije govori o tome da uprkos bogatstvu i nauci, ovo znanje je van domašaja i nauke i novca. Zapravo, ta scena je i kulminacija čitave torture od strane nauke i ljudi nad samom devojčicom Regan.
Naravno i da je otac Karas jedna od najbitnijih likova u filmu, koji se bori sa sobom i čije privatne nevolje su odlično oslikane kroz njegove noćne more i pomisli iliti prisilne misli. Osim što je sveštenik, on je i psihijatar tako da u ulozi Nevernog Tome na početku slučaja i on sam pristupa racionalno, kao naučnik da bi tek kasnije nastupio iz ugla sveštenika nakon lične borbe i ličnih previranja i kajanja koja se odvijaju tokom čitavog filma i kada se pomiri sa činjenicom da devojčicom upravljaju ipak sile izvan wi-fija psihijatrije.
Kako bi film poprimio i obrise detektivskog pojavljuje se i policajac koji u domenu detektivskog i racionalnog istražuje ubistvo koje je imalo uočljivo iracionalne posledice. A kao šlag na tortu; otac Merin, sa početka filma. Dobro poznata osoba Pazuzuu i jedina koja je ovaj entitet već savladala.
Onda se dešava onih čuvenih dvadeset minuta na kraju filma gde zlo, iliti Pazuzu, iliti zaposednuta devojčica pokazuje sve svoje (ne)sposobnosti, provokacije i grozote koje filmska publika zna napamet.
A Da li je egzorcizam uspeo?
Film može biti posmatran kao borba između dobra i zla, nećemo biti u krivu. I da u suštini dobro na kraju pobeđuje. Priča uz nešto žrtava, ipak ima srećan kraj. Možemo i da ga posmatramo kao metaforu za pubertet kroz koji se teško prolazi kao dete, pogotovo iz prizme samohrane majke. Ali, da li ovo možemo da posmatramo kao borbu između dva percipiranja nadljudskog: hrišćanstva i paganstva,? Što da ne, sve je otvoreno. Ali u tom slučaju, konvencionalno dobro gubi bitku sa prirodom i drevnošću. Jer na kraju filma Pazuzu kroz dil i dogovor prelazi iz tela devojčice u telo sveštenika, a ne zahvaljujući egzorcizmu što implicira da je egzorcizam bio neuspešan i da jednostavno nije delotvoran na nešto što je starije od hrišćanstva, i da hrišćanski (iliti monoteistički) ritual egzorcizma nije adekvatno oruđe za borbu protiv nečega što je mnogo starije od njega (Pazuzu se spominje mnogo pre hrišćanstva, pa uzmimo za to da je entitetu takav koncept nepoznat i da protiv njega može biti delotvorno jedino nešto što je u izvornom, a ne prerađenom i rafinisanom obliku, što je većini nekako promaklo).
Molitva kaže da je Alah veliki, ali je Pazuzu, čini se, najveći.
