Vaše pravo da znate sve ili pokidani lanci na putu ka slobodi

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

”Uzvišenost savremenog čoveka je u protestu. Slava onome ko iz protesta spaljuje samoga sebe pred nemom gomilom, i onima koji izlaze na trgove i protestuju sa plakatima i parolama osuđujući sebe na represiju, i svima koji kažu „ne“ egoistima i karijeristima i bezbožnicima. Treba se uzdići iznad prava na život, u praksi, spoznati smrtnost našeg tela u ime budućnosti, u ime besmrtnosti”, rekao je Andrej Tarkovski u svojim dnevnicima. Dnevnik u pola osam, po dobrom starom običaju nije ništa rekao. Ćutao je. Nije nam dozvolio da uživamo u našem pravu da znamo sve. Previše smo sitni i nebitni da bi znali baš sve. Mnogo tražimo. Sram nas bilo.

Dobio sam poruku od drugarice: ”Samo da ti javim da sam prošla.” Prošla je na razgovoru za posao na kruzeru koji obilazi ceo svet, a ne na Akademiji umetnosti, i ako opasno slika. Ovaj naš truli kruzer koji zjapi u mestu i tone, joj se izgleda nije dopao. Postao je pretesan, a u njemu je zapatila samo strahove i nesigurnost. Kaže da će častiti kada se vrati. Aha, kad se vrati. Kaže i da se nada da će se kapetan kruzera povući i tako poštedeti posadu i putnike. Naš kruzer nije Titanik. Umesto violina saundtrek nam je autotjunirani pevač koji nariče besmislice, putnici su uplašeni, gladni i umorni. Mladi par se neće držati za ruke na palubi broda, kao Di Kaprio i ona glumica čije ime ne znam, a neću da guglam. Ovde će dečko devojci da isprži peglom njene ruke, umesto da je drži za nju. Mislim na ruku.

Dobio sam snimak od drugara koji je u inostranstvu. I njemu je dopizdeo naš kruzer. Imao je prvu svirku. Žmurećki bi provalio da je on zbog specifičnog istrzaja, iskasapio ruku od žice gitare. Kaže da je bilo super i da je digao dosta love za dva sata sviranja. Rekao mi je da ćemo praviti novi bend kada se vrati. Aha, kada se vrati.

Video sam se sa najboljim prijateljem. Prestao je da pije. Kaže da nema više depresije, a i napadi panike su sve ređi. Malo mu je frka da priđe devojci koja mu se dopada, ali to je normalno u njegovim godinama. Našao je novi posao, kaže da mu je dobro, ali je i tamo nesiguran. Obećao mi je besplatan primerak knjige kada izađe, navodno je rukopis kod urednice pa čeka odgovor. Aha, odgovor.

Poznate sudbine mladih ljudi. Da li ih ima oko vas? Verujem da ima, ali ni to nećete čuti na Dnevniku u pola osam. Ništa tamo nećete čuti. Tamo smo Švajcarska i mnogo nam je dobro. 48 miliona puta nam je bolje, drugari. Nećete čuti ni da su ljudi na ulicama, da uzvikuju parole, da se bude, da je kap prelila kanister. Dosta im je laži, rijaliti polusveta, nepristojnosti, zatupljivanja, ispiranja mozga, bahaćenja i fotošopa koji lažno ulepšava pejzaže njihovih sivih života.

Revolucija ne počinje na ulici, počinje u glavi pojedinca. Počinje u njegovom krevetu, širi se na njegovu sobu, pa na celu kuću, da bi došla do njegovog dvorišta koje treba očistiti. Ali revolucija u dvorištu nije moguća u potpunosti ako te tvoji najbliži svaki dan ubace u amper govana koje moraš očistiti.

U naletu slobode u Gotamu razbijena su staklena vrata od medijskog utočišta Džokera. Dotični mladić je komade stakla uredno pokupio i bacio u smetlište istorije, kako se niko od nas ne bi isekao, nikada više. Pristojnost i briga o drugima. Zaboravili smo te stvari? Hej, to su samo jedna razbijena vrata. To je ništa u poređenu sa više miliona razbijenih života od strane Džokera. Shvatili su da se ispod njegove šminke krije samo nakazno lice, da se u njegovim namerama krije kleptomanija, bolest, katran i smrad koje skupo odelo i parfem ne mogu da sakriju. Bar više ne mogu, kada su okovi i lanci strahova iskidani. Nije to budućnost naše zemlje, to je uskoro ružan pluskvam perfekat koji će završiti u risajkl binu i ništa više.

Možda je došao kraj lažnom sjaju pod ‘hepi” i ružičastim reflektorima koji su upereni u antiheroje koji su kadar dekadencije našeg vremena. Možda umesto poziva za vojsku želimo da dobijamo na poklon knjige, ili neki dobar album od omiljenog benda. Možda smo provalili da je sve skup ideja beskorisnih ljudi. Možda želimo da gradimo novo, kulturno društvo koje će se zasnivati na kreativnim stvarima, na kreativnim dijalozima, pa čak i kada dođe do dijametralnih stavova. Možda nam je dosta što smo bili korisni idioti i topovsko meso za tuđe bolesne ambicije koje su za trideset godina proždrale sve što se stvorilo pred njima, kao da su hijene. Možda želimo da se mladi koji su otišli odavde vrate? Aha, da se zaista vrate.

Sloboda nije lako ostvariva. Do nje se može delimično doći, ali sa sobom nosi veliku odgovornost zbog koje treba da se podigne svest pojedinaca. Sloboda nije uzaludno milovanje idiotskih glava. Sloboda nije bezglavost koja drži srednji prst podignut u vis protiv svega što joj se ne dopadne.

Mnogi se neće složiti da postoje samo dve strane, i da je sve crno-belo, ali suština jeste u dve strane; dobro ili zlo. Jednom moraš da odlučiš da li si Džedaj ili Sit. Da li koristiš Svetlu stranu Sile ili Mračnu stranu Sile. Slobodnu volju imaš. Izbor je na tebi.

Jedna vrata su polomljena, a druga su odškrinuta, da li smo ugledali svetlo na kraju tunela ili su to farovi od voza koji ide prema nama, saznaćemo nakon reklama, jer, naše je pravo da znamo sve. Aha, da znamo sve.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar