Između Krajnosti – Ivan Ivačković

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Odlomak iz knjige:

”Želja da napišem knjigu o Džoniju Štuliću i Azri rođena je istog dana kad i Štulić: 11. aprila. Dan je bio ponede-ljak, godina 2016, a Facebook pun rođendanskih čestitki bivšem Azrinom šefu. Prvi post koji sam video bio je najkraći i najuzdržaniji. Ipak, na mene je ostavio naročit uti-sak. Pisalo je samo 63. rođendan, a ispod toga nalazila se crno-bela fotografija Džonija s početka osamdesetih. Bila je to slika kratko ošišanog i neobrijanog čoveka, mršavog, skoro ispošćenog. Čoveka proglašavanog „generacijskim predvodnikom“ i „političkim kaskaderom“ koji u svojim pesmama na sav glas saopštava stvari koje drugi obično izgovaraju šapatom.

Štulić se kolebao, nesiguran da li mu takva reputacija pristaje. „Ja ne igram ulogu vođe, ne želim biti Valensa“, govorio je 1981. Ali već sledeće godine proglasio se revolucionarom. Odmah posle toga otići će mnogo dalje i postati uveren da je mesija i spasitelj. Sa mišlju da će ga svet dočekati raširenih ruku, sredinom osamdesetih napustiće domovinu. Najzad, u suton te decenije ogradi-će se od revolucionarne prošlosti: „Nikad nisam bio na barikadama. To je fama.“

Nešto drugo je sigurno: u svojim najboljim danima obraćao se ljudima koji su bili frustrirani tromošću i tupošću društva, uglavnom marginalcima kakav je…”

Konačno smo dočekali i ovo izdanje. Pročitao sam fantastičnu ”Između krajnosti”, dugo isčekivanu knjigu Ivana Ivačkovića u izdanju Lagune o najvećem bendu sa prostora bišve Jugoslavije, a sadašnjeg  regiona (kako ružna reč) i njegovom frontmenu Branimiru Džoni Štuliću. Ivačković je već prilično zadužio rokenrol novinarstvo. Ne smemo izostaviti ni njegove prethodne knjige ”Kako smo propevali”, ”Pisma iz tajnog grada”, ”Bezverje” i preko 2 000 tekstova o muzici u svim značajnim novinama širom (opet ona omrznuta reč) regiona.  Sa ovim izdanjem, autor se popeo za stepenik više i udario još jednu specifičnu poštansku markicu na pismu rokenrola. Pročitao sam, fanatično, gotovo sve knjige koje su izašle na temu Azre, ali avaj, ova se zaista razlikuje od ostalih. Zbog čega? Pokušaću da objasnim u redovima koji slede.   

Da li lažem kada kažem da je sreća…”

Između krajnosti, u centru, zato što nije ni na jednoj od  dva fronta, već tamo gde zaista treba da bude- objektivno i u sredini. Živimo u bipolarnim vremenima gde su ljudi skloni pravljenju mita, glorifikacije, a na drugoj strani su diskreditori umetnika i pljuvači besmislica u dalj, sa preponama. Imamo običaj da stvari ne nazivamo pravim imenima, a nekim ljudima, događajima i bendovima iz čiste nostalgije dodelimo koji orden više na reveru, podignemo pojedinca na nivo Boga, pa zaboravimo da je i on, gle čuda, zapravo samo čovek. Ovde takvih redova nema.

Čini se da je autor na  300 stranica zapravo i hteo da svoj omiljeni domaći bend i autora pokuša da predstavi onakvim kakav to zaista i jeste bio, koliko je moguće biti objektivan kada se piše o nečemu što ti je omiljeno. Rekao sam ”bio”, zato što Branimir iz svog najjačeg stvaralačkog perioda i sada, nije ista osoba. Ljudi, verovali ili ne, umeju da se promene za 40 godina i to mnogo, u šta ćete se i sami uveriti čitajući ”Između krajnosti”, ako već niste slušali Štulićeva nova falširanja na Ju tjubu.

Ovo štivo je zapravo, kako nama i autoru, potrebno i Štuliću, jer nema mesta ”mutavim urlatorima zvučnih titula zaštićeni lopovskim kodeskom”, o kojima je svojevremeno pisao i pevao, i konačno će moći da pročita i pogleda šta je zaista ostavio iza sebe. Fanovima Azre će se dopasti zato što je u njoj pisana isključivo istina, što ovom delu zapravo daje ogromnu moć da se dopadne i onima koji ne ljube previše ovaj bend, ili onoj grupi ljudi kojima je presela mitomanija o Bogu iz Holandije koji vozi taksi (a ne vozi) i igra fudbal u Utrehtu.

”Dolazim ti kao fantom slobode…”

I to zaista Štulić jeste bio u jednom momentu. Početkom osamdesetih, kroz šta će vas autor i uveriti nastalo je ludilo za bendom koji svira 2 sata, bez pauze između pesama, bez bisa, bez ispraznih priča i nakon koncerta imaju po dva kilograma manje. Poznajem čoveka koji je u ranom pubertetu slomio ruku ortaku jer je ovaj rekao ”Ma ta tvoja Azra je sranje.”  Veliki fan Azre i moj prijatelj je mogao da ih dovede u svoje mesto da sviraju; rešeno sa menadžerom, plakati stigli ali je odustao jer ”Ma neće seljaci to slušati. Prodaće se 50 karata.” Bojao se, ne zbog publike, već Džonija koga je upoznao kao klinac u Subotici ’83 na stadionu, gde je ceo koncert odgledao u ”VIP” loži . Štulić mu se hvalio kako mu je iz Amerike stigao novi Fender. Znam čoveka koji je sanjao kako sa Štulićem preslušava nove, nikada objavljene pesme i čuje njegov glas, pesme i ako te pesme zapravo ne postoje.  Ova knjiga je pisana upravo i za njih.

”Svijetla u dnu sobe, plavičasti trag…”

I  vremeplov kroz koji ćete proći kroz podrume, ulice, koncerte, studija, anegdote i paranoje koje su napravile od njega to što jeste, tako da ćete moći gotovo osetiti Kulušić, ulice na kojima su pesme nastajale, antiheroj,  devojke iz istih i miris tog vremena.  ”Kada se čovek na bini dimi i puši, to je ozbiljna stvar. Morate mu poverovati”, rekao je Peca Popović za Džonija. I da, od prvog singla do ”Krivog Srastanja”, to zaista jeste bilo tako. Taj period je bezrezervno i zasluženo pohvaljen i postavljen kao stub rokenrol muzike koji je uticao na mnoge.  Autor ističe da je debi album ”Azra” (1980) nešto najbolje što se ikada pojavilo ovde.  Takođe, sve najbolje je i izrećeno o albumu ”Sunčana strana ulice”, koji je po mom skromnom mišljenju, balkanski ”London Calling.”

Jednom sam pitao autorovog kolegu, Duleta Vesića, da li je Štulić stvarno bio lud ili je to samo bio marketing, jer sam i sam jedan od fanova tog benda, a zbog godina nisam imao priliku da ih čujem ili da ga upoznam.  ”Ma jok, stvarno je bio lud”, dobio sam odgovor. I zaista, čitajući knjigu mogu se proživeti sva njegova ludila, nemiri, strasti, strepnje,  promišljanja, ideje i sve to što je bilo potrebno da se napravi opus od ’79 do ’84 godine, kako na bini, tako i u životu koji se odvijao van bine. U knjizi možete pročitati i o strmoglavom padu benda koji je usledio nakon ”Krivog srastanja” i kreativnim blokadama Štulića koje iz godine u godinu postaju sve ozbiljnije i opasnije po one koji ga vole.

”Još da imam fendera vidio bi…”

Viđene su svirke.  Između krajnosti, između revolucije i sevdaha.  Iz pera autora dobićemo mišljenje da je Štulić bio odličan i gitarista i pevač,  uprkos tome što je često bio na meti piščevih kolega po tom pitanju, pa je kasnije razvlačio bespotrebne solaže kako bi se dokazao da ipak zna da svira.  A po meni, to je važno. Ivačković ga je hrabro  i čvrsto uvrstio u dobre gitariste i pevače, a ne samo kompozitore, jer je pronikao u suštinu rada ovog benda, gde akcenat nije bio na isključivo gitarskim deonicama, već na poeziji i verovatno najboljoj ritam sekciji u bivšoj nam državi, što će autor i sam potvrditi. Koliko god da važi ona ”Azra- to sam ja”, bez Leinera i Hrnjaka ne bi bila baš takva.

”Provincijski bal s pjesmom na kraju, rasturala se noć. Zaspao sam nad otvorenom…”

Knjigom koja će vas prošetati kroz  jednu čitavu karijeru i diskografiju. Tu su kreativni usponi i padove Azre , nesuglasice Štulića i ostalih članova benda bez kojih ni jedna velika karijera nije prošla, pogotovo kada se u bendu nalazi tri jaka i različita senzibiliteta. U njoj je dočarano nebo iznad Trnskog, tihe kletve, dodavanje gasa i odlazak u noć. Postoji ona zanimljivost, kad sam već spomenuo stihove iz Odlaska u noć, da zapravo nije bio vlak, već pandurski auto koji je pratio Štulića i Bakarićevu. Tu je i njegova sveprisutna bojazan da će završiti kao Lenon, da će ga uhapsiti Rusi, i ono što je najzanimljivije  neka ostane u knjizi, najlepše stvari treba sačuvati van recenzija i trajlera.

‘Što se događa kad…”

Izdaš ovakvu knjigu? Verovatno se svesno izložiš vetrometini kritičara, fanova i onih koji nisu fanovi u pokušaju da prikažeš stvari onakve kakve jesu.  Jer  mi najbolje znamo istinu. Svi smo najbolji fudbalski treneri, teniseri, političari, stručnjaci, novinari i ostalo. Kada izdaš ovakvu knjigu uspeš da vratiš čitaoce u periode kada su bili na tim koncertima, živeli taj život, ili u mom slučaju kada sa 12 godina vrtim kasetu ”Ravno do dna” do iznemoglosti i uporno vraćam na jednu traku, dok ukućani ne odlepe pa mi kupe CD.  Verovatno uspeš to i da zainteresuješ neke mlađe generacije kojima je ovaj bend potpuno stran i nepoznat. Knjiga je napisana hronološki, biografski, onako kako jeste, ali u sebi nosi i veliku dozu iskrene sentimentalnosti, bez patetike kakve i jesu Štulićeve najveće pesme.  Najbolji bend je zaslužio najbolju knjigu i dobio ju je. Zamerka- nije trostruka, ali ptičice sa grana kažu da će biti.  Druge zamerke ne postoje. A ako ih neko pronađe to će biti Branimir, koji je svoj najverniji fan.

Fotografisala: Ivana Čutura

Ivan Ivačković je, za više od tri decenije, koliko je proveo u novinarstvu, objavio oko dve hiljade tekstova u gotovo svim važnim novinama u SFRJ, SRJ, SCG i Srbiji. Autor je bestselera „Kako smo propevali“, za koji je dobio nagradu „Desimir Tošić“, najveće priznanje koje se u Srbiji dodeljivalo za publicistiku, zatim zbirke eseja „Pisma iz Tajnog grada“, biografskih knjiga „Umetnost pobune“, „Obe strane jastuka“ i „Priznanja pop pevačice“, kao i pesničke zbirke „Crvena mapa“ i romana „Bezverje“. Njegova najnovija knjiga, nazvana „Između krajnosti“, vodi čitaoca kroz muziku i svet legendarne grupe Azra i njenog vođe Džonija Štulića.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar