Kratak i subjektivan prikaz sa promocije zbirke pesama Ognjenke Lakićević “Vodič kroz požare“
U subotu 19. oktobra sa početkom u 19h, u beogradskom klubu Polet održana je promocija najnovije zbirke pesama Ognjenke Lakićević – “Vodič kroz požare” u izdanju izdavačke kuće LOM. Nenad je bio tamo i došao do sledećih zaključaka i spoznaja o autoru.
Ognjenka je samokritična. Pomalo preteruje. Ne štedi sebe, druge gotovo isto tako. Ide do krajnjih granica samospoznaje. Formuliše osećanja, daje formu bolu, imenuje ga na mnogo načina. Poštuje tugu.
Ume sa rečenicama. Njen sinoćni sagovornik to naziva sentencionizmom, ja bih to radije nazvao Uvidima, gotovo slikama. Lajt motivima i smernicama za izlazak iz požara, jer, neke isijavaju kao neispisani emo grafiti koje možete videti po ulicama Vračara kojima se kreće na putu ka Kalenić pijaci, gde nemo i živo kibicuje šahovsku partiju lokalnih prodavaca od kojih kupuje čitav spektar boja koje se jedu.
Onda je oni pozovu da učestvuje u partiji kao što učestvuje u kupovini. I onda je počastvovana. Jer je čista ko suza. Ognjenka je ognjena. Oduvala je preksinoć, Olja, pesnikinja.
Još je jača na živoj reči nego u poeziji koja je fragmentarna, poput isečaka iz dnevnika osobe koja dugo slaže slojeve misli i osećanja. One koja suptilno secira i zauzima poziciju žene, klinke, snažne individue, drčne i srčane. Osobene svakako. Koja se direktno obraća, čak i onda kada ćuti, za stolom, za Nedeljnim ručkom(istoimena, opasna pesma). Građanski neposlušna na najbolji mogući način. Crvene kose, crnih tregerica i neizostavnih Vans patika. Kao sa svirke. Inače, muziku voli kao život, tako je rekla.
Ne laže. Jer se to vidi u njenoj poeziji. „Poezija je uvek između zvučenja & značenja“. Hvala na sjajnoj večeri u ime ‘uhode’ kulturnog portala Gledište, i velika mi je čast što smo u istom društvu.
Za kraj priloga, Ognjenka čita svoju pesmu “Ugovor o građanskoj neposlušnosti“.
