AJMO, DECO

Kolumna napisana 19.02.2021

PIŠE: Nenad BARAKOVIĆ BARA 

U staroj Grčkoj su sekli glave glasnicima koje su donosili loše vesti.

Kada se loša vest proširila, i kada su krenule reakcije ljudi, kako uživo, tako i preko društvenih mreža osetio sam kao da smo svi izgubili nekog dragog rođaka. Znaš, neki teča, ne viđaš ga često ali znaš da je super lik i voliš ga.

Nije nikada ispao šupak. Ti koji pričaju da jeste su ljubomorni ljudi, u manjini su, te iz tog razloga moraju da galame kako bi njihov glas dopreo do negde. A da nema nesrećnih društvenih mreža, glas takvih bi se čuo u lokalnoj kafani dok konobarica ne naplati račun, napravi fajront pa ih istera na ulicu. Prvi zraci sunca bi spržili njihove glupe priče, a oni bi otišli kući i tu se čitava priča završava.

Za nas, koji smo većina, ona tiša većina, ali koja ima veća muda i veća srca pa ne mora da se krije ispod svih tih zastava što vijore.

PRIČA TEK POČINJE 

Meni je lično počela sa prvom upaljenom cigaretom. Sakrili smo se u park da nas ne provale, kao neće provaliti glupi matorci, neće osetiti da smrdimo kao đavo na katran i nikotin kada se ušunjamo u naše sobe. Prećutni dogovor je bio da svi u društvu puše cigarete, osim pojedinca u čijoj smo kući, pa eto, zato se i on oseti. Drugarstvo, to oni drugi koji su isterani iz kafane zbog lupetanja gluposti nikada neće znati šta je – zato što će uvek čuvati sopstveni interes.

Elem, vraćamo scenu u nazad na pomenuti park, pre 15 godina. Sa telefona svira ”Za sve je kriv Toma Sojer”, Boček prosipa solažu, a Balašević tačno opisuje onako kako se osećamo; mladi, bez mozga i na keca spremni da napravimo neku glupost.

Ništa posebno, običano dokoličaranje sveže pečenih srednjoškolaca, ali eto, meni je ostao urezan u sećanju zahvaljujući pomenutoj pesmi.

Ništa posebno. Nema ljubljenja, nema seksa, daleko bilo jer je društvo bilo muško, a nije se desilo ni ništa istorijski važno. Bila druga vremena, nije svaki dan bio istorijski kao danas.

Ali pazi sada, još milion ljudi, sa po jednom pričom i nekom drugom pesmom, to je milion priča i snaga postaje, logično, milion puta jača.

Koliko jaka?

Dovoljno da život u čitavoj bivšoj Jugoslaviji, ili što bi arbitri rekli regionu bude preusmeren na samo jedan život i pesme koje su nam poklonjene od strane istog.

Dovoljno da se dogodi momenat ćirilice, tamo gde ovi iz kafana i sa društvenih mreža ne bi smeli da provire, a puna su im usta junaštva, čojstva, hrabrosti i ostalih doskočica i poskočica za široke narodne mase i paljevine koje imaju krizu identiteta.

Da, ćirilica može svuda, čini se. Ali to se ne osvaja puškom, metkom, psovkama, i ratovima. To su privatne stvari, to se ne nameće. To se zaslužuje. Kao i sve u životu.

Ne moraš biti glasnogovornik i vođa čopora za takve stvari. Dovoljno je da izađeš pred desetine hiljada ljudi i otpevaš koncert sa rukama u džepovima i da imaš iskrene namere.

Otupeli smo, zakržljali smo ali još uvek prepoznamo ko je saučesnik u našim životima, a ko potpaljuje vatru sa galerije dok se mi kidamo u parteru. Ovaj život jeste bio saučesnik naših života i sada, kada se sa tačke evolucije završio, postaje snažniji nego ikada, jer, istorijski gledano kada velika ličnost ode, njegova poruka i njegova snaga postaje sve veća kroz godine i nikada ne jenjava; Andrić, Tesla, nema potrebe za daljim nabrajanjem. Pametnom dosta, što bi rekli ovi sa deficitom pameti.

PRIVID SLOBODE

Bio sam ciničan na protestima kada krene njegova muzika. Šalio sam se. “Pa zašto njegovu muziku? Da li smo došli da ih rušimo sa vlasti ili da ih jebemo?”

Na stranu cinizam, osetila se energija kada na protestima bukne kroz zvučnike njegova pesma. Oseti se sloboda.

U skorašnjem razgovoru sa drugarom nazvali smo to prividan osećaj slobode. Zapravo je nikada nismo imali, ali se osetilo u periodu od 2000. do 2003. i nema veze, čak i da je opsena, lep je osećaj, prija.

A za taj lep osećaj nisu bili odgovorni političari, političari dođu i prođu, kite se tuđim perjem i lažu skrivajući ispod laži zlu nameru i gledaju kako da te prevare, zajebu i to. Njegove pesme su bile odgovorne što smo se osećali slobodno, jednostavno te pesme su imale saundtrek za slobodu, a sada što je nismo dostojni, nama na čast. A i pametan svet kaže da se sloboda nalazi unutar čoveka, ne spolja, pa eto ako je on sa svojim pesmama uspeo da nas dovede u to stanje, on je ispunio svoju misiju.

Okupio nas je, bez pretnji, bez ucena, bez lažnih obećanja. Okupio nas je sa svojim pesmama i sa idejom da život može biti lep, pa čak i onda kada se kockice baš ne slože kako smo isplanirali pa i ako ne planirano zvizne neka granata.

Znači da smo na to pristali čistog srca. Kao deca.

Sada, kada je otišao daleki rođak (za koga smo, jel, svi znali da je kul, i ako ga baš nismo svi poznavali) red je i da mi prema njemu ispadnemo toliko kul i da ne budemo šupci u budućnosti.

Pokazao nam je da nas je više i da su granice samo nacrtane za one dečake iz kafane, da bi imali o čemu da se raspravljaju kako bi im se skrenula tema o praznim džepovima ili ne daj bože da progledaju pa shvate da su i oni imali kul rođaka, samo nisu hteli da ga upoznaju.

A mogli su, i mogu još uvek samo neko treba da upali svetlo u toj kafani. On to više ne može, ostavio nam je pesme i misli. Na nama je kako ćemo postupati sa njima.

Da. Đorđe Balašević.

Ajmo deco.