Tesla – ko ga se i zašto plaši

Dok u svetu jača spoznaja da je Tesla praotac sve električne, elektronske i digitalne tehnologije koja danas oblikuje svet, mi, s druge strane, gledamo kako firme, hoteli, banje, turističke agencije, zanatske radnje, zdravstvene ordinacije, poljoprivredna gazdinstva, masovno uzimaju ime Nikole Tesle, sigurni da s Teslom ne mogu da pogreše.

21. VEK

Nije reč o Ilonu Masku, koji je od Tesle napravio ime, sveprisutno i važno, u celom svetu. Ime koje obeležava preduzeće vrednije od svih ostalih američkih proizvođača automobila zajedno. On se Tesle sigurno ne plaši. On ga kuje u zvezde. Reč je o nama koji se prema Tesli ophodimo kao da, istih kao on, imamo na stotine. Nehat, neznanje, lenjost. Šta je po sredi? Ipak, biće da je strah. Često se, za mnoge stvari koje nam ne idu ili idu traljavo, pitamo šta bi od toga uradili Italijani, Švajcarci, Rusi, Amerikanci, Šveđani. Pa, evo, vidimo šta je jedan Amerikanac uradio s imenom Tesla. Ali, šta bi tek uradio da u svom posedu ima celu naučnu i ličnu ostavštinu Nikole Tesle koja, u 50 i kusur sanduka, decenijama čami u beogradskom muzeju? Ali, on je nema. Imamo je mi.

Muzej u kome se sve to nalazi možda je, pre rata, bio elegantna rezidencija kraljevog ministra, ali rešenje da Tesla decenijama tu bude privremeni stanar odražava ne samo skučenost samog rešenja već i skučenost u glavama onih koji to vide kao nešto sasvim normalno. A imaju i moć i sredstva da to preokrenu na nešto mnogo bolje. Na nešto svetski veliko.

Svakim danom u svetu jača sveopšta spoznaja da je Tesla praotac sve električne, elektronske i digitalne tehnologije koja danas oblikuje svet i tvorac naučnih otkrića koja će zauvek biti utkana u samu suštinu čovečanstva. I svakim danom raste želja da se o tom čudesnom čoveku više sazna, da se nekako stupi u kontakt s njegovom blistavom aurom. Mi, s druge strane, gledamo kako firme, hoteli, banje, aerodromi, turističke agencije, zanatske radnje, zdravstvene ordinacije, poljoprivredna gazdinstva, obdaništa, masovno uzimaju ime Nikole Tesle, sigurni da s Teslom ne mogu da pogreše. Da li da očekujemo da američka ambasada počne da emituje reklamu i okači bilborde s parolom „Vi ste svet”, a gde je u glavnoj ulozi upravo – Nikola Tesla? Njihov, a naš. Koliko i kako su se Amerikanci ogrešili o Nikolu Teslu to samo oni znaju, ali kako mi grešimo s njim, mi i ne znamo. Ili se plašimo da znamo.

Nacionalni projekat

Da, može neko od gradskih čelnika da kaže – pa imamo usvojen projekat, samo što ne krene adaptacija stare elektrane na Dorćolu, pa odvojili smo novac, biće tu stecište nauke, mladih ljudi, odužićemo se Tesli. Ali, kao da se oseća neki strah. Kao da se pravi neka greška. Kao da se taj projekat uvodi na mala vrata. I, naravno, lako bi bilo reći da se političari, pogotovo lideri, plaše Tesline veličine. I lako bi bilo reći da se crkva, koliko god bila velika i važna, plaši Tesline naučne istine, i lako bi bilo reći da su u takvim strahovima velike oči. Međutim, teže bi bilo reći da postoji volja da Tesla bude nacionalni projekat od najveće važnosti koji se osmišljeno razvija i traje i koji u svet, 365 dana godišnje, emituje saznanje da se, samo u jednoj tački planete zemlje, nalazi mesto gde može da se dođe u neposredan kontakt s energijom epohalnog genija. Ako je umesno da mesto gde počiva ostavština jednog naučnika postane mesto masovnih hodočašća, onda je taj naučnik Tesla, a to mesto je Beograd. Za takvu ekskluzivnost mnogi gradovi i mnoge zemlje dali bi bogatstvo.

Letak objavljen povodom studentskih demonstracija u Beogradu 1992.

Pre više godina, dok je unesrećeni Narodni muzej još bio oblepljen krpama i okovan skelama, na ovom istom mestu pisao sam da bi bilo važno da se taj veliki i važan muzej preseli u zgradu koja bi bila namenski projektovana samo za njega ili da se preseli u, adaptiranu, ogromnu zgradu centralne Pošte, a da se u zgradu Narodnog muzeja, dakle u sam centar grada, useli Muzej Nikole Tesle, kome bi, svakako, trebalo pridružiti još dva velikana svetske nauke – Milutina Milankovića i Mihajla Pupina. Tek ta postavka dala bi povoda za svetski važna hodočašća, važna skoro kao što je za nas, u maloj Srbiji, važno da „nacionalni stadion” postane mesto naših hodočašća. U jednom trenutku pojavila se inicijativa da Muzej Nikole Tesle bude u napuštenoj železničkoj stanici, u novom centru Beograda, koji se upravo stvara. Međutim, u tren oka, s najvišeg mesta ta inicijativa je odbačena, a istaknuta je ideja da se u toj zgradi postavi Muzej srednjevekovne Srbije. Dobra ideja ili je i tu, u stvari, prevagnuo podsvesni strah od mogućnosti da Tesla, s jedne strane, i Nemanja, s druge strane, ne ostvare dodir naučnog i duhovnog koji bi mogao da zrači daleko snažnije od svega što jeste dnevna politika – i svetovna i crkvena.

Samo jedan dan, u letnjem, predpandemijskom Beogradu, ispred Muzeja Nikole Tesle, svakom posmatraču otvorio bi oči. Tu stižu kolone ljudi iz dalekog sveta, od Japana do Kanade, od Norveške do Argentine, kolone koje se u teskobnoj pomračini malenog muzeja dive velikom naučniku i čude ovom gradu i ovoj zemlji. Kako to da Tesla ne boravi u nekom za njega prikladnom prostoru i kako to da njegova ostavština nije prikazana na potpun, savremen, jasan, otvoren način? Tesla okovan u sanducima? Svakoga mora da preplavi zebnja pri pomisli da veliki naučnik ni u najiskrivljenijim snovima nije mogao da se vidi kao zarobljenik u gradskom podrumu predratnog ministra.

Tragajući za ostavštinom Nikole Tesle, neki nadobudni američki producenti i nekoliko naučnika amatera napravili su čitavu TV seriju. Bili su srećni kao deca kada im je uspeo Teslin eksperiment s bežičnim, daljinskim, upravljanjem brodića porinutog u jezerce. Njihovom divljenju nije bilo kraja. Došli su, nekako, i do Teslinog muzeja u Beogradu. Oni, bahati i nepripremljeni, a muzejski v. d. glavnog, kao u doba NKVD-a, ljut, sumnjičav, zagonetan, nadmen. Sudar svetova. Odoše Amerikanci bez željenih odgovora, još manje snimaka. Kao mali mamac, v. d. im, iz svoje ruke, pokazuje potpisan i pečatiran ugovor koji je Tesla, trideset i neke, potpisao s jednom sovjetskom, u najmanju ruku špijunskom, firmom u Njujorku. Slika i prilika u kom se agregatnom stanju nalazi i kako se doživljava Nikola Tesla.

Otkrivač principa

I sada, zamislite ekipu, institut, čitavo ministarstvo, ako hoćete, koje se u ime naroda, s budžetom, recimo četiri puta manjim od onoga koji je namenjen za „nacionalni stadion”, zdušno i predano bavi zaostavštinom, delom, značenjem, dometima, mitologijom, životopisom, patriotizmom Nikole Tesle. I sve to kroz Muzej Tesle, kroz elektronske i digitalne medije, kroz društvene mreže i medijske ispostave, lansira u svet. I zamislite sve to u centralnom mestu grada Beograda. I zamislite svake večeri Tesline munje kako sevaju iz zgrade sadašnjeg Narodnog muzeja. I hologramske projekcije na Trgu republike koje zrače i emituju slike i energiju velikog čoveka koji je o sebi govorio i ovako: „Ja se ne bavim proricanjem, nisam gatara, ne proričem ljudima sudbinu i nisam izumitelj. Ja otkrivam. Ja sam otkrivač principa koji postoje.”

Naravno, naučni svet to, o Tesli, odavno zna. Kada su pitali Ajnštajna ko je najpametniji čovek na svetu, kao iz topa je odgovorio: „Pitajte Nikolu Teslu.” Ali to su anegdote koje mogu i ne moraju da budu presudne. Činjenica je ta da su veličina i značaj Nikole Tesle epohalni. I činjenica je ta da se on nalazi u Beogradu. Da li treba da prođe stotinu godina da neko odgovoran sabere dva i dva? I da dobije, ne četiri, već beskonačno?

Politka