MARKO TOMAŠ: Kultura predstavlja način prepoznavanja između ljudi

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Bili smo u klubu Magistrala gde se održavao književni festival “Postninovske čarolije” a te večeri su svoje romane predstavili Marko Tomaš (Nemoj me buditi), Tanja Stupar Trifunović (Otkako sam kupila labuda) i Muharem Bazdulj (Poslednji muškarac). Upravo je ovo bila idealna prilika da odgovore za naš portal da Marko Tomaš kome je pre izvesnog vremena izašao pomenuti roman, te smo nakon njegovog izlaganja te večeri proćaskali na tu ali i na druge, uvek aktuelne teme.

Pozdrav Marko, dobro došao na kulturni portal Gledište. Za početak razgovora bih voleo da čujem, šta za tebe predstavlja kultura?

Kultura predstavlja neku grupaciju ljudi, nekakvo društvo, dok opet unutar šire kulture imaš više razina kulture, odnosno subkulturu. Ona predstavlja i način prepoznavanja između ljudi, da smo od iste sorte, da se razumijemo, da smo u istom društvu, da na isti način živimo i bivstvujemo i da su nam iste ekonomske okolnosti itd.

Bije te glas da si mračan i da si dosta kritičan prema društvu. Da li je tvoje pisanje zapravo odgovor na stanje u društvu i da li je kultura jedno od oružja u borbi za bolje društvo?

Nema drugog odgovora po mom mišljenju. Jer je bilo kakvo kontriranje otpor ustajalosti. Ima jedna misao: „Rodio si se i umro u istom gradu“. Većina tako i živi, to ne mora ništa da znači ali govori o inertnosti svijeta. Kada pričamo o toj nekoj pobuni, ili toj paradigmi koja nije nešto što želiš istinski ali paradigmatske stvari su tu da uzdrmaju tu ustajalost, žabokrečinu, da izbiju ljude iz te komfor zone.

Glavni junak tvog romana „Nemoj me buditi“ je novinar, zašto si mu nadenuo baš tu profesiju i koliko smo danas shodno imenu romana, budni a koliko spavamo?

Donekle je to autobiografska priča, zato što sam se i sam bavio novinarstvom jedno vrijeme. Ja sam takođe većinu dana u jednom periodu svog života proveo neželeći da se probudim. Mislim da to nije moja osobina, svi ljudi na svijetu su se susretali sa tim samo sam ja to rekao a drugi ljudi nisu. S tim u vezi, vodio sam se mišlju zašto se treba buditi, opet će biti sve isto kao i juče, šta će to moje nebuđenje promijeniti, neće svet propast zbog toga. Dakle sve te neke stvari su moje unutarnje potke o kojima pišem.

Šta misliš o Fejsbuk izdavaštvu, i tome što ljudi tu i tako dele sa drugima svoje misli, poeziju, priče…?

To najviše govori o samoći u kojoj živimo. To je ujedno želja i potreba da se čak nasilno komunicira sa drugim ljudskim entitetom jer se ne može drugačije.

Imaš li osećaj da poezija postaje sve potrebnija ljudima i da se ona vraća u fokus? Ima dosta autora na našim prostorima koji su dosta popularni a bave se poezijom.

Nije problem u ljudima već u onima koji pišu poeziju. Jasno je da ljudima to treba samo je stvar kako ćemo mi to upakirati, na koji ćemo način te emocije koje želimo da iskažemo kroz to predstaviti. Kada stvari predstaviš ne jedan prijemčiv način to očito funkcionira. Tu je forma zapravo jako bitna, način na koji koristiš jezik, samo je bitno kako.

Koliko ti znače ovakva druženja sa ljudima koji prate tvoj rad i da li je jača silina izgovorenog ili napisanog?

Meni znači jer imam neposredan kontakt sa onima koji to slušaju, meni je to jako bitno jer niko nikad nije ništa izgovorio bez želje ga neko drugi čuje. Ovde imaš moment da oni kojima govoriš su tu pred tobom i ta razmena je važna. E sad za silinu, samo ja znam unutarnji ritam mojih pjesama, i ja na taj način izgovaram svoje tekstove i ne poričem da neko drugi to doživljava na neki svoj način. Dok kad govorimo o javnim nastupima, može se dogoditi da su nečiji javni nastupi jači od onog što su napisali a to bi moralo da bude isto, ili barem približno.

Za kraj, možda neka poruka tvojim čitaocima i svima koji te prate?

Poručujem im da uživaju u svojim poremećajima!

*Naslovna fotografija je uz dopuštenje Marka Tomaša preuzeta sa https://www.facebook.com/marko.tomas.73/

Pročitajte još:

Julijana Adamović – Trebamo pamtiti i učiti na prošlosti, kako ne bi ponavljali pogreške, ali ne trebamo joj robovati.

MARKO ŠELIĆ (MARČELO) ZA GLEDIŠTE : “Uvek imaš izbor, pa i onda kada ti drže pištolj na slepočnici”

VLADIMIR ARSENIJEVIĆ ZA “GLEDIŠTE” : “Dok sam pisao o mračnim događajima, oni su mi se neprestano odigravali ispred očiju”

MARKO VIDOJKOVIĆ ZA „GLEDIŠTE” : „Pišem iz sve jačeg osećaja potpunog bezizlaza u kom se nalazimo”

SLAVICA MILOŠEVIĆ ZA “GLEDIŠTE” : “Umetnost se stvara da bi se delila!”

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Avatar

Marko Baljkas

Marko je rođen u Šibeniku 1990. godine. Urednik je i autor ovog portala, a pisanje mu predstavlja najdraži poziv. Veliki je zaljubljenik u kulturu i voli da bude okružen onima koji neguju slične vrednosti, teži da se nađe u centru zbivanja i da doživljeno prenese dalje. Živi i radi u Beogradu.

Ostavite komentar