MILOŠ PETKOVIĆ: Pisac čija inspiracija oživljava dete u njemu – a i u Vama!

Veliki pozdrav za sve čitaoce portala Gledište!

Naš današnji gost je osoba za koju sigurno znate. Rođeni Nišlija, čiji zaštitni znak nisu
samo prepoznatljivi, širok osmeh na licu i duga kosa, već i brojne knjige iz domena
fantastike koje svrstavaju našeg sagovornika u red najproduktivnijih srpskih pisaca
današnjice, a i šire. Pogodili ste, reč je o Milošu Petkoviću. Već u svojim ranim
tridesetim godinama, Miloš se nameće kao jedan od najznačajnijih predstavnika srpske
epske fantastike. Tome ide u prilog informacija da iza ovog književnika stoji čak tri
trilogije, „Vukovi Sudbine“, „Perunov hroničar“ i „Legenda o sedam mačeva“. Tu su i
objavljena dela posvećena mlađoj populaciji, poput „Detektiva iz zoo vrta“, tetralogija
za decu „Patuljci i vile“, u kojoj je svaka od četiri knjige posvećena po jednom godišnjem
dobu. Na kraju, ne manja bitna ostvarenja našeg pisca jesu nastala kroz saradnju sa drugim
piscima, pa tako imamo „Jezomor“, nastao kroz saradnju sa Mladenom Stanisavljevićem,
„Usnule zmajeve“, čiji koautor je naš poznati muzičar Aca Seltik, frontmen grupe
Ortodoks Kelts, „Od mača do kubure“ sa Mladenom Đorđevićem, kao i „Veštica iz
Strašilova – Memento Mori“, gde je koautor ove knjige ruski pisac Anton Ivanovič
Leskov. Ako je neko i sumnjao u izvanrednost Miloša Petkovića, verujemo da će ova više
nego bogat spisak naslova potpuno razuveriti kakvog neodlučnog čitaoca da razluči o
kakvom mladom geniju se radi. Zato nam je jako drago što imamo priliku da
porazgovaramo sa Milošem Petkovićem, čovekom čija dela govore za sebe.

Veliki pozdrav, Miloše! Kako si, kako provodiš ovu, da kažemo vanrednu godinu?

Veliki pozdrav! Godinama unazad pristigne me umor u poslednjem kvartalu, pa se radujem
praznicima, tako je i ove (vanredne) godine. Radio sam na više frontova – pisao scenario
za kratki film o Jovanu Apelu, osnivaču Niške pivare, bavio se stripom i delom junaka
„Super Miško pije Niško“, držao časove kreativnog pisanja kad je to bilo moguće, radio
sam i na pozorišnim predstavama „Patuljci i vile“ (NKC) i „Tajna stare vodenice“ (SKC).
Naravno, nisam zapostavio ni pisanje, krčka se štošta u mom „kazanu fantastike“, dosta
vremena provodim sa ćerkom, prijateljima, tako da – spavanje trpi, otud i onaj „umor“ s
početka odgovora.

Da li je cela ova situacija sa virusom na tebe uticala pozitivno ili negativno, kada
je u pitanju stvaralaštvo i inspiracija?

Isprva, negativno. Trebalo mi je malo vremena da se prisaberem, a onda je krenula
„lavina“ inspiracije. Trudio sam se da pratim situaciju onoliko koliko je potrebno, da
budem odgovoran ali i da vreme iskoristim za kreativne stvari, pisanje, istraživanje,
bavio sam se nekim temama koje me poodavno interesuju, naučio neke nove stvari vezane sa
pisanje scenarija, pošto me to jako privlači. Usput sam sa prijateljem i kolegom-piscem Goranom Tokićem pokrenuo ediciju „Fantazija“ u kojoj će, između ostalog, biti objavljeni
neki moji raniji radovi, u novom ruhu, i jedan novitet: roman za mlade „Origami Džek i
Arhipelag mašte“.

Tvoja ljubav prema epskoj fantastici je ogromna i svi smo vrlo sigurni da je to bila
ljubav na prvi pogled, ali te molimo da nam otkriješ kada se ta ljubav dogodila.
Kako si pronašao sebe u epskoj fantastici? Čije knjige su te „zarobile“ u tom
čarobnom svetu?

To nije bila samo ljubav, već i zaraza jer ja jesam „zaražen“
fantastikom. Prvi susreti su bili i nagoveštaj – roman
Ahmeta Hromadžića „Patuljak iz Zaboravljene Zemlje“ i
„Beskrajna priča“ Majkla Endea, a onda sam, jednog leta,
dobio mononukleozu. Ležao sam tri meseca, i majka mi je
iz kultnog niškog video-kluba Pikadili donela kasete sa
filmovima „Vilou“, „Legenda“ Ridlija Skota, „Bitka za
Endor“ itd., a ostalo je istorija. Tolkin, Stiven King,
Robert E. Hauard i Nil Gejmen dođu tu kao logičan nastavak
niza koji i dan-danas traje.

Svaki novi korak u životu predstavlja veliki izazov za
sve nas, te je sigurno trebalo dobro razmisliti pre nego što
si uplovio u ove vode. U kom momentu si počeo da
razmišljaš o pisanju knjiga na ovu temu? Šta ti je prolazilo kroz glavu u tom
početničkom periodu?

Ja sam se dugo bavio kratkim pričama, stalno nešto nanovo počinjao, ta duža forma me je
privlačila pa sam, baš na prvoj godini studija, krenuo da radim na „Vukovima sudbine“,
gledao na poglavlja kao na posebne kratke priče koje treba spojiti u celinu – priča po
priča – i roman je bio gotov. Nakon toga, razmišljao sam o naslovu, koricama, izdavaču,
kako bih promovisao roman, i tako. Moram da naglasim da nisam bio zabrinut, bio sam
svestan da je to tek početak, da moram još mnogo da učim, radim i čitam da bih
napredovao, a motiv je od početka pravi.

Jedan tvoj kolega je sakupljao građu za svoja dela tako što je putovao po Srbiji,
posećujući istorijske lokalitete, zanimljiva nalazišta i spomenike. Kako to tebi
uspeva za rukom, budući da u tako mladim godinama imaš više trilogija iza sebe?

Nedostatak životnog iskustva (zbog godina) nadoknađujem čitalačkim iskustvom, maštom
koja me (drugi kažu) krasi, a i sam obilazim raznorazna mesta širom jugoistočne Srbije,
pričam sa meštanima, stručnjacima iz srodnih oblasti. Moj veliki prijatelj i stariji
„književni brat“ Aca Seltik kaže da iza svih mojih uspeha stoje pozitivna upornost i
posvećenost, dok njegov muzički kolega i moj Nišlija Gale Kerber kaže da sam sa druge
planete, sa koje je i on. Ja im (obojici) verujem ��

Jako dugo se stiče utisak da se u ovoj zemlji i na ovim prostorima umetnosti ne daje
previše na značaju, nekad ni minimalno koliko bi trebalo. Zašto je to tako i da li
je, zapravo, teško biti pisac konkretno u Srbiji?

Odlično pitanje. Utisak jeste takav, nažalost, i mnogo je faktora, ali… Svako treba da da
doprinos da se to promeni na bolje, od pojedinaca, preko onih koji edukuju mlade pa do
medija i javnih ličnosti. Ja sam postao pisac jer su meni uzori bili Ljuba Ršum, Raša
Popov i Dobrica Erić, dovodili su ih u moju školu u Nišu, želeo sam da budem deo tog
sveta. Danas postoje neki pogrešni uzori, nametljivci željni pažnje i popularnosti, a
deca su kao sunđeri – sve upijaju. Zato – svako od nas treba da bude putokaz, da im skrene
pažnju šta je dobro, a šta ne. Jer, uvek će biti nametljivaca ali i onih koje kultura ne
zanima, to je činjenica, međutim – decu ne smemo da zapostavimo, ona su najvažnija i ona
su budućnost. Dodao bih da meni nije teško da budem pisac jer radim ono što volim.

Možda naši čitaoci ne znaju, ali, u Norveškoj država otkupljuje prvih hiljadu
primeraka izdatih knjiga, ma ko da ih izda. To može stimulativno uticati ne samo na
samog pisca, već može ohrabriti mnoge koji žele da postanu pisci, da se brže „late
pera“. Sa druge strane, mnogima u Srbiji smeta što se previše pažnje poklanja
novokomponovanim izvođačima moderne „trep“ muzike, „infuluenserima“ sa
društvenih mreža i „rijaliti zvezdama“. Možemo li očekivati neke pozitivne
promene kada je u pitanju položaj pisaca? Šta možemo učiniti da se te stvari
promene?

Ogroman se novac izdvaja za promovisanje gorenavedenih individua, ogroman, jer kako
drugačije nametnuti nešto što nema nikakvu vrednost? Da se ogradim, možda i u tom košu
ima nečega što vredi ali se ne vidi u masi, realno. Položaj pisaca može da popravi
država izdvajanjem novca za prevođenje značajnih dela, otkup i kao pomoć izdavačima
koji se godinama bore sa vetrenjačama. Naravno, tu su i mediji, potrebno je više prostora
za kulturu, pisanu reč, kako bi pisci u očima naroda bili ono što jesu – čuvari jezika,
istorije i tradicije našeg naroda.

Svedoci smo da fantastika, a naročito epska fantastika doživljava pravi procvat u
Srbiji zadnjih desetak godina. Da li je ta zainteresovanost oduvek bila tu,
nevidljiva, ili je nešto zaista probudilo pažnju široke populacije?

To je već svetski trend, svojevrsni talas koji je pokrenut ekranizacijom „Gospodara
prstenova“ i „Harija Potera“, pre svih. To je uticalo na stvaraoce kod nas da se oprobaju u
žanru koji vole i u kom vide sebe, a onda i na izdavače, medije i čitaoce da pobegnu u neke
izmaštane svetove i odmore mozak od prljave, difuzne svakodnevnice.

Ipak, složićemo se da se „rađa“ sve više novih pisaca iz godine u godinu. Ti si
definitivno jedna od osoba koja je tom „književnom talasu“ dala nemerljiv značaj.
Kako gledaš na sve veći broj onih koji žele da se ostvare u ovoj branši?

Znam da se neke kolege ne bi složile sa mnom, ali po meni je to dobro. Vremenom, sve će se
iskristalisati, prosto – ima mesta za svakoga, neko će biti zapaženiji, neko neće. Meni je
važno da radim sa dobrim urednicima, da sam u velikim kućama (Laguna, Pčelica, doskora Portalibris), neko je, s druge strane, „sam svoj majstor“ i to je u redu. Ja fantastiku volim i ona je deo mene, to publika oseti i nagradi vernošću, a ja se trudim da ne poletim
već da vratim – korakom napred. Kako je rekao gorepomenuti Gale Kerber: „Za neke je
fantastika knjiga, dve ili tri, a za tebe je, Miloše, ceo život.“

Poznato je da se pisci fantastike često privatno druže i da gostuju na raznim
književnim večerima širom Srbije, gde razmenjuju iskustva i zanimljivosti sa
publikom. Nedostaju li ti ova okupljanja, ili je ovo godina kad odmaraš od svega toga?

Nedostaju mi, pronašao sam u tom krugu
nekoliko izuzetnih osoba, prijatelja za ceo
život. Ipak, održavam kontakte, radujem se
susretima, kada su retki i na brzinu – onda
budu još lepši neko kada imamo vremena na
pretek.

Da li ti je teško da pratiš tempo i da
često putuješ na brojna gostovanja? Kako
uspevaš da uklopiš sve obaveze, dok si
veliki deo vremena „na točkovima“?

Iskreno, u početku mi je bilo teško, ili sam
bar tako mislio, ali sam uvideo da mi to
ide od ruke (ili noge), i to s lakoćom.
Zahvaljujući pisanju i knjigama, obišao sam celu Srbiju, upoznao puno istomišljenika sa
kojima održavam dobre kontakte, saznao dosta toga o našoj zemlji, zanimljivim
lokalitetima, obogatio sebe uspomenama i lepim trenucima. Dok god bude trajalo, ja ću s
podjednakom energijom davati sebe i s osmehom jurišati prsimice, kako mi je jednom
prilikom rekao Ljuba Ršumović (inače, to je stari zlatiborski izraz). ��

Kada smo kod okupljanja, mladi vole da posećuju razne festivale i manifestacije.
Postoji li neka manifestacija posvećena epskoj fantastici, ili fantastici
generalno, koju valja posetiti kada se sve stvari sa virusom normalizuju?

Dugogodišnja želja da moj Niš dobije svoj Festival fantastike ispunila se pre tri
godine, osnivanjem udruženja „Ordo Drakoniš“ koje je, do sada, organizovalo dva
Festivala posvećena Gospodaru prstenova i Igri prestola. Treći je bio planiran za april,
sa sjajnim gostima iz zemlje i inostranstva ali korona je poremetila naše i planove
suorganizatora iz Niškog kulturnog centra. Ipak, to je u fioci i čeka pravi, pogodan
trenutak. Na ranijim festivalima među gostima smo imali Acu Seltika, Miroslava
Lakobriju, Uroša Petrovića, direktora Lagune Dejana Papića itd, bilo je sjajno, i tako
ćemo nastaviti. Tako da – preporučujem niški festival fantastike. Između ostalog,
poznato je koliko su moje Nišlije dobri domaćini ��

Možemo li očekivati neko novo delo od tebe, ili možda početak nove trilogije?

Da. U pripremi je jedna bajkovita, ljubavna priča za decu i edicija edukativnih
slikovnica sa mitskim bićima, ranijepomenuti roman „Origami Džek“ i jedno delo mračne
fantastike (kao i nastavak „Usnulih zmajeva“ na kojem radim sa Acom Seltikom i Igorom
Krstićem). Ako se tome pridodaju reizdanja ranijih dela, mogu reći da ne znam gde mi je
glava!

Koju poruku bi poslao mladima koji žele da krenu tvojim stopama?

Da im, šta god da rade u životu, jedini motiv bude ljubav. Volite ono što radite, i radite
ono što volite, imajte dobre misli, dobre reči i dobra dela – i nagrade koje ćete
dobijati doneće vam sreću koja se ne može kupiti novcem ili nadomestiti popularnošću.
Sve drugo je kratkog daha i ne može se podeliti sa drugima, a tu se krije sreća.

Mnogo ti hvala ti na izdvojenom vremenu, redakcija i čitaoci portala Gledište ti
žele dobro zdravlje i puno novih knjiga!

Hvala vama, želim vam pregršt dobrih sagovornika, puno čitalaca i, ponajviše, zdravlja
i ljubavi prema onome što radite jer – tako će ispasti da ništa i ne radite, već da
istinski uživate.