PRIRODA PREDGRAĐA

 

Kao zelene površine između solitera,

zapuštene, divlje i ničije,

gde uprkos svemu život buja,

ali gde se svaka biljka bori za sebe

bez pomoći i tuđe nege,

tako nastaje i biva iz predgrađa poezija.

Ta priroda od prirode odvojena,

ta kultura od koje se kultura gnuša,

taj korov ružan svima osim insektima,

taj jezik rogopadan i napadan,

odvratan svima – osim onima

koji drugi ne umeju da razumeju.

U predgrađu nigde ne piše:

Ne gazi travu i ne bacaj đubre.

Biljke se sopstvenim bodljama brane.

Zato su reči u tim pesmama oštre

i svaki put kada te dodirnu,

tanko te poseku i uđu ispod kože.

Ali ti grubi stihovi

kao rastinje koje nikome ne treba,

a koje se za tebe lepi i kači

svaki put kada kroz njega prođeš,

jedino su što deli ovaj deo grada

od apsolutne tiranije betona i apatije.

Boyan Brukner