MARKO STEPANOVIĆ: Čovek ne sme da postane deo mase u koju ga svesno guraju
Gost naše redakcije, pravo iz studija u Košutnjaku, nakon emitovanja emisije Mentalno razgibavanje, bio je jedan iz dvojca koji uređuje i vodi istu – Marko Stepanović!
Pričali smo o TV-u, prelasku sa radija na taj medij, o podkastima, preduzetništvu, stanju u zemlji kao i na globalnom nivou…
Prelazak sa radija na TV?
Mi smo se trudili da ne promenimo mnogo toga od onoga što je bilo na radiju, ovo što je sad na snazi i nije neka televizijska forma, već vrsta podkasta. Sa druge strane, iako smo i jedan i drugi izgradili svoje karijere na radiju imamo dosta televizijskog iskustva, ja sebe čak više smatram televizijskim čovekom i u principu da nisam naleteo na Darka ne verujem da bih ikad i bio radio voditelj. Kada se sve to ima u vidu mislim da nam nije teško palo to što smo promenili mesto odakle realizujemo našu emisiju, s tim što nam jedino fali to što ne možemo da popunjavamo program džinglovima i muzikom kao i ostalim stvarima koje radio nudi a televizija ne.
Tvoje mišljenje o podkastu kao formi?
Podkast je jedna zahvalna i vrlo zanimljiva forma, mnoge televizije to sad praktikuju i naša emisija je slična tome iako ona ide na kablu njena forma je to. Ta forma daje mogućnost jednog laganog razgovora, kod toga nemamo ono televizijsko opterećenje da emisija mora da bude ispunjena prilozima, izjavama, da morate da se dobro pripremite pre i slično. Meni se to jako sviđa, recimo ljudi koji dođu da daju intervju u toj jednoj varijanti su dosta opušteniji, rasterećeniji i onda možete dosta da dobijete od sagovornika.
Pored televizijske emisije ti se baviš i preduzetništvom (Party plan, rakija Razgibavača). Možeš li malo o toj svojoj crti ali i o jednom fenomenu da u Srbiji čovek mora da radi više poslova kako bi držao glavu iznad vode.
Ja sam pre svega završio glumu, trenutno se dosta toga kod nas snima, dosta glumaca je uključeno, ali u trenutku kada sam ja to privodio kraju desio se sunovrat u toj grani. Pozorišta nisu više primala zaposlene za stalno, snimala su se dva-tri filma godišnje. Ja sam ona generacija koja je studirala u vreme bombardovanja i kada se desio peti oktobar. Dakle, bilo je jako teško izboriti se za neko svoje mesto u svetu glume. Drugo, biti glumac u Srbiji nije neka privilegija iako možda tako deluje. Vi onda vrlo brzo shvatite da morate da nađete neki drugi posao i da to što se nadali da ćete biti umetnička duša i da ćete od toga živeti, ne odgovara stvarima na terenu i zakonitostima koje ovde vladaju. Tako da ja već 2003. pokrećem sopstveni biznis, otvaram školu glume, kasnije se to proširilo na školu za intelektualne usluge, što je potrajalo nekoliko godina. Kasnije sam završio na televiziji pa upoznao Darka pa smo zajedno otvarali firme tako da sam u tome nekih 15-ak godina. Uglavnom, nemoguće je ovde baviti se samo jednom stvari i biti zadovoljan samo sa tim, ako pričamo o svim aspektima. Meni je recimo sve bilo dodatno otežano iz poznatih razloga pa sam morao da napravim agenciju za organizaciju proslava, malo sam se bavio i marketingom u jednoj firmi, eto, ja sad posle emisije idem i raznosim rakiju koju pre toga moram da proizvedem i pripremim za prodaju. Dakle, u tome sam samostalan ako radim nešto privatno i ne bih ni pod kojim uslovima radio nešto drugo gde bih imao nadređene a tek se ne bih učlanio u režimske partije gde bih dobio radno mesto i zaradu od 50 hiljada dinara pa ni da me postave na neke veće državne funkcije. Međutim i ovde se neke stvari menjaju, mi ako hoćemo da budemo jedno razvijeno društvo, moramo da shvatimo da ne možemo svi u javni sektor i da je to budućnost.
Shodno svemu navedenom imaš li na kraju neku poruku za sve one koji će ovaj intervju pročitati i za one koji vas gledaju na televiziji?
S obzirom da su vremena ovakva kakva su, da smo pritisnuti sa svih strana pa na kraju i ovom boleštinom koja je sve zahvatila i paralisala, meni se lično dosta toga tu ne dopada. Ja se inače izjašnjavam kao tradicionalni liberal. Dakle, volim nešto što je deo naše tradicije i lično bih voleo da sam rođen u Beogradu 70-ih, mislim da je tad bilo neko naše pravo zlatno doba i verujem da bih se tu najbolje snašao. Ovo vreme nosi dosta tehnološkog u sebi, vreme je otuđenja, tenzija, pritom mislim na celu planetu. Brzo se živi, juri se za opstankom, parama, a opet izgubile su se neke vrednosti kao što su sabornost, solidarnost, druženje…
Moja poruka ljudima u svom ovom zlom vremenu bi bila da pokušaju da sačuvaju zdrav razum. To jeste jako teško iako deluje banalno ali onaj koji to sačuva, te vrednosti, sopstvenu slobodu i stav, mislim da je već uspeo još ako to proširi dalje u zajednici to je već ogroman uspeh a sve preko je bonus. Čovek ne sme da postane deo mase u koju nas vrlo svesno guraju, gde smo svi samo brojevi, svi smo isti, jedan menja drugog, to je strašno i ne vidim da će se taj trend skoro promeniti na bolje po nas. Tako da ako u tim okolnostima sačuvamo trunku prisebnosti i ne završimo svi kolektivno na nekim teškim lekovima, alkoholu i teškim opijatima onda smo već uspeli.
