PETAR VASIĆ ZA GLEDIŠTE : “Onaj koji pobedi strah od novih tehnologija, taj će i profitirati!”

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Sa nama je po prvi put i neko ko se bavi marketingom i preduzetništvom. Do sada je imao zapažena predavanja na raznim biznis forumima, ima i svoju marketinšku agenciju a njegov edukativni i zabavni sadržaj koji plasira preko virtuelnih kanala komunikacije vam verovatno nije promakao. Dragi čitaoci, za odeljak Intervju govori i Petar Vasić!

 Pozdrav Petre, dobro došao na kulturni portal Gledište, voleo bih za početak razgovora da nam se predstaviš. U kom trenutku se desila prelomna tačka u tvom životu i karijeri?

Meni je bilo zapravo jako jednostavno jer sam bio mnogo gladan.  Ja sam 2000. godine pobegao iz zemlje, morao sam da napravim lažni pasoš, da se prošvercujem u gepeku automobila i da odem u posleratnu Bosnu, u kojoj se tad još uvek zveckalo oružjem. Jedva sam u tome i uspeo jer sam imao određenih problema sa režimom Slobodana Miloševića. U to vreme sam sa par ljudi vodio klub – ”Udruženje ljubitelja rolšula Srbije”, i onda su ljudi bliski Miloševiću, u toku bombardovanja od nas zahtevali da idemo da svojim telima branimo mostove i u tom stanju užasa shvatam da moram da odem iz zemlje inače se neće dobro završiti po mene. To putovanje je bilo jako rizično i kada sam preko Bosne konačno stigao u Sloveniju, zaključio sam da moram nešto da radim da bih preživeo. U početku sam prodavao upaljače na ulici i to sam gurao neko vreme dok jedan tip nije krenuo priču sa mnom rečima – ti si pametan momak, hajde da studiraš nešto. Upoznao me je sa podatkom da se u Sloveniji izdvajaju određena sredstva za školovanje stranih studenata i ohrabrio me je da potražim nešto što me zanima jer mi bodovi za upis nisu bili potrebni. Nedugo nakon tog razgovora sam upisao marketing, a nisam imao pojma o čemu se tu radi. Tokom studija sam počeo da pravim kompjuterski servis, jer tada niko nije znao da ih popravlja. Sistem je bio kao da naručuješ klopu – pozoveš broj, čovek dođe, sredi ti komp i to je to. Ubrzo potom smo krenuli sa reklamama na radiju što je bilo preskupo, sve dok nismo otkrili da možemo da plasiramo reklamu na platformi Gugl PPC.  Da bi došli do klijenta, na radiju bi za to plaćali 10 evra, dok smo Guglu plaćali cent ili dva. Od tog dana Gugl ed imam u malom prstu. Kada je frižider prazan ti se naučiš svemu. To su moji počeci. Firma je brzo rasla jer smo mi krenuli da napadamo tržište na način da smo sa vrlo malim ulaganjima dopirali do velikog broja ljudi i odjednom smo skočili , u jednoj godini smo pokrili celu Sloveniju što je približno brojci od preko 20 servisera sa kojima smo sarađivali. Nakon što smo došli do opipljivog kapitala, a to je išlo brzo jer je protok novca u toj sferi vrlo intezivan, počeli smo da se širimo na tržište u Nemačkoj. Provalio sam da je marketing vrlo bitna stvar u celoj jednačini i da je digital mesto gde treba da se bude.

Kako je teklo tvoje upoznavanje sa digitalnim svetom,  kroz izučavanje na fakultetu a i kasnije kroz praksu?

Studirao sam marketing komunkacija, to je bilo pod društvenim naukama, tako da nismo bili toliko naslonjeni na ekonomiju nego na “mekane” nauke. Prva stvar koju smo tu upoznali je bila društvena mreža Maj Spejs i bili smo upoznati da će se od tog momenta tu dešavati bitne stvari. U početku sam bio zabezeknut, nisam imao pojma o čemu se tu radi, ali kasnije sam  shvatio da tako mogu da se povezujem sa ljudima i da tako plasiram svoj proizvod. Zbog čega da prodajem upaljače na ulici kada mogu raditi od kuće i da ljudima nudim kompjuterski servis što je bilo dosta lakše. Vremenom sam počeo da dobijam znanja o brendingu i socijalnoj psihologiji i naučio sam da komunikacija mora biti dvosmerna a ne kako smo mi navikli. Zato sam ja vrlo brzo počeo da proučavam društvene mreže. Zapravo i pre pomenutog  Maj Spejsa imali smo društvenu mrežu Frendster pa kasnije i Fejsbuk. Na samom početku se nije znalo gde će ta priča da ”sklizne” sve dok Fejsbuk nije objavio svoj prvi reklamni proizvod.

Koliki je zapravo značaj društvenih mreža za razvoj poslovanja neke firme?

Meni apsolutno nije bitno da li ćemo za reklamiranje koristiti Fejsbuk, Snepčet, TV i sl., mene samo zanima gde je ljudska pažnja. Mi možemo da pričamo kako su televizija i radio jako bitni, ali ovde nije bitan medij, bitno je gde su oči potrošača. Ako su trenutno te oči na Fejsbuku, Instagramu, Tik – toku, ili bilo gde drugde ja ću da budem tamo, tako da je apsolutno nebitno gde se oglašavamo. Mislim, ako u jednom trenutku bude moderno da puštamo dimne signale ja ću to i da radim. Kada imaš firmu vrlo je bitno da izračunaš koliko te košta klijent. Ako ja kada komuniciram preko Fejsbuka mogu da dođem do stranke duplo jeftinije nego preko TV-a, naravno da ću ići na tu varijantu. Velike kompanije imaju mogućnosti da bacaju pare na razna marketing rešenja ali i to se topi. Garantujem da će za par godina ozbiljni direktori marketinga dobijati otkaze jer će vlasnici velikih firmi pitati čija je ideja bila da u 2019. godini toliko potrošimo na televiziju gde svi uglavnom na svojim uređajima premotavaju reklame. Dobijaće otkaze i zbog toga što su održavali status kvo i ćutali o novim sadržajima kako bi ih plasirali dozirano. Postoji jedan lingvički sistem, kada se mozak razvija, prvi deo koji se razvije je onaj koji upozorava na strah, recimo nešto šušne u našoj blizini i mi se odmah okrećemo. Mozak je organ za preživljavanje i uvek kada se pojavi nešto novo, prvo smo u strahu, a sada smo u strahu od novih tehnologija, dakle, onaj koji prestane da se boji, on će i da profitira.

Da li stičeš utisak da u uslovima koji danas vladaju, čovek mora sebe da prodaje, da se reklamira, on polako postaje brend za sebe. Koliko je to dobro, da li je nužno?

Sa porastom frilensinga svaki čovek će morati da se nauči prodaji, brendingu, svi veliki sistemi se polako urušavaju i svi postajemo brendovi ili male firme. To nam omogućavaju net platforme i biće sve više izraženo jer vidim da i u mojoj, ali i u novim organizacijama postoji jedan centar i da se po projektima puštaju ljudi, stoga je brending i self brending jako bitan. Mislim da će stvari dotle da dođu da će i forma pisane biografije uskoro izumreti jer predstavlja hvalospev o samom sebi, ali na svom Instagram profilu ili ličnom blogu nećeš moći da se sakriješ. Jednostavno nemaš gde da se sakriješ. Bredning je užasno bitan, bitno je da budeš iskren i da se predstaviš u pravom svetlu. Mislim da nas ove moderne tehnologije u stvari prave boljim ljudima i da je na duži rok to dobra strategija. Jer,  npr. ako neko gradi lični brend, kao pevač i član je neke muzičke grupe i ozbiljno krene da gradi svoj imidž i zajednicu oko sebe, za pet godina će uspeti da objavi knjigu, za deset godina će moći da otvori džez kafić. Dakle, da ponovim, brending je veoma bitan.

Koliko si se vremenom menjao, koje su ključne spoznaje do kojih si došao u životu i radu i koje želiš da preneseš drugima putem sadržaja koji plasiraš?

Kada provedeš 14 godina u inostranstvu, u Sloveniji sam živeo 8 godina, u Berlinu 6, počinješ stvari da posmatraš malo drugačije, izmeniš neki svoj pogled na svet, iz drugog ugla gledaš na jezik i značenje, tako da ti se kognitivna mapa oblikuje prema mestu gde živiš.  Uglavnom, tako najbolje shvatiš da su ljudi kao ljudi svi isti, da robujemo predrasudama, greota je što su Crnogorce ubedili da su lenji, Bosance da su glupi a da su Nemci vredni, i onda odjednom kreneš da živiš po šablonima. Ako ništa drugo mi smo zbog neke svoje zatvorenosti usled političkih i ekonomskih sankcija koje traju toliko godina, izgradili neku svoju kreativnost jer nismo mogli da krademo sa strane, pa smo morali sami da izmišljamo gluposti – u skladu sa tim sam otvorio svoju kreativnu agenciju 😉 Shvatio sam da i mi možemo da budemo podjednako dobri u svemu što radimo, jer ako neki Nemac nešto može, zašto mi ne bismo mogli?  Mi jednostavno ne smemo dopustiti da nas mediji zaglupljuju. Mi moramo pre svega da pričamo ovim stvarima međusobno, da razmenjujemo mišljenja, a ne da dozvoljavamo da nas mediji totalno otupe, plasiranjem strašnih gluposti. Ipak ima primera gde ljudi počinju sve više da gledaju i slušaju pametna predavanja na internetu, dok televizija spušta nivo kvaliteta programa kako bi pokrila tržište. Upravo zbog toga preko sadržaja koji plasiram, pokušavam klincima da budem zaštita od roditelja, jer roditelji guraju decu u pogrešne stvari zbog straha od tehnologije jer ne shvataju šta se tu zapravo dešava. Oni npr. zabranjuju deci da igraju igrice, i drže se čvrsto ”ja svom detetu ne dam da koristi kompjuter za to” a klinci koji igraju igrice i dobri su u tome mogu da postanu milioneri  i da imaju ozbiljniju karijeru nego neki profesionalni sportista koji lako može da se povredi.

Ja stalno provlačim tezu da nismo samo u Srbiji, mi smo na planeti. Treba momentalno da se oslobodimo straha i da polomimo te nametnute mentalne granice.

Kada sam živeo u Berlinu i kada smo pokretali nove projekte niko od nas nije pričao kako da otvorimo nešto u Minhenu, nego smo razmišljali kako da nešto plasiramo u Kini. Širina razmišljana je vrlo bitna. Pričam o temama koje mene pogađaju i koje su mene kočile da se ja razvijam i razbijem predrasude i barikade. Često citiram jednog profesora Osolnika sa drugog fakulteta iz vremena dok sam studirao i kojeg sam slušao krišom. On je bio Slovenac i predavao je književnost, bio je strašan genijalac, imao bi običaj da završava svoja predavanja rečima : “deco nemojte mene da slušate, to su knjige koje sam ja pročitao, vi morate da oblikujete vašu stvarnost.”

Kako si ušao u ozbiljnu marketinšku igru, sa čim si se sve susreo u toj oblasti kod nas, u kom momentu odlučuješ da bi trebalo da edukuješ i upoznaješ ljude sa trendovima u marketingu?

Posle perioda provedenog u inostranstvu, kada mi se majka razbolela vraćam sam se u Srbiju i krećem da analiziram ovdašnje trendove u marketingu i shvatam da se ovde, na tom polju, svo vreme nije ništa dešavalo. Moji prvi snimci koje sam tada pravio su bili zapravo otvorene kritike upućene domaćim firmama koje nisu dobro radile marketing. Nakon toga su počele da me zovu marketinške agencije koje su radile za njih i krenuo sam da ih savetujem kako da poboljšaju taj deo. Ja sam im davao savete koje oni nisu hteli da usvoje i nastavili su po starom. Kada su se moje težnje da ih menjam završile bezuspešno, za kraj saradnje sam im poručio : “ako se ne promenite, otvoriću svoju marketinšku agenciju i uzeću vam sve klijente”,jer ja sam te konsultacije naplaćivao ali me je to njihovo drveno držanje nerviralo. I onda, kako sam i najavio, napravio sam svoju agenciju i ostao sam u tome do danas, samo što danas edukujem ljude putem videa i objašnjavam im kako se radi. Mada, preko tih videa ja uopšte i ne dobijam klijente, samo edukujem svoju konkurenciju. Ljudi ne kapiraju, još uvek je digitalni marketing nova stvar, mnogo je prostora za digitalne agencije, samo se ljudima to čini daleko.

Ima li sujete u marketing svetu, među tim marketinškim agencijama, kako ljudi iz tog sveta gledaju na tvoje angažovanje, ali i ostali koji to prate?

Meni su govorili da kopiram neke ljude. Naravno da ne kopiram, ali ti kada praviš recimo, doktorsku disertaciju navodiš odakle si pronašao sve te podatke, osim poslednje rečenice koja je tvoja misao. Mi trenutno stojimo na ramenima džinova, tako se ova civilizacija jednostavno kreće. To su ljudi koji rade slične stvari i koji stvaraju u isto vreme kad i mi i naravno da nam se tačke spajaju. Mislim, ljudi koji ne rade ništa i hoće da se istaknu bez rada onda oni kritikuju one koji nešto rade, pišu im zle i zavidne komentare, na koje ja uglavnom ne reagujem, jedino ako me baš nešto iznervira, što je jako retko. Ako hoćeš da se istakneš preko rada, moraš puno toga da pružiš. Trudim se da uvek budem konstruktivan, nema potrebe za negativnim komentarima. Ima jedan dobar stend ap – “Čovečanstvo” od Rikija Džerveza, u jednom delu on internet opisuje kao ogromnu ulicu u kojoj na jednoj banderi stoji oglas sa iscepkanim brojevima na koji ljudi mogu da se jave, a u oglasu stoji – “ja držim časove gitare, javite se” a neko od prolaznika se nađe pametan pa napiše “ne želim tvoje usrane časove gitare!”. Neki ljudi jednostavno žele da ih primetiš, i da ti poruče – “hej ti nisi ništa bolji od mene!” a imaš i neke koji su zajedljivi zbog svojih problema u životu.

Kakva je budućnost  društvenih mreža?

Užasno je teško odgovoriti na to pitanje jer ni ja a ni niko drugi ne zna gde će sve završiti. Ono što mogu da kažem, a to se trenutno dešava, je da društvene mreže počinju da se segmentišu. Mislim da više nećemo imati globalne mreže za sve, nego će to da se iscepka po interesovanjima. Tako već sada imamo Tik-tok za mjuzikle, dakle muzičku mrežu, pa će možda biti uskoro i neka mreža za sportiste. Isto mislim da će snimanje zvuka biti vrlo bitna stvar. Ja prvi komuniciram često na taj način prvo sa svojim telefonom i “pitam ga” – hej, kakvo će vreme biti danas? e probudi me u pola sedam! a sve više primećujem da i klinci, vise na vats apu, i niko ne tipka više nego šalju jedni drugima glasovne poruke. Najveći problem kod ovoga je taj da je naš impuls mnogo dobar, mi primamo terabajte informacija dnevno, ali nam je produkcija dosta slaba jer koristimo samo dva prsta, zbog toga mislim da će snimanje glasa biti jako bitno. To su jedine stvari koje mogu da kažem o trendovima a za ostalo, videćemo već.

Dosta smo pričali o pozitivnim stvarima koje donose moderne tehnologije, voleo bih ipak za kraj ovog razgovora da saberemo i one negativne, koliko je štetan njihov uticaj na čovečanstvo u celini?

Veliki je to uticaj na ljude, užasno smo postali zavisni, svi smo prikovani za telefone i kompjutere, a tek ćemo osetiti pravi udarac i cunami i polako ćemo shvatati šta nam se zapravo dešava. Pročitao sam negde da nije kokain zaslužan za hemijske procese u mozgu, već je to dopamin koji kada se zalepi za jedinjenje koke brže ulazi u mozak. Ono što se danas dešava na društvenim mrežama se može uporediti sa ušmrkavanjem kokaina. Svaki put kada dobijemo neki lajk, komentar ili reakciju, nama se polako ispušta dopamin, on je hormon sreće koji nas kratko drži. Serotonin recimo, kada se luči ima malo duže dejstvo na nas. Dopamin se isto povezuje sa osećajem sreće kada smo na nekom rok koncertu i vrlo smo zavisni od njega. U slučaju kada ga ima previše u telu, mozak “kaže” dosta, a kada njegovog dejstva nema padamo u depresiju, tako da će ova vrsta zavisnosti od tehnike u budućnosti biti veliki problem. Recimo da mi koji smo stariji možemo da shvatimo šta se dešava u vezi ovoga i da zauzmemo svoj kritički stav prema tome, ali zamisli neko dete kome si putem tehnike dao kesicu kokaina i rekao mu da radi šta hoće?! To smo mi deci uradili, previše smo im dozvolili da uđu u to. Nije problem detetu dati da koristi internet, nego moraš to dete da edukuješ da se ne navuče na to, da ne postane zavisnik. Roditelji trenutno ne vode uopšte računa o tome, na jednom predavanju koje sam imao, bio sam razapet od strane istih kada sam ih kritikovao u smislu da ih mrzi da istraže ove štetne uticaje i da zaštite svoju decu. Mislim da moramo biti i umereni u ovome, jer zabrana korišćenja ne pomaže, mi ako detetu oduzmemo internet ili telefon, praktično ćemo ga onesposobiti, ono onda biva odbačeno od sredine. Zamislimo nekog, koji sa svojih 25 godina kreće da traži posao a pre toga nije bio uključen u ovu tehnološku priču, pa šta će on moći da radi uopšte? Ono što se sad dešava u pogledu zaštite od štetnih uticaja jesu naučne studije koje se bave ovim, naučnici su istraživali i otkrili veliki nivo zračenja kojim smo izloženi kada koristimo telefone i sama činjenica da su telefoni neprestano uz nas je vrlo alarmantna.

Ako ti je prva stvar sa kojom se probudiš telefon i odmah se nakačiš na internet to kasnije dovodi do toga da ne možeš ni da formiraš dan kako treba što je jako bitno. Ima toliko stvari koje su jako negativne i sa kojima nema šale, time bi trebalo da se pozabave ozbiljne institucije. Ja znam dosta pozitivnih stvari modernih tehnologija koje možemo da iskoristimo u svakodnevnom životu, ali ja prosto ne mogu da budem i jedna i druga strana. Ja bih prvi podržao bilo koju instituciju koja će se time baviti. Ja pored priče o marketingu i objašnjavanju tog sveta jednostavno ne mogu da vodim i te kampanje o štetnosti. U marketingu moraš biti jasan, jer ako si kontradiktoran niko te neće uzeti za ozbiljno.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Avatar

Marko Baljkas

Marko je rođen u Šibeniku 1990. godine. Urednik je i autor ovog portala, a pisanje mu predstavlja najdraži poziv. Veliki je zaljubljenik u kulturu i voli da bude okružen onima koji neguju slične vrednosti, teži da se nađe u centru zbivanja i da doživljeno prenese dalje. Živi i radi u Beogradu.

Ostavite komentar