Stop vršnjačkom nasilju!

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

”Nisam htela da pobegnem sa časa. Vukla me je za kosu iz hodnika do školskog dvorišta. Svi iz razreda su se okupili i napravili poveći krug oko nas, tako, da ne mogu da pobegnem. Pokušavala sam, ali bi me svaki put odgurnuli i završila bih na zemlji. Kroz mene je strujao strah, tuga i želja da se ova dosadna svakodnevna predstava konačno završi i da me puste da odem kući. Pocepala je moje omiljene farmerice, ranac je završio u blatu pored mene, a moje suze i čitav spektakl su uredno zabeležili njihovi pametni telefoni, za razliku od mog koji je glupav i nema kameru”, T. (17) se stidljivo poverila stranicama svog dnevnika, jer niko drugi nije hteo da je sluša.

”Stvarno mu nismo ništa uradili. Samo smo se šalili. Vratili bi mu pare za užinu već sutra. Voleli smo da ga zezamo zato što je stalno nosio crne majice i slušao čudnu muziku. Nismo verovali da će uraditi to na krovu zgrade.”, P. (16) je dao izjavu inspektoru. Ali hej, P. nije ispričao da su svakodnevno tukli, zlostavljali i maltretirali dečaka po imenu J. zato što je bio sitniji i slabiji od njih. Niti da im je bilo smešno zato što je mucao. Nije mu pomenuo ni onaj slučaj, kada su ga u mrklom mraku zaključali u svlačionici za fizičko, dok je on bespomoćno zapomagao. J. više nikada neće mucati, crne stvari će nositi drugi.”

Ovo su izmišljene priče. Dobro poznate priče, zar ne? Tužne, mučne i potresne. A da li ih ima oko nas? Ima, naravno.

A šta smo mi uradili povodom toga, da ove priče postanu, ipak, one koje su srećne? Da li smo pokušali da ponudimo pravi osmeh deci, a ne silikonski smajli putem displeja?

Nismo, jer nemamo vremena. Nemamo vremena za decu, jer smo stalno u obavezama, a kada nismo, dosadu prekraćujemo hektolitrima alkohola, gutanjem tableta i tako što ćemo posle istući ženu, jer avaj, ona je kriva za malu platu i namrgođenog šefa. Stalno nešto gunđa, a to gunđanje može samo udarac pesnice da izbalansira.

A da li dete to vidi? Vidi, i beži glavom bez obzira. Beži ispred TV ekrana gde će gledati nasilje, promiskuitet, nekulturu, dekadenciju čitavog društva i fizičke obračune u prajm tajmu na programima sa nacionalnom frekvencijom. Beži na društvene mreže u zagrljaj potencijalnim pedofilima i nasilnicima koji ih željno iščekuju raširenih ruku. Ono beži u beznađe i depresiju koja se ocrtava na njegovom licu, a sa takvim licem neće dobro proći kod onih koji su isto gledali već pomenuti program, pa su odlučili da postanu ”opasni” momci iz rijaliti programa koji će deliti pravdu slabijima od sebe, sa misijom da zgaze sve slabije i pokažu svoju superiornost nad njima.

Prepoznaće na njihovom licu slabost, kao što su prepoznali i patike kupljene na pijaci, iscepane farmerice i stariji model telefona. A iza te slabosti se krije hiljadu dečjih lica, iza hiljadu dečjih lica se krije hiljadu priča slične onima sa početka teksta, ali prave, istinite priče. Priče koje su oko nas i koje nas dozivaju da toj deci pomognemo, ali mi ne čujemo jer ”nemamo vremena” – dobar alibi?  a poslednje zrno peska se kotrlja niz peščani sat. Tada postajemo svesni sa zakašnjenjem, ali nadoknade vremena nema. Život nije fudbalska utakmica. Život nije strip i nažalost, Betmen nas neće rešiti zlog Džokera, to bi trebalo sami da uradimo.

Ali zato možemo mi postati superheroji najmlađima. Ali oni pravi, neprimetni. Hajde da mi postanemo superheroji tako što ćemo imati vremena, razumevanja i želju da se o ovoj temi priča. Pokažimo zainteresovanost za pitanja mladih, da ih čujemo i da im ponudimo izlaz iz začaranog kruga skovanog od ništavila i nesigurnosti. Da, znam to su opasne supermoći u današnje vreme. Uzeti daljinski u ruke, pritisniti dugme ”Mute” na njemu i zaustaviti zvukove haotičnosti i besmisla, da, to je supermoć za koju i ne znamo da postoji. Ili znamo? Naravno da znamo, mi smo odrasli. Odrasli koji su takođe nekada bili klinci koji su jurcali po ulici za loptom, uzorima i snovima.

Ivo Andrić je rekao da mali ljudi koje mi zovemo ”deca”, imaju svoje velike bolove i ogromne patnje, a da je na nama da pokušamo da se vratimo u školske klupe i da iz te perspektive posmatramo svet. Pogledajmo svet očima deteta, jer drugačije nećemo uspeti da dopremo do najmlađih. Odgovornost je na nama. Mi biramo da li ćemo iza sebe ostaviti autotjuniranu, agresivnu i rijaliti stvarnost, provučenu kroz filter sa lažnim sjajem koji prikriva našu autodestrukciju i srljanje u ambis.

Jedno napisano ”Stop vršnjačkom nasilju” u vidu parole nije dovoljno. 
Razgovarajmo, ali ne zaustavljajmo se samo na razgovoru. Preuzmimo tempere odgovornosti u naše ruke i obojimo svet za najmlađe onako kako su zaslužili. Hajde da menjamo svet na bolje. Hajde da pokušamo.

“Stanimo u gard protiv zubatog sunca što pojavi se samo kada vedar je dan. Stanimo u odbranu dečjih srca, niko nema prava da im otima san!”

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar