MARKO VIDOJKOVIĆ ZA „GLEDIŠTE” : „Pišem iz sve jačeg osećaja potpunog bezizlaza u kom se nalazimo”

Za kraj meseca novembra, za sve posetioce kulturnog portala „Gledište”, spremio sam još jedan opširan intervju. Do sada smo imali muzičara, stand up komičara, ovoga puta sa nama je i pisac – Marko Vidojković. Pričali smo malo o njegovom autorstvu, trenutnoj situaciji u zemlji, o mladima, i još ponešto, uživajte ! 😉

Pozdrav Marko, dobro došao na kulturni portal „Gledište”, na početku razgovora voleo bih da mi daš neko tvoje viđenje trenutnog stanja u našem društvu, bližimo se prelasku u novu godinu, da li je godina koja je praktično za nama donela nečeg dobrog?

Situacija je sjajna, nikad bolja. Izuzetno je inspirativna za umetnika, nikada ne bih napisao svoj najnoviji roman da nam životi nisu permanentno ugroženi. Ko zna o čemu bih pisao, šezdeset nijansi zelene, ode marihuani i ženama, poput recimo romana „Sve crvenkape su iste”. U stvari, kad malo bolje razmislim, više bih voleo da pišem takve knjige nego ovu koju sam napisao. To je knjiga proistekla iz osećaja potpunog bezizlaza, koji se čini sve jačim, iz dana u dan. Šta god da se lepo desi, ostaje u senci većinskog ostatka, koji se čini beznadežnim.

Krajem septembra izašla je tvoja najnovija knjiga  „E baš vam hvala” i malo po malo došla je na sam vrh top liste najprodavanijih knjiga u Srbiji, dok je i u susednoj Hrvatskoj takođe pri samom vrhu. Sve ovo dobija na značaju ako se zna da nemaš baš velikog prostora za promociju svog autorstva, kako komentarišeš dosadašnji postizdavački život ove knjige?

Nije da nemam. Kada sam, pre pet godina, medijski blokiran, prebacio sam svoj javni nastup na internet. Pratnja na fejsbuk pejdžu i fejsbuk profilu mi je dovoljno velika da će se, ako je ono što delim dovoljno kvalitetno, proširiti dalje. Dalje, iako me dominantni mediji bojkotuju, pravi mediji je nisu bojkotovali, naprotiv. Nin, Danas, Vreme, N1, Jutarnji list, da ne nabrajam dalje, svi su ispratili izlazak ove knjige, tako da je inicijalni broj kupaca bio sasvim dovoljan, kao rezultat te kampanje. A to što je knjiga došla i ostala na vrhu liste znači da se tim inicijalnim kupcima dopala i da su počeli da je preporučuju njenim budućim kupcima. Ona sad živi svoj život, nezavisno od njenog autora. To donosi veliko olakšanje i ohrabrenje da pišem novu knjigu u sličnom fazonu.

Romanom dominira priča o postojanju dva paralelna univerzuma: U jednom imamo sliku vodeće zemlje na polju tehnologije i nauke, moćne vojne sile, zapravo ono što bismo imali da nam se nije desio kobni rat i cepanje Jugoslavije, dok u drugom imamo sumornu sliku naše današnjice. Ima li naznaka da će nešto spasiti naš univerzum?

Naprotiv, ima naznaka da će se desiti upravo suprotno. Naš um ne može da isprati naš tehnološki progres, što dovodi do autodestrukcije. Bojim se da su ružne, pa čak možda i krvave godine pred čovečanstvom. Voleo bih da nisam u pravu, ali ako pogledamo globalne političke trendove, pa za njima istorijske udžbenike, shvatićemo da je hitna globalna akcija neophodna za spas čovečanstva, a toga nema na vidiku. Slična situacija na planeti vlada i u paralelnom univerzumu iz moje knjige, ali tamo postoji jedna  država, koja prkosi globalnom zlu. To je SFRJ. Dakle, kao što sam više puta do sad napomenuo, ova knjiga govori kako je brz izlaz iz sranja u kome se nalazimo, kako mi u regionu, tako i ostatak sveta, u domenu naučne fantastike.

Pored toga što ti je glavna preokupacija pisanje, podjednako dobro se baviš i angažovanim novinarstvom ali i muzikom gde imaš svoj bend – „Crveni Vetar”. Kako usklađuješ sve to i uspevaš li da se sa nesmanjenim žarom boriš na više frontova?

Uživam u sva tri svoja poziva. Dvadeset prvi vek je konkurentan i zahtevan za umetnike. Bitno je raditi ono što voliš i ako si dovoljno uporan, naći ćeš se u situaciji da radiš četiri posla, a osećati se kao da si potpuno slobodan, da ne kažem nezaposlen. Naravno, ti poslovi nisu stalni i sigurni, mogu očas posla da se izjalove, ali makar nema buđenja s alarmom i sve vreme je dobar provod, uz povremene turbulencije.

Ono što je u poslednje vreme u fokusu pored knjige jeste i sve popularnija emisija „Dobar, loš, zao” koju zajedno radiš sa Nenadom Kulačinom za televiziju Šabac. Kako ti posle 30 epizoda deluje putovanje te emisije od početka emitovanja do danas, kako birate goste, ima li neke ekskluzive šta nas očekuje u budućnosti?

Od početka je bilo zabavno, a sada, kad smo se uigrali i pošto smo za onaj sto doveli toliko sjajnih gostiju, snimanje predstavlja maltene posao iz snova. Goste biramo načelno, imamo neki interni spisak koga bismo pozvali, a onda, u odnosu na situaciju u zemlji, trenutna dešavanja i to ko je bio prethodni gost, biramo narednog. Kulačin i ja se dobro kapiramo i emisiju pravimo kao za sebe, tačnije kao za našu ekipu. Nemamo ambicije da po svaku cenu zgrćemo jutjub preglede, dovlačeći estradne likove od kojih nam je muka, dovodimo ljude s kojima može da se razgovara, bez obzira što im se stavovi ponekad razlikuju od naših. Tome i služi prvi deo emisije, da jasno iskažemo svoj stav, tako da u drugom delu gost može opušteno da iskaže svoj, bez bojazni da ćemo se sa njim svađati. Ključ gledanosti naše emisije je, rekao bih, u opuštenoj atmosferi koja vlada sve vreme, čak i kada padaju teške reče i kad su u studiju potencijalno nezgodni gosti.

Da li se osećaš povlašćeno u smislu da možeš da kažeš sve što misliš bez bojazni da ćeš biti cenzurisan, da će emisija biti zabranjena i slično, pogotovo ako se zna kakva klima vlada u većini medija kod nas?

S obzirom na to da još od 2012. nisam hteo da savijam kičmu, niti da pravim kompromise s režimom, našao sam se u situaciji da će se ili nešto pojaviti ili ću potpuno propasti. Prvo što se pojavilo bila je emisija „390” stepeni na ATV iz Banja Luke. Ona je predstavljala moju prekvalifikaciju sa uređivanja štampanih medija na uređivanje i vođenje televizijskih emisija. Kada su mi, posle 40 epizoda, ukinuli emisiju, nisam želeo da srljam ka samostalnim jutjub formatima, imao sam osećaj da će se uskoro ipak nešto pojaviti. Nekoliko meseci je bila frka, a onda je naišao Nenad, sa predlogom da zajednički vodimo emisiju na RTV Šabac. Beskrajno sam im svima zahvalan na pruženoj prilici. Ipak, ne osećam se povlašćenim, osećam se kao neko ko ispunjava povereni radni zadatak. Osećao bih se povlašćenim kada bi me i dalje držali pred kamerama, a emisije mi gleda manje od dvadeset hiljada ljudi.

Poznat si kao veliki kritičar vladajuće strukture i trudiš se da gde god uspeš da se proguraš pa i sad preko pomenute emisije sve više, ukazuješ bez dlake na jeziku na ono što ne valja, da li misliš da je samo ukazivanje na loše pojave dovoljno od strane angažovanih ljudi koji se bave javnim poslom bez nekog većeg uključivanja u političke procese ove zemlje?

Ljudi moraju da shvate da politikom moraju da se bave profesionalci. Ja sam medijski profeisonalac i politikom se bavim kritički. Umem da prepoznam šta valja i šta ne valja, a umem to jasno i da kažem. Je l’ zbog toga neko treba da mi da mesto u upravnom odboru NIS-a? Da li zbog toga treba da postanem direktor vodovoda? Ne. Ja samo radim svoj posao, a politikom treba da se bave profesionalci. Profesionalci treba da upravljaju javnim resursima, a ne javne ličnosti. Javne ličnosti su jedan od javnih resursa i ulazak u politički sistem mora biti naša obaveza, a ne naša odluka. Koliki će obim našeg učestvovanja u političkom sistemu biti, to je već naša odluka. Moje stvaralaštvo je moj osnovni poziv. Ako bih počeo da se aktivno bavim politikom, prestao bih da stvaram. Politika je prljav posao, a književnost gotovo čedan i zato mislim da je ovoliko bavljenja politikom nekada čak i previše za mene.

Kako mladi ove zemlje mogu da doprinesu sa svoje strane, da li da svojom kreativnošću pokušaju da baštine naš prostor, da se okupljaju oko zajedničke ideje, trend je da se traži sreća van granica naše zemlje?

To je globalni trend, a mi smo se najednom, posle decenija blokade, našli na međunarodnom tržištu rada. Do pre pet godina bilo je nezamislivo da neko iz Zapadne Evrope nudi posao nekom iz Srbije. Danas, međutim, nudi se šljaka na sve strane, od Nemačke do Švedske. Srbi idu u Kinu, Slovačku, Rumuniju, bilo gde, samo da više ne gledaju ovaj užas. Potpuno ih razumem. Nekome je jednostavno dosta srpskog besa, mržnje, patnje, zavisti i užasa. Neko želi da ode u samoposlugu u kojoj su svi srećni, neko želi da hoda ulicama bez nesnosne buke, neko želi policiju koja štiti građane, neko želi efikasnu hitnu pomoć, neko želi da živi u mestu u kome će njegova deca biti srećna. Ničega od svega toga u Srbiji nema. Ne znam šta bih rekao deci. Ona nisu građani Srbije. Zahvaljujući internetu, ona su već sad građani sveta. Ništa ih neće zaustaviti ako hoće da zapale. Niko i ne treba da ih zaustavlja. Pokazali smo da ne umemo da upravljamo svojom zemljom i svojim životima, nijedan razlog nemaju da slušaju naše pridike. Imaju punu slobodu da rade sa svojim životom šta hoće, jer smo ih ostavili na cedilu. Prodali smo ih banditima, koji upravljaju i njima i nama, a ako u mladima nema plamena koji bi menjao sistem, mi im ga na silu svakako nećemo upaliti.

Fotografija : Vladimir Pavlović