Vlatko Stefanovski na Gledištu: ”Očekujem da će se pomiriti elektronska muzika sa ostatkom rokenrola.”

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Neki ga , kao ja, smatraju za najboljeg gitaristu YU rokenrola. Neki ga svrstavaju među deset najboljih svetskih gitarista . Sve u svemu, na moje ogromno zadovoljstvo, moj sagovornik je Vlatko Stefanovski. Na početku, Vlatko kako si?

Poštovanje. Super sam.

Mada si jednom rekao da gitaristi nisu trkači na 100 metara pa da se ne vidi ko je najbolji, ali gde sebe vidiš u svetskim razmerama?

Da ne zvuči neiskreno, ali mislim da sam intrigantan gitarista i u svetskim razmerama, jer sam uspeo najviše od svih sa Balkana da taj tradicionalni balkanski štih transformišem za gitaru.Mislim da sam dao makar mali deo svetskoj gitarističkoj baštini.A to,koliko sam značajan…? Ne mogu se uporediti sa ljudima koji su napravili ogroman opus kao Eric Clapton ,Jeff Beck ili B.B. King i ostali majstori bluza. Oni su previše zaslužni, a još uvek živim. Svako ima svoj deo u toj gitarističkoj tradiciji,ali mislim da sam zaslužan što sam Balkan stavio na mapu rock muzike.

Ti si još u petom razredu osnovne škole počeo kao bubnjar.

Pa da. Ja sam bio najmlađi član VIS „Jegulje“,tamo negde ’60-ih godina kao klinac i sa starijima od sebe sam se petljao po igrankama i bio fasciniran instrumentima .Zaista sam bio omađijan tom pričom.

Ovaj razgovor vodimo u Novom Sadu, koji je za tebe, a i grupu „LEB I SOL“ veoma značajan i pretpostavljam drag.

Pa zato što nam je Novi Sad bio prvi izlazak iz Makedonije.Bili smo mlad i neafirmisan bend i kao da su nas poslali na Mars da sviramo. Velika avantura za nas.Mi smo tad imali 19-20 godina i bili smo željni nekakve afirmacije i Novi Sad nam je to pružio. I prvi album smo snimali ovde u „Studiju M“ i to je za nas bio veliki doživljaj. Na tom zajedničkom koncertu sa Dragom Mlinarecom je bilo fantastično. Ljudi su nas neverovatno dobro primili. Mi smo sa puno ljubavi odsvirali taj koncert i od tada je počelo sve da se odmotava.

Jedna od bitnijih stvari za afirmaciju bendova bili su tadašnji omladinski i gitarijade; Subotica, Opatija, BOOM festival. Pored lokalnih, u Srbiji je ostala samo Zaječarska gitarijada?

Vidi,sam naziv „gitarijada“ je danas malo „pase“. Isto kao da kažeš „igranka“. Ovi novi trendovi, elektronska muzika, D.J. party…pregazili su taj vid zabave i taj vid festivala. Iako se u svetu dešavaju slični festivali.Eric Clapton je pokretač jednog takvog u Americi. Zove se „Crossroads“ i održava se svake godine u drugom gradu gde se sastanu svi majstori da provere svoje snage. Ja imam neke snimke tog festivala i stvarno je fantastično. Ne znaš ko je bolji. Tako da se može smisliti neki „guitar fest“ u nekom novom ruhu i za ovo,sadašnje vreme. Inače odajem priznanje ljudima u Zaječaru na istrajnosti, a i ja sam tamo nekoliko puta svirao.

Vi ste jedna od retkih grupa koja je ujedinila publiku i slušaoce. ’78. ste po glasovima čitalaca „Džuboks“ osvojili titulu „Grupa Godine“, a i dobijate, tada cenjeno priznanje „Sedam sekretara SKOJ-a“. Koliko ti je značilo mišljenje rok kritičara?

Dobili smo mi dosta nagrada u to vreme. Znaš, kad si mlad, svi ti daju podršku. I publika i mediji. U neku ruku te iskušavaju.U prve dve,tri godine,možeš da računaš na „carte blanche“. E, nakon prvog albuma, posle prve ture koncerata te iskušavaju. Da li imaš snage da snimiš drugi album i da budeš dobar. Onda,da snimiš još tri albuma i da opet budeš dobar. Onda počinju da ti traže mane i greške. Cela karijera se odvija, bar u mom slučaju „up & down“, kao i sve u životu, kao jedna sinusoida. Imaš jedan deo kad si srećan, kada ti ide sve od ruke, kad te ljudi vole i kada si rado viđen gost. Ali imaš i deo kada ti ništa ne polazi od ruke, kada si depresivan, kada nemaš para, prijatelja, ljubavi… Znaš,treba izdržati sva ta iskušenja. Nakon toga vreme isfiltrira sve. Mi smo stvarno imali podršku. Pokojni Dražen Vrdoljak je pisao hvalospeve o nama. Zatim Darko Glavan, pa Petar Popović…tadašnji referentni kritičari .I onda nakon toga ,dizanje ručne kočnice. Pogotovo kada krenu krize, personalne promene, nedostatak kvalitetne opreme…Ovaj naš biznis je dosta skup. Za 20% boljeg zvuka plaćaš 200% više para. I uvek tako neka trka i frka za nekim novim igračkama i izražajnim sredstvima.

Ima jedna zanimljiva priča , da si skoro dobio jednu gitaru iz Amerike, specijalno rađenu za tebe.

Da,da. Leo Scala je majstor. Dobio sam ja i jedno pojačalo na poklon,pedantno ručno rađeno sa kvalitetnim komponentama.Od „Yamahae“ dobijam nove modele gitare. Tako da posle dugo godina bavljenja gitarom,kao da se vraća neki kredit od tih prvih posnih godina kada smo tumarali Balkanom bez puno para i bez uslova za putovanje.

Ti i „LEB I SOL” ste od početka radili muziku za pozorište, film i TV. Do današnjeg dana si puno toga uradio u ovoj oblasti. Da li je to veći izazov i da li sada nešto radiš na tom polju?

Odavno nisam radio muziku za film, nekih 5-6 godina, ali sada očekujem poziv od nekih ljudi iz Bosne koji završavaju svoj film.Okrenuo sam se koncertima i oni su mi glavni interes.“Live performance“ je nešto najlepše.U studiju uvek imaš šanse nešto da popraviš, prearanžiraš…Tako da adrenalin u studiju i na koncertu ne može biti isti.Studio dopušta greške,koncert ne.

Da li si sinoć grešio na koncertu?

Ne. Mislim da sam u jednom momentu pogrešio prag. Na jednom solu. Ali ne pridajem pažnju tim tehničkim greškama, kada ti se zaleti prst koji nisi planirao. Najveća greška je kada nisi inspirisan za koncert. Kad dođeš „mrtav  ‘ladan“ i nezainteresovan. Ako imaš led u sebi,zalediš publiku.Ako imaš vatru u sebi, zapalićeš publiku.

Mi smo bili zapanjeni.

Bio sam i ja.To je takav suptilan odnos između publike i mene.Svaki ton ima svoju težinu i svoj kvalitet. To je tanan odnos. Ljudi su platili kartu i gledaju te i slušaju te „pod lupom“ i ne smeš da ih ostaviš na pola puta i da ih prevariš.

Od samog početka si forsirao instrumentalne džez- rok teme sa etno uticajima, Sve do 1987. god. i albuma „Kao kakao“ koji je doneo značajan zaokret. Trominutne komunikativne pesme.

Ja to ne mogu racionalno da objasnim. U jednom trenutku napraviš toliko tih vokalnih stvari da jednostavno moraš da ih se oslobodiš. Ako mi veruješ, nikada u životu nisam uradio nešto sa nekom idejom da marketinški i medijski izmanipulišem ili da uradim neki projekat koji se tačno očekuje od mene. Znači, stalno me vodila intuicija i neki unutrašnji motiv. Ne mogu do kraja da objasnim. Pred taj album smo imali krizni period. Bili smo strašno razočarani. Puno smo do tada uložili,a ništa nam se do tada nije vratilo. I „Kao kakao“ smo uradili nešto kao spas, kao izlazak iz krize. I stvarno, doživeli smo ogroman uspeh. Gde god da smo se pojavili sa tim albumom, napravili smo pravi lom i to je najtiražniji album koji sam ikad napravio. Od tada je bilo sve drugačije. Bilo je lepše.

Većina tadašnjih, kao i sadašnjih benovda sanjala je o odlasku u Ameriku. Vi 1991. donosite tonski zapis iz kultnog kluba „CBGB.“ koji je pre neku godinu, nažalost, zatvoren.

Da.On je i tada bio razvaljen od pankera,silnih „nju vejvova“…on je bio totalno ruiniran klub.Svi separei,sve stolice su bile pocepane,isečene noževima i zidovi išarani flomasterima.Klub u totalnom raspadu. A da bi ušao u njega moraš da preskočiš ogromnog gazdinog psa.Prilično dekadentna i otkačena atmosfera. Ali tamo su počinjali „Ramones“,“Blondie“,“Talking heads“…Kulturni centar N.Y.

Kakve si utiske ostavio, a kakve doneo iz Amerike?

Više sam doneo nego ostavio.Tamo su ljudi bombardovani sa milion različitih programa,koncerata.Svi dolaze da nastupaju,da nude neki svoj proizvod i ne možeš očekivati da baš svi padnu u nesvest od tvoje svirke.Ali dobio sam nekoliko komplimenata koji su mi puno značili.Tehničar koji je radio u „C.B.G.B.“, radio je i sa Stiv Vajom i rekao mi je:“Čoveče ko si ti?Pa ti si ga skroz oduvao.Ja ovo u životu nism čuo“

Osamdesetih godina prošlog veka smatrali smo da smo u samom vrhu rokenrol scene. Vi ste tada svirali u Italiji, Španiji, Rusiji, Austriji, Isrkoj, Švedskoj, Holandiji, Americi… Da li je to mišljenje bilo tačno?

Siguran sam u to. Jugoslavija je posle Engleske imala najbolji R’n’R. Imali smo svega,avangardu,fusion bendove,velike masovne stadionske atrakcije.Imali smo „Novi val“,pankere…I to bukvalno od Slovenije, pa dole do Makedonije. Mogao si nabrojati bar 100 atrakcija.Veoma inteligentni tekstovi, sveža pop –rock muzika, sa puno zanimljivih aranžmana.Šta je nemački R’n’R? Finski? Norveški?

Radiš nekoliko stvari u isto vreme. “V.S. TRIO“,“KORENI“, “BALKAN HORSES BAND“ i sa Miroslavom Tadićem.

„Balkan horses band“ se ugasio.Evo prekosutra putujem u Istambul sa jednim čovekom koji je član „Korena“ i to će biti „big  experience“ za mene. Dolaze ljudi iz Francuske,Nemačke i naravno iz Turske. Očekujem da će to biti gala. Dosta tih projekata radim. Neko će možda reći da sam svaštara,ali trudim se da učim. Evo, za taj koncert u Istambulu, veoma je komplikovan materijal. Mesec dana ga uvežbavam. Nije toliko težak za sviranje koliko za pamćenje.

Kažeš da još uvek učiš.

Pa šta bi bilo kad bih prestao da učim.Kažu da je starog psa teško naučiti trikovima, ali ja investiram puno truda u otvaranje novih horizonata.

Da li ima novih gitarista koji su tebi skrenuli pažnju?

Naravno.Nabrojaću ih.Najbolji mladi bluz gitarista je Dereck Trucks.Izvanredan je Lens Lopez,nastavlja tradiciju Steviea Raya Vaughana.Strašno.Ima jedna mlada bluz zvezda,zove je Joe Bonamasa.Ima jedan izvanredan gitarista koji je više u pop vodama,zove se John Mayer.Odlična generacija mladih gitarista između 27 i 30 godina koji ponovo vraćaju sjaj električne gitare, dobrog gitarskog zvuka, izvanredne svirke i bluza kao tradicije.

Posle ponovnog okupljanja benda povodom 30 godina od osnivanja i održavanja mini turneje, Koki i Bogdan sa novim gitaristom i klavijaturistom snimaju album pod firmom ”LEB I SOL.” Kako gledaš na to?

Nemoj to,molim te. No comment. Ako uđemo u razglabanje…to je teška materija. Po meni,nepotrebno nastavljanje pod tim imenom.

Šta očekuješ od muzike u narednoj deceniji?

Znaš šta? Cela ova demokratizacija tehnologije omogućila je dostupnost raznovrsne muzike sa svih strana. Koncerti će biti sve posećeniji, jer će dostupnost skidanja muzike sa interneta biti sve veća. Pojeftiniće muzika kao produkt, a poskupiće koncert kao fenomen. Očekujem da će se pomiriti elektronska muzika sa ostatkom rokenrola, jer su to dva paralelna pravca.“U2“,“Oasis“,“Coldplay“ … i ova elektronska D.J. scena koja kao paralelno hoda… Neko će morati da ih pomiri.

Vlatko na kraju ovog razgovora, želim da ti poklonim moju prvu knjigu ”YU rock intervjui 021”, gde na kraju mog predgovora piše „Ovo je moja prva knjiga, jer moram još da razgovaram sa Vlatkom Stefanovskim.

Eto,popričao si. Da li si je potpisao? Super izgleda.

Hvala ti puno.

Razgovarao J.D. Srba i ustupio fotografije iz lične arhive.

                                                                 

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar