PRISONER BAND: Klonite se budala, fokusirajte se na muziku u bilo kom obliku, ne nasedajte na kokošarske priče impotentnih lažova

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Tvrd zvuk, jaka energija, beskompromisno i bez dlake na jeziku: Prisoner band!

Veliki pozdrav za sve čitaoce našeg portala! Današnji gosti su članovi benda Prisoner. Ovo je mala, ali odabrana i perspektivna grupa muzičara čiji sadržaj i borba imaju posebnu težinu: doslovce stvaraju svoj žanr, te se, ne obazirući se na komentare, trude da ostave jasan pečat na srpskoj metal sceni. Upravo zbog svog beskompromisnog stava, put ovog benda je još uvek trnovit, ali iako nije lako, „Zatvorenici“ postaju jedan od sinonima mladog talasa metal muzike na ovim prostorima. Saradnja i poštovanje mnogih kolega su stekli velikim radom, a iskrenost prema sebi i drugima im je donela poštovanje i vernost mnogih obožavatelja širom Srbije ( a i šire ). Ipak, i pored „ozbiljnosti“ koja ih krasi u svetu muzike, Dalibor, Lazar i Mateja su samo ljudi koji se bore da rade ono što vole. Žive svoj san, a nastave li sa neumornim radom, verujemo da će ga živeti još jako dugo! J Šta ovaj bend ima reći našim čitaocima i ljubiteljima metal muzike, saznajte u nastavku! 

1) Za početak, recite čitaocima portala Gledište ko ste, odakle dolazite i koju vrstu muzike svirate?

Mi smo metal bend iz Beograda. Konkretno, sviramo speed thrash metal. Da, onaj prežvakani, dosadni, predvidivi hehehe. Ili možda ne?

2) Кoliko dugo ste zajedno?

Bend postoji od 2011. a konkretno ova postava je tu od prošlog leta, i čini mi se da smo se najzad našli kao ekipa koja može zajedno da nosi ovaj bend i ovu muziku.

3) Čime se bavite privatno, van muzike? Da li uklapate svoje obaveze prema muzici, ili muziku prema obavezama? Imate li neki hobi, pored muzike, koji vam je sigurno sve više posao? 

Dalibor: Privatno, van muzike, bavim se sezonskim poslovima. Muziku uklapam prema obavezama, jer nažalost, živimo u takvom vremenu da nemamo baš puno izbora kada je to u pitanju. Prvo posao, pa onda sve što volim. Hobi? naravno, numizmatičar sam. U slobodno vreme igram svima već dobro poznatu MMORPG igru koja je i više od igre, a to je World Of Warcraft, kao i Sacred II.

Mateja: Radim šta stignem da dođem do zarade, kao i veliki broj ljudi u ovoj privatničkoj slobodnotržišnoj rupi bez dna. Logično, obaveze te vrste su svakako na prvom mestu, jer ipak treba od nečega živeti i izdržavati se, a treba od nečega i uložiti u ovu samoubilačku misiju zvanu metal bend u postratnom društvu u tranziciji.

Lazar: Student sam novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Brucoš sam i do sada sam svoje obaveze uklapao prema muzici, ali otkako mi je krenuo faks, poprilično sam u haosu zbog onlajn nastave. Biće bolje.

4) Opišite svoje stvaralštvo u pet reči.

Dalibor: Autentično. Srčano. Fanatično. Inovativno. Hordaški

Mateja: Glasno. Batinaški. Beskompromisno. Krvnički. Emotivno.

Lazar: Dovoljne su 3 reči – rock and roll.

5)Da li imate muzičke uzore kada su u pitanju vaše pesme? Da li su neki bendovi, takoreći „smernice“ onog što vi pravite, ili nastojite da svoje pesme budu originalne u svakom smislu te reči?

Dalibor: Od bendova najviše volim Primal Fear, Gamma Ray, Trivium, Dragonforce, Iron Maiden, Bijelo Dugme, Bloodbound, Divlje Jagode. Među pevačima su mi najveći uzori Ralf Scheepers, Patrik Selleby, Alen Islamović, Bruce Dickinson i Matt Heafy. Kod svih ovih bendova i pevača volim što imaju svoje identitete koje na keca mogu da prepoznam. Svako od njih ima nešto po čemu  je prepoznatljiv, a i svaki od njih ima vrlo specifičnu emociju. Oduvek sam voleo kombinaciju agresije i melodije.

Mateja: Naravno, nastojimo da budemo originalni koliko god je to moguće (i neophodno), ali se ne trudimo da izmislimo toplu vodu po svaku cenu, jer to nema smisla. Ne valja u muzici ništa siliti, pa tako ni originalnost, jer na kraju se onda čovek pretvori u parodiju samog sebe. Što se uzora tiče, bend koji je možda najviše uticao na nas je Iron Maiden. Bend oko oko kog smo trenutno kolektivno najviše okupljeni i koji nam je najveća inspiracija su Divlje Jagode iz perioda osadesetih. Ne trudimo se da ih kopiramo, daleko od toga, ali definitivno smo nadahnuti nekim njihovim  produkcijskim i izvođačkim rešenjima. Što se tiče mene lično, svirači koji me jako inspirišu zadnjih par godina su Ritchie Blackmore, John Sykes, Vivian Campbell, Jake E Lee, Eddie Van Halen, Zakk Wylde, John Norum, i naravno, Gary Moore, meni lično broj jedan svirač u životu, kao i Yngwie Malmsteen i Adrian Smith. Kod svih ovih svirača mi se  najviše sviđaju ton svakoga od njih i fraze koje su svakome od njih posebno svojstvene, i upravo to ih sve čini unikatnim i prepoznatljivim. Nastojim da i ja budem jedan od njih.

Lazar: Kada smišljam rifove i bas linije, naravno da su mi u glavi neki moji idoli, ali trudim se da ne budem njihova bleda kopija već da iz njihovog stila sviranja uzmem ono što mi se sviđa i naučim nešto, te da slušanjem što raznovrsnije muzike i sa što više sviranja razvijem neki svoj stil. Ipak, u mojoj krvi je najviše hard rock i tradicionalni heavy metal, te su mi najveći uzori Roger Glover iz bendova Deep Purple i Rainbow, kao i Phil Lynott iz Thin Lizzy-a.

6)Кako je cela situacija sa virusom uticala na vas, ne samo što se tiče svirki, već što se tiče samog stvaranja muzike? Da li ste u međuvremenu napravili nešto novo?

Dalibor: Što se tiče ove odvratne situacije za virusom, mogu da kažem da je na mene to uticalo da još više počnem da stvaram, da bih, kad prođe celo ovo sranje, da sa ekipom izađem na scenu još  jači i kreativniji, sa još više energije. Naravno, napravio sam dosta toga, što za matične bendove, što za moje neke druge projekte. Nema odmora, samo da se delje.

Mateja: Kao što je Lazar već rekao, mi smo jedan od bendova koje je ova kriza prilično omela u radu jer smo svi raštrkani po različitim gradovima, i probe su nam već mesecima nemoguća misija, što se odražava i na brzinu rada na novom albumu. Ali daleko od toga da se baš ništa ne dešava. Planovi su tu, svako od nas svira za sebe i razrađuje ideje za album, pričamo svaki dan o tome šta ćemo i kako ćemo. Meni lično jedina pozitivna strana cele ove situacije je ta što sam se odmorio od haosa koji proizvodi obitavanje i življenje u ovom gradu, koji mi je postao nesnosan.

Lazar: Imala je i pozitivnih i negativnih strana. Ideje se uvek rađaju, a za vreme karantina sam imao više vremena za njihovo stvaranje i razvijanje. To je definitivno pozitivna strana. Negativna strana je to što, za razliku od nekih bendova, mi u celoj toj krajnje glupoj situaciji oko korone nismo mogli normalno da se okupljamo i zajedno radimo na tim idejama jer svi dolazimo iz različitih gradova.

7)Кako gledate na metal i rok scenu na prostoru nekadašnje Jugoslavije? Кojom ocenom biste je ocenili?

Dalibor: Rok i Metal scena su jako slabe na ovim prostorima. Ako bih se fokusirao samo na Srbiju, morao bih da kazem da je jako, jako loša. Sve je manje metalaca, nove generacije niču li niču i opet, moram da primetim da je sve manje i manje onih koje uopšte i interesuju metal i rok muzika. Ali to vuče i onaj drugi problem za sobom, a to je  nezainteresovanost za sviranje instrumenata i pevanje. Kada jednog dana mi stariji jos više omatorimo, kada naš zivot bude u jednom momentu uhvatio za rame i rekao “Ne možeš više da radiš ovo, godine su te stigle”, ko će nas naslediti u ovome? Ko, ako su nove generacije nezainteresovane? A što se tiče domaćih bendova, bude mi jako tužno kad vidim da se neki bend raspao, nebitno kakav je bio. Meni je samo bitno da se radi, da metal i rok ne crknu.

Mateja: Što se tiče nešto blažih varijanti rokenrola, moram biti iskren i reći da je situacija jako loša, čak i kad su u pitanju stari i kultni bendovi koje smo svi odrasli slušajući, pa tako i mlađi bendovi koji su krenuli njihovim putem. Kad je metal u pitanju, što se tiče kvaliteta, moram reći da stanje stoji prilično dobro. Zapravo odlično, kad se uzme u obzir gde živimo. Jedini problem je što su odnosi među ljudima jako narušeni i saradnja među bendovima je generalno jako slaba zbog toga, i to koči celu stvar. Uvek neko nekog ne voli, uvek neko ima nešto protiv nekog drugog, uvek neki problem.  Ljudi zaboravljaju smisao cele priče. Najveće sranje ubedljivo prave drugari bendova. Oni su zapravo najveći neprijatelji samih bendova, iako na prvi pogled ne izgleda tako. Najveća tračarenja, laži, ogovaranja, podmetanja noge i  slične gluposti ne dolaze od bendova, nego upravo od njihovih drugara. Naravno, ovo možda i ne bi bilo moguće da su ljudi  generalno na ovim prostorima manje povodljivi i da među njihovim drugarima koji su u većini slučajeva upravo organizatori, promoteri, novinari i ostali imaju nekakav kriterijum i svest kad je posao u pitanju. Ali ne vredi, da ga jebeš, ovo je ortačka sredina gde sve ide po principu trange frange, burazengija, drugari. Nema nikakvog objektivnog  kriterijuma, bitno je samo ko ti je drugar i ko te gotivi, nikoga nije briga koliko si dobar.

Lazar: Ne bih lupao ocenu, nije to moj fazon jer je previše ograničavajuće. Ne primećujem veliku razliku između njihove i naše scene. Ima autorskih bendova koji dobijaju manje pažnje nego što zaslužuju. Sa druge strane, publika više otkida za raznim tezga „tribute“ bendovima, te ih klubovi radije angažuju nego autorske sastave.

8)A u Srbiji? Ima li Srbija prelaznu ocenu na ovom polju?

Dalibor: Ima, naravno da ima, ali onu najnižu. Jebi ga.

Mateja: Sve što sam rekao se odnosi i na Srbiju svakako. Doduše, Srbija ima možda i najviše kvalitetnih bendova trenutno, a odnosi među ljudima nikad gori. Dobra stvar je što postoji studio poput Citadele, gde zaista za pristojne novce bendovi mogu dobiti snimak svetskog kvaliteta, a i za razliku od nekih prošlih vremena, danas ipak imamo šansu da vrlo lako nabavimo pristojne ili čak odlične instrumente i opremu, kao i da gledamo koncerte svetskih imena, i sve to zajedno je prilično uticalo na podizanje kvaliteta domaće scene. Ali na kraju je sve to džabe, jer su ljudi retardirani i jer ne uključuju mozak nego i dalje razmišljaju primitivno, kokošarski i zaostalo. Zato je džabe šta god da neko uradi dobro, jer će neko drugi zbog nekih ličnih momenata koji su nebitni da usere svaku mogućnost da scena funkcioniše kako treba.  Postoji još jedan problem koji dosta kvari situaciju, a to je manjak novca za ulaganje u bend. Doduše, novac se nekako i nađe kad zatreba, ali budale će to ostati zauvek dok se ne unište sami i dok za sobom ne povuku na dno sve sa kojima imaju ikakve veze.

Lazar: Nikako haha. Srpska scena je isto u rasulu i iste bitke bijemo. Uprkos tome, imamo neke bendove koji su stvarno do jaja, čak štaviše za neke od njih slobodno mogu reći i da su svetskog nivoa, ali ipak nam fali organizovana scena. Doduše, ljudi zaboravljaju jednu stvar – da bi imali dobru i organizovanu scenu, svi moramo dati naš doprinos. Klubovi, organizatori, muzički mediji, pa i sama publika, svi su deo scene zajedno sa bendovima i trebaju je zajedno pogurati.

9) Кada vratite vreme, koja pesma/bend je vas je inspirisala da krenete aktivno da slušate ovu vrstu muzike?

Dalibor: Pesma koja me je uvela u sve ovo, pesma zbog koje sam krenuo da slušam rok, metal i ostale žanrove poput toga, bila je “Thunderstruck” od AC/DC. Odmah posle nje bila je Child in Time od Deep Purple.
Imao sam 3 godine kada sam uz to počeo da igram. Moj pokojni otac je uvek voleo da mi pušta to, da me muzičkiedukuje. Vodio me kao malog na čak i na svoje probe u dvorištu i tako je za mene sve krenulo.

Mateja: Meni lično su najveća inspiracija bili od Maidena Somewhere in time, od Metallice Ride the lightning i koncert u Sijetlu, Od Venoma Black metal i od Slayera Show no mercy. Ubedljivo sam najviše inspiracije pokupio sa tih albuma što kao slušalac, što kao muzičar. Treba takođe spomenuti i Thin Lizzy i Rainbow, to su mi takođe zvuci detinjstva.

Lazar: Rainbow – Long Live Rock ’n’ Roll. Kad sam bio klinac imali smo ploču singlicu koja je sa jedne strane imala Long Live Rock ’n’ Roll, a sa druge Sensitive To Light. Moji su mi je stalno puštali uz još mnoge druge bendove kao što su AC/DC, Whitesnake i Metallica, ali sam najviše „otkidao“ na Rainbow haha. Jednostavno sam znao da ću i ja slušati tu muziku jednog dana i evo već godinama mi je Rainbow omiljeni bend, a Long Live Rock ’n’ Roll imam zauvek izmastiljano na ruci.

10)Кao neko ko vas poznaje lično, zamoliću vas da sa našim čitaocima podelite deo svoje priče. Кoliko dugo vam je trebalo da se koliko-toliko probijete? Vi zaista niste imali lak put, niti ste išli zaobilaznicama do sada. Кako ste postali jedan od najautentičnijih bendova u Srbiji?

Dalibor: Znate kako, ako govorimo o probijanju, neko se probije iz prve, a neko se celog života probija.
Ja se lično još uvek nisam probio, iskren da budem. Čak mi to i ne smeta. Više volim da se dobro pomučim oko nečega, a ne da sve na keca dobijem bez i malo truda. Nije lako kada na tom putu imaš puno prepreka u vidu dušebrižnika, upravo onih koji ti “uvek žele sve najbolje” i večito daju “dobre savete”, a put do pakla je popločan dobrim namerama. Mislim da svi znaju o čemu pričam i na koju vrstu ljudi se to odnosi.

Mateja: Ne mislim da smo se još uvek probili koliko treba, jer je bilo previše problema na putu, i to problema zbog kojih se bendovi bespovratno raspadaju. Ali da, kao što si već rekao, težak je naš put i ne koristimo nikakve zaobilaznice.
Da smo ih koristili, danas nas više ne bi bilo. Stvar je u tome da u ovoj priči ne postoji prečica. Zapravo, prečice su prevare, i ako se služiš prevarama da bi uspeo, brzo i nestaneš, što i možemo videti na primeru dosta bendova sa scene.
Svi bendovi koji su se služili prevarama poput veza i poznanastava sa nekim jačim likovima i koji su plaćali i falsifikovali svoju reputaciju, nestali su i potonuli u zaborav. Nema prečice. Nema olakšanja. To ti je što ti je. Uzmi ili ostavi.

Lazar: Ne mogu da odgovorim na ovo pitanje jer sam tek godinu dana u bendu.

11)Publika vas zna kao bend po jako energičnim i eksplozivnim nastupima. Da li ste i privatno tako „nabijeni adrenalinom“, ili je muzika jedan od vaših, kako kažu ljudi, „ventila“?

Dalibor: Ja po prirodi i nisam adrenalinski manijak. Naprotiv, ja sam nešto tiša i povučenijaa osoba. Nisam neko ko voli da je u centru pažnje. Više sam za onaj mirniji život, nisam neko ko voli da se puno eksponira.  Rekao bih da mi je muzika jedan od ventila u životu. Kad se nakupi govana u životu, potreban je taj ventil da ne poludim.

Mateja: Kako kad. Umem nekad biti hiperaktivan i prepun energije, a nekad umem biti i kao duh. Ali sve to zajedno eksplodira  kad se izađe na binu. Jeste mi ovo delimično i ventil, ali mnogo više je ovo moja komunikacija sa ostatkom ljudske vrste.

Lazar: Prirodno sam jako impulsivan i eksplozivan, a i ne drži me mesto i stalno bih nešto da radim, te se to očigledno uklapa u bend kao što je Prisoner.

12)Кoji vam je najbolji nastup do sada i zašto?

Dalibor: Najbolji nastup? Iskreno, najviše pamtim onaj prvi koncert u klubu Share 2018. godine. Tada sam po prvi izašao sa Prisonerom kao pevač i predstavio bend na neki drugačiji način. To je baš bio koncert za pamćenje, jedna odlična atmosfera. Ljudi su bili žedni dobre svirke i nedostajao im je Prisoner. Nastupalo je još par bendova uz nas, bilo je savršeno. Osećao sam se baš moćno tada, a posle koncerta je bilo odlično druženje sa ekipom.

Mateja: To bi verovatno bio poslednji koncert koji smo odsvirali, koji je Lazar već spomenuo. Svirali smo pred novu godinu u Garaži sa bendovima Viperia i Wicked ways. Izašli smo na binu totalno neopterećeni bilo čime i bez remetilačkih faktora,  a predstavili smo i neke naše nove dimenzije.

Lazar: Imao sam jedan nastup sa bendom – 22. decembra prošle godine u klubu Garaža uz bendove Wicked Ways i Viperia. To je takođe moj prvi izlazak pred publiku uopšte i sigurno ću tu svirku zauvek pamtiti. Mada, ne što je moja svirka – al je stvarno bila do jaja!

13)Da li vam se kada desio neki blam, na nekom nastupu?

Dalibor: Naravno, kao i svakom muzičaru. Dešava se ponekad da zaboravim tekst pa onda nešto izbrljam,i to onda zvuci kao mešavina ruskog i japanskog jezika i niko ništa ne razume. Ali da, dešavalo se nekoliko puta da moram da čitam tekstove, jer mi je memorija prilično sjebana.

Mateja: Kako ne. Vrlo često mi se dešavalo da mi kabl ispadne iz pojačala, i to baš kad sviram neki ključni deo poput sola ili glavnog rifa. Ali sam nedavno i tome stao na rep, nabavio sam vajerles sistem, i sad mogu da radim šta mi  padne na pamet bez straha da će se desiti nešto što ne treba. Lep je osećaj kretati se po bini bez da zapinješ za kablove i bez straha koliko daleko smeš da odeš od pojačala. Sad mogu i na Mars hehehe.

Lazar: Ne, zato što nije bilo prilike za to. Ne sumnjam da će ih biti hahaha.

14) Često se za ljubitelje metal i rok muzike govori u jako negativnom kontekstu. Jako često su ti negativni komentari neosnovani, a koliko možemo videti, te predrasude nisu vezane samo za ove krajeve, već je to mišljenje ustaljeno širom sveta. Zbog čega je to tako?

Dalibor: U kraju u Mitrovici u kojem ja živim, skoro da nema ni 10 metalaca. Mislim, ima ih, ali to su oni stariji likovi, ljudi od preko 35 godina pa na dalje. Ima ovih klinaca koji misle da slušaju metal, ali slušaju neku prevaru. Slušali bi sve što im se  servira. Oni misle da ako u pesmi ima po koji scream i po koje ubacivanje električne gitare, da je to metal.  Generacije koja danas sluša rok, sutra će metal, prekosutra će trap i reći će “Ja sam metalac”, a metal bend poslušati neće kako treba možda i nikad u životu. Naravno, obući će neku majicu sa natpisom nekog metal benda i slično. Ne prozivam nikoga, samo posmatram situaciju koja mi je iz dana u dan sve gadnija, a isti ti  koji govore “ja sam metalac” posle će da se uvuku u neku drugu odeću i obuću i prozivaće nekog ko je zaista metalac. Uz to, svakodnevno slušam prozivke i dobacivanja, ali se ne cimam oko takvih stvari. Imaju sreće što sam strpljiv.

Mateja: Ovo je vrlo kompleksno pitanje. Neke stvari koje se pričaju i imaju osnova, da budemo iskreni, ali je ipak najveći deo totalno idiotski. Kao i sve na planeti zemlji, i ova priča ima neke svoje loše strane. Doduše, zanimljivo je od kakvih ljudi najviše dolaze takve priče. To izlazi iz usta uglavnom od od zaostalih, neobrazovanih, polupismenih i moralno  posrnulih ljudi. To su likovi koji uglavnom lažu kako zinu, sami se ne pridžavaju onoga što promovišu i nameću drugima, nemaju ukusa ni za lični izgled, a ni za sadržaje kojima se izlažu. Uglavnom su to najveće neznalice, licemeri i lažovi. Najgora stvar od svega je što takvi stavovi dosta utemeljenja pronalaze i u politici, što sam imao priliku više puta i da osetim na svojoj koži kao mlađi. Najveći deo tih imbecila je iz ekstremno nacionalističkih krugova, i logično je da se u njihovu viziju sveta ne uklapaju ni moj izgled, ni moj mozak. Kao mlađi sam vrlo često dobijao pitanja poput “zašto ne veruješ u boga”, “gde ti je krst”, “šta ti je to na majici, jel to neki sektaški simbol, na šta liče ti likovi koje slušaš” i slične imbeicilije. Postavljaju mi takva pitanja, a oni sami psuju boga non stop, razmišljaju o prejedanju dok poste, a poste isključivo zbog okruženja, da im slučajno ko šta ne zameri, lažu i potkradaju sve i svakoga, spletkare, ogovaraju i slično. Od takvih likova uvek čujem sve najgore na svoj račun, a oni su bukvalno poslednji na planeti zemlji koji  imaju prava da se oglase po bilo kom pitanju.

Lazar: Postoje dva razloga. Prvi je jer je metal sam na sebe navukao taj prezir društva. Od samog nastanka, prvo rokenrol, a kasnije i metal muzika, bili su iskreni i bez mnogo ulepšavanja. Bila je energična i direktna. Ljudi koji su pre 50 godina slušali i stvarali tu muziku, prišli su joj zbog nekog svog alternativnog načina razmišljanja. Nakon toga su došli bendovi koji namerno svojom muzikom, izgledom i izjavama provociraju mainstream publiku. Naravno da će se prema tako nečem stvoriti prezir koji je samo nastavio da postoji prelazeći sa generacije na generaciju. Drugi razlog je to što metalci, a pogotovo rokeri, u zadnjih 20-ak godina umeju žesće da se istripuju da su neki filozofi i da su viši od ljudi koji slušaju drugu vrstu muzike. Niste ništa drugačiji, samo ste snobovi. Takve ljude i ja prezirem i nije ni čudo što tako nešto odbija druge ljude. Pre ću se družiti sa osobom koja sluša Jalu i Bubu, ali koja je dobra osoba sa kojom se može blejati, nego sa nekim ko čita citate Milana Mladenovića na internetu i tripuje neku nadmoć. Jebite se, vi uništavate rokenrol.

15)Nekada su srednjoškolci, pa i dobar deo osnovaca bili neizostavni i ne baš tako mali deo svirki i koncerata mnogih metal i rok izvođača, ali se u zadnjih nekoliko godina čini da primat uzima modnerna i „trep“ muzika. Zašto je to tako i da li ipak ima mladih na svirkama?

Dalibor: Naravno da ima mladih na rok i metal svirkama, ali ih je sve manje i manje. To su ono, prijatelji prijatelja, doveli klinca da sluša koncert, klinac dovukao još par drugara, popili po  pivce i otišli u drugi kafić gde se rejvuje. Naravno, ne smeta meni to ništa, meni je samo tužno što metal generalno crkava. Gasi se, umire, hteli mi to ili ne, ovo je istina. Nadam se da će se nešto promeniti.

Mateja: Ima mlađih, ali mnogo manje, i ne zadržavaju se dugo u ovoj priči. A čak i oni slušaju trep. Zašto je to tako?
Upravo zbog toga je je trep zabavan. Dobar je provod, pozitivna im je atmosfera, zezanje, zanimljivo je. Sve ono što je  rokenrol nekada bio. Rokenrol je postao stecište kvaziintelektualaca koji su potpuno zaboravili na zabavu i koji jako  mrače svojim frustracijama i dosadni su. Nema hita. Nema ništa što osvaja sva čula. Danas rokeri i metalci glume umetnike  i razmeću se kvaziintelektualnim stvarima. Nadmeću se ko je veći intelektualac, ko je urbaniji i slično. A na sve to, tu je i činjenica da trep sa onim svojim matricama i sranjima zvuči moćnije nego svi ovi moderni metal i rok  bendovi. Rokenrol više nema zvuk koji nosi i koji pomera. Gde je nestala buka? Gde su nestali jednostavni i pamtljivi  rifovi? Da sam na mestu današnjih klinaca, ni ja ne bih hteo da slušam ova kvaziumetnička sranja što današnji  rokeri i metalci slušaju. Ubio bih se da sam kao mladi roker ili metalac prinuđen da slušam Animals as leaders i  slično đubre. Kad sam ja bio mlađi, još uvek rokenrol nije potpuno izgubio smisao, a imao sam i priliku da čujem  kvalitetne stvari na vreme.

Lazar: Trap scena uzima dosta publike jer imaju hitove i jer je to trenutni svetski trend. Jebi ga, tako je. Hit je pesma koja se probije među publikom koja prati taj žanr. U današnje doba u metal muzici je za tako nešto potreban i dobar marketing, jer ipak, ova muzika više nije toliko popularna.  Čak i sa dobrim marketingom i dobrom pesmom, jedan bend i dalje nema publiku kao trap izvođači jer metal nije u trendu. Bilo bi potrebno više bendova sa do jaja pesmama, sa hitovima, da bi nešto opet krenulo da se dešava. Mladih ipak ima na svirkama. Ima mladih ljudi koji to prate i kojima ta muzika nešto znači, a ja sam jedan od njih. Naravno, nema nas dovoljno i uvek može još.

16)Кakvi su vaši planovi u nastavku? Imate li u planu neki novi album, singl, turneju..?

Dalibor: U planu imam dosta toga kako sa Prisonerom, tako i sa Amor`s Arrows, a i sa projektima Eternity, Gorribal i Bloodfang. Pored toga, postoji i jedan stari projekat sa drugarom koji već duže vreme želim da oživim.  Svašta nešto je u planu.

Mateja: kao što sam već spomenuo gore, radimo trenutno na drugom albumu koji će biti jako poseban po mnogim stvarima. Svakako ćemo se vratiti koncertima kad ova prevara krupnog kapitala malo popusti.

Lazar: U planu mi je snimanje drugog albuma sa Prisoner-om, a imam u planu i aktiviranje tradicionalnog heavy metal benda koji bi se od početka bavio autorskom muzikom. Znači, pisanje muzike i sastavljanje pesama mi ne gine hahah.

17)Кakav je odnos među bendovima u nekadašnjoj Jugoslaviji i u našoj zemlji? Da li postoji neki rivalitet, ili je to neki kolegijalan, možda čak i prijateljski odnos?

Dalibor: Naravno, rivalitet će uvek postojati. Uvek će postojati ona noga koja ti se podmeće i o koju se saplićeš često, noga nekog drugog benda i njihovih drugara.

Mateja: Iako prostor nekadašnje države uopšte nije veliki, slabe su veze između bendova. Hrvatska scena npr deluje sama za sebe i oni gotovo da ne znaju za bendove iz Srbije i Bosne, kao što i mi slabo znamo za hrvatske bendove, a bendove iz Slovenije gotovo niko nikad nigde ne spominje. Naravno, ne može se baš generalizovati situacija, ali u dosta slučajeva je tako. Kod nas je zanimljivo to što smo mi dobili daleko lepše i iskrenije reakcije od  strane muzičara iz Bosne i Hrvatske nego od strane ljudi iz Srbije. Oni mogu biti iskreni i objektivni jer nema ko da im iskrivi sliku i obesmisli sve u vezi nas ili bilo kog drugog benda odavde koji nije deo vladajućeg nepotizma na sceni.

Lazar: Ako između nekih bendova postoji rivalitet, to je čista glupost. U najboljem slučaju to treba da bude neko zdravo takmičenje. Što se tiče odnosa između bendova iz bivše Jugoslavije, smatram da bi veća saradnja između njih i između više ovih raspalih scena mogla doneti mnogo toga dobrog. Jugoslavija više ne postoji, ali šta nas, bendove i scene, sprečava da sarađujemo? Sigurno je da bi Prisoner imao veću publiku kada bi se svi držali bliže, kao što bi verovatno imali i neki bendovi npr. iz Hrvatske ili Bosne i Hercegovine. Muzika je tu da nas zbližava, ne da nas razdvaja, i tako moramo i da je shvatimo.

18) A sada iskreno. Gde vidite svoj bend za period od tri do pet godina?

Dalibor: Ne znam ni gde ovaj svet vidim za 5 ili 10 ili 20 godina. Ali bi bilo vrhunski da zasviramo bar jednom na Wackenu. Dug je put do Wackena, ali ko zna, možda i bude.

Mateja: Tamo gde treba. Pravimo muziku i nastupamo. A možda smislimo i nešto zanimljivo.

Lazar: Ne razmišljam toliko unapred, nema poente to raditi jer nikad ne znaš šta se može desiti, kakve prilike mogu da se pojave ili kakvi problemi da iskrsnu. Na nama je da se za to vreme trudimo da pravimo što bolju muziku, imamo što bolje nastupe, guramo naš bend i rastemo.

19) Često mladi bendovi sanjaju o tome da snime zajedničku pesmu sa nekim poznatim bendovima ili izvođačima. Da li je to slučaj i sa vama? Sa kojim izvođačima biste voleli da snimite zajedničku pesmu u budućnosti?

Dalibor: Voleo bih da ostvarimo saradnju sa bendovima Trivium i Primal Fear. Mislim da bi to bile zanimljive kombinacije.

Mateja: Ja lično bih voleo da sarađujemo sa Zlatanom Ćehićem Ćehom i Alenom Islamovićem. To su dva glasa od milion dolara.

Od stranih muzičara bih voleo da sarađujemo sa Andreasom Kisserom iz Sepulture.

Lazar: Lista je jako dugačka hahah. Ima jako puno bendova i muzičara sa kojima bih voleo da ostvarim saradnju, bilo to solo, sa Prisoner-om ili sa nekim drugim sastavom. Verovatno ideja koja mi je najskorije prošla prošla kroz glavu je o saradnji sa nekim članovima legendarnog Manilla Road-a za snimanje opake opskurne pržione od pesme sa rifovima oštrim kao žilet.  Naravno, voleo bih da mi gospodin Andy Sneap isproducira (bar) jedan album.

20)Кoje žanrove muzike i/ili mlade bendove iz Srbije biste predložili našim čitaocima da slušaju (pored, naravno, svog)?

Dalibor: Uvek preporučujem stari heavy metal, stari power metal, svakako thrash Metal, melodeath, pa čak i metalcore, folk metal. A što se tiče domaćih bendova, jako je težak izbor, ima ih dosta koji valjaju. Preporučujem Quasarborn, Centurion, Alogiju, Alitor, Alma Mons, Kobold, i Space Eater.

Mateja: Nedavno se pojavio jedan vrhunski death thrash metal bend iz Slovenije. Zovu se Ensanguinate. Brzi su i beskompromisni, a pesme su pamtljive i odlične. To je inače bend gitariste iz nekadašnjeg Eruptiona, samo što je sad napravio novi bend  i promenio fazon. Naravno, The Stone uvek i svima preporučujem. Vrhunac domaćeg metala. Centurion takođe.

Lazar: Od žanrova bih preporučio dobar stari hard rock i tradicionalni heavy. Definitivno muzika koja umetniku daje najviše prostora za stvaranje, čist je rokenrol, a skoro svako može u njoj pronaći nešto što mu se sviđa. Postoje razne scene i varijacije ovih podžanrova koje čovek može beskrajno istraživati, a da mu nikad ne dosadi. Ovu muziku takođe predlažem klincima koji su tek krenuli da sviraju. Najbolje je krenuti sa sviranjem uz hard rock klasike jer te oni najviše nauče muzikalnosti i toj rokenrol srži koja je potrebna za stvaranje dobrog metala. Od domaćih bendova bih predložio Invisible Hate, koji su do jaja opskurni psihodelični death/doom sastav, kao i bendove Larska (stoner/grunge) i Madvro (stoner/doom).

21)I za kraj, koju poruku biste poslali mlađim naraštajima koji tek ulaze u muzičke vode, kada je u pitanju ova vrsta muzike?  

Dalibor: Ako jednom uđete u ovo, ne izlazite nikada! Ne hejtujte druge žanrove, budite složni, jer metalac je metalac.  Idite na koncerte, podržite bendove što više i dajte im volje da nastave da rade. Klonite se pozeraja. Naučite da svirate neki instrument, pa se vidimo na bini! Svako dobro!

Mateja:Klonite se budala, fokusirajte se na muziku u bilo kom obliku, ne nasedajte na kokošarske priče impotentnih lažova, i naravno, vratite se korenima rok muzike.

Lazar: Neka samo slušaju i vole tu muziku, jer to je muzika koja se voli, i da ih boli uvo za bilo čije mišljenje. Neka nikad ne odustaju od muzike i neka se obavezno oprobaju u sviranju nekog instrumenta jer mladih svirača nikad nije dosta.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Gledište

Gledište

Gledište je kulturni portal, mesto gde se promoviše pisana reč i podstiče kreativno razmišljanje.

Ostavite komentar