ŽIVKO VLAHOVIĆ: Prevodilac o prevođenju i profesionalnoj karijeri

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Živko, od kada se baviš prevođenjem, kako je to počelo i šta je u tebi potaknulo želju
da postaneš prevodilac?

Prevođenjem sam počeo da se bavim u prvoj godini osnovnih studija slavistike na Sorboni.
Tada su to uglavnom bili odlomci, druge godine sam sa studentima preveo svoj prvi roman
„Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića. I tad sam odlučio da prevodim samostalno ,
stupio sam u kontakt sa izdavačkom kućom VULKAN, objasnio sam im da želim da
prevedem roman Aleksandra Gatalice, on mi se javio sutradan i tako je započela moja
„profesionalna“ karijera.

Ono što mi se svidelo u prevođenju bio je izazov, književno prevođenje je uzbudljivo, rutina
ne može da mu škodi, jednostavno je nema, uvek se susrećete s novim stvarima, to je stalno
putovanje … Pa i osećate se istovremeno piscem i glasnikom, ja sam nekad pisao i to mi je
omogućilo da se vratim svojoj nekoj prošlog strasti i dalo mi je samopouzdanje da pišem
ponovo. Smatrajmo prevođenje putovanjem koje sam preduzeo pre tri godine i koje će još
neko vreme trajati.

Sajam slavistike, čiji si ti organizator, održaće se u aprilu 2021. i ugostiće neka od
najvećih imena domaće književne scene. Možeš li nam reći nešto više o samom festivalu i
kakav je njegov značaj kako za našu tako i za francusku kulturu?

Sajam slavistike je ugledao svetlost dana nakon razočaranja. Trebalo je da budem deo
balkanskog sajma knjiga, ali pošto smo imali veoma različite ideje, stara garda je vladala
tamo i dalje vlada, predložio sam organizaciju sajma Slavistike Sorboni. Nikada ranije nije
bilo takvog događaja koji bi predstavljao sve slovenske kulture. Projekat je prihvatio direktor
slavisticke katedre, sama Sorbona i podržala ga je većina kulturnih centara, kao što su srpski,
ruski, češki, bugarski itd… Onda me je lično zvao Milan Kundera i podržao projekat, kao i
Emir Kusturica.

Za slovensku kulturu sajam očigledno ima važno značenje, proširiće je u Francuskoj,
imaćemo priliku da imamo divnu platformu, sajam će se održati na jednom od najprestižnijih
univerziteta, prisustvovaće studenti, ali takođe ljudi izvan univerziteta. To je prilika za nas da
rasturimo predrasude koje postoje o slovenskim narodima, ali i da pokažemo bogatstvo naše
kulture. To je win-win, slovenska kultura je zastupljena, francuska javnost će mnogo toga
naučiti, ali ne smemo zaboraviti da je ovo studentski projekat i da je ponosna i Sorbona. Svi
su dobitnici.

Osnivač si i izdavačke kuće Slavitude. Možeš li nam reći nešto više o vašem radu,
kakvi autori vas zanimaju i koje knjige planirate da objavite u skorijoj budućnosti?

Oduvek sam želeo da otvorim izdavačku kuću. Nakon što sam smislio ideju o sajmu
slavistike, otvorio sam SLAVITUDE, bilo je potrebno udruženje za organizaciju takvog
događaja, ali sam na otvaranju dodao izdavaštvo na spisak naših aktivnosti. I tek pre dve
nedelje smo počeli da radimo kao izdavačka kuća.

Cilj ove izdavačke kuće je uvek širenje slovenske kulture, stoga je naš cilj objavljivanje
prevoda sa slovenskih jezika na francuski. Podržaćemo naravno mlade autore, afirmisane autore iz svih slovenskih zemalja, ali
objavljivaćemo i slovenske autore koji pišu na francuskom.

Takođe želimo da pomognemo autorima da objavljuju u svojim zemljama putem tamošnjih
izdavačkih kuća, dajući im savete i podržavajući ih.
Ono što radimo, radimo iz ljubavi prema kulturi, kultura ne bi trebalo da bude finansijski
profitabilna, to nije njena misija i nikad ne bi trebalo biti.

Mislimo da ćemo početi sa objavljivanjem zbirki pesama, a zatim ćemo polako krenuti ka
kratkim pričama, romanima itd …

nadamo se da ćemo objaviti 2 do 3 zbirke pesama autora koji su u Francuskoj. Takođe
smo pokrenuli konkurs u BHS zemljama, tri najbolje zbirke pesama biće prevedene i
objavljene u Francuskoj tokom 2022. godine.

Kako ti se čini domaća književna scena, a kako francuska? Možeš li da povučeš neke
paralele, šta su sličnosti, a šta razlike između te dvije scene?

Da budem iskren, poslednjih godina nisam podrobno pratio francusku književnu scenu.
Postoje imena koja se stalno vraćaju u Francusku, roman i dalje dominira, zanimljivo je da se
poezija vrlo malo objavljuje, za razliku od Srbije, gde je izuzetno popularna.
Što se tiče srpske književne scene, smatram da je prilično dobro opskrbljena, imamo autore
koji su prisutni već neko vreme i koji su još uvek na čelu scene, ali imamo i vrlo talentovane
mlade autore poput Vladane Perlić, Vladana Krečkovića, Filipa Grbića, Filipa Grujića i mnogi
drugi …

Što se tiče Francuske, autori koji su na frontu pozornice su po meni smešni, govorim o
Amelie Nothomb, na primer. Najdarovitiji nemaju platformu kakvu zaslužuju, Salim Bachi je
primer…

Može li da se živi od književnog prevođenja u Francuskoj?

Ne, prevođenje može biti samo drugi posao, većina prevodilaca tako radi, pa i ja.

Šta je prevođenje za tebe? Postoji li neka teorija prevođenja koje se pridržavaš u
svom radu?

Trebalo bi da znate da je prevođenje pre svega jezički proces. Ali mnogi teoretičari /
traduktolozi su opsednuti lingvističkim delom da zaboravljaju na ostalo. Za mene je prevod
naravno lingvistički proces, ali takođe i kulturni i stilski, prevodimo autora i njegov stil pre
svega i vrlo često imamo poteškoće sa prevođenjem drugih autora. Na primer, mislim da ne
mogu da prevedem Svetislava Basaru ne iz jezičkih razloga, već zbog njegovog stila koji mi
ne odgovara.

Teško je reći da imamo teoriju koja nam se posebno sviđa i koju koristimo. Mislim da prevod
moramo obrnuto da shvatimo. U didaktici imamo induktivnu i deduktivnu metodu. Za
induktivnu metodu ćemo krenuti od primera da bismo pronašli pravilo, u deduktivnoj metodi
ćemo prvo dati pravilo i raditi. U prevodu, ono što deluje je induktivna metoda, bolje je prvo
prevesti, jer je to prirodan proces i posle teoretizovati. To je verovatno razlog zašto mnogi,
ako ne i većina prevodilaca, nisu traduktolozi i obrnuto.

Koliko su Francuzi (ne)zainteresovani za srpsku književnost i šta, po tvom mišljenju,
treba raditi da poraste čitanost srpskih autora u Francuskoj?

U prošlosti je naša književnost bila veoma popularna u Francuskoj, u doba naših klasika poput
Andrića, Selimovića itd … Danas, mislim da Francuzi nisu nezainteresovani, jednostavno
nema ponude, čak i kada izdavač objavljuje srpsku književnost u Francuskoj, promocija je
slaba.

Da bi bila popularnija, mislim da bismo morali objavljivati sve više i više naših knjiga i
naravno napraviti ozbiljnu promociju, to je ono što nameravam da uradim.
Postavite mi to pitanje ponovo za deset godina, možda ću imati srećniji odgovor.

Kao neko ko izrazito dobro poznaje savremenu književnu scenu, vidiš li u nekim
domaćim autorima buduće klasike? Koje knjige bi preporučio našim čitaocima?

Dva imena: Vladana Perlić i Filip Grbić. Vladana Perlić će uskoro objaviti svoju zbirku
pesama u izdanju LOM-a i preporučujem Vam je, Isus među dojkama. Za sada je sjajna
pesnikinja, ali za nekoliko godina biće sjajan romanopisac i predviđam joj NIN-ovu nagradu.
Što se tiče Filipa Grbića, dva romana : Ruminacije o predstojećoj katastrofi i Prelest. Filip
Grbić je već među najboljima.
I naravno, celo Gatalicino delo, jer je taj čovek genije. Ali to se podrazumeva.

Jedan od, vjerovatno, najizazovnijih prevoda koje si uradio dosad je prevod „Sonate
za lošeg čoveka“ Aleksandra Gatalice. Kako je došlo do te saradnje?

Vrlo jednostavno, otišao sam u knjižaru VULKAN, video sam Sonatu koja me je skoro, kao
mamila, kupio sam je, pročitao i pao pod čaroliju Gatalicinog stila. Ono što me je još više
iznenadilo je lakoća kojom me je prihvatio kao prevodioca i danas ga vidim kao prijatelja,
mnogo je doprineo mojoj karijeri. Dugujem mu mnogo. Zahvaljujući njegovim romanima sam
postao prevodilac koji sam danas.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Gledište

Gledište je kulturni portal, mesto gde se promoviše pisana reč i podstiče kreativno razmišljanje.

Ostavite komentar