U Srbiji mogu da budem pravi Norvežanin
Ukoliko bih sa ovim komadom gostovao u Švedskoj, Engleskoj ili SAD, morao bih da razmišljam o političkoj korektnosti.
Vreme u kom živimo je veoma zanimljivo, a ljudi su postali banalni i direktni. Nekada u starim filmovima i novelama predstavljani su nam drugačiji, idealizovani likovi. Radio sam dosta na Ibzenovim komadima, ali nijedan njegov dijalog se ne događa recimo u kuhinji već na nekom važnom mestu. Pripadam umetnicima koji smatraju da je bolje biti ovde i sada, kaže Ju Stromgren, norveški koreograf, reditelj i dramski pisac čija je trupa izvela svetsku premijeru njegovog dela „Potkrovlje” sinoć u SNP-u u Novom Sadu na 19. BFI. Ovaj komad videće i Beograđani večeras i sutra uveče od 20.00 časova na sceni Bitef teatra.
Gost iz Osla je prilično tragao za svojim afinitetima pre ulaska u pozorišni svet, bavio se hemijskim inženjerstvom na Politehničkom koledžu u Oslu, prošao i kroz vojnu obuku, a na studentskoj razmeni u Madridu je oduševljen flamenkom rešio da se bavi umetnošću. Obrazovao se na Nacionalnom baletskom koledžu u Oslu, a zbog povreda se kasnije fokusirao na koreografiju i pozorišnu režiju, ostvario se kao dramski pisac, snimao i filmove, koji su nagrađivani. Postavio je na scenu oko 150 produkcija, a dela su mu izvođena u sedmadesetak zemalja. Kod nas je gostovao više puta, čak je svojevremeno na Bitefu osvojio nagradu publike, a sada prvi put sa svojom „Ju Stromgren kompanijom” i svetskom premijerom stiže na BFI.
Kakve poruke nosi predstava „Potkrovlje”, koliko je igrača na sceni?
U vašem gradu sam ranije gostovao uglavnom sa pozorišnim komadima, a sada je reč o igri i veoma je opasno govoriti o tome šta je tema predstave ako akteri ne koriste reči. Čitava radnja se odvija u asocijacijama… Veoma volim da stavljam ljude u neudobnu malu prostoriju, ovog puta u potkrovlje. Reč je o malim ljudima, konkretno o četiri žene. U ovom komadu dakle nemate simfoniju već je reč o gudačkom kvartetu na malom prostoru, gde sve vrvi od osećanja koja na kraju dovode atmosferu do usijanja, što je tipično za međuljudske odnose.
U čemu nalazite motivaciju da stvarate upečatljive i direktne predstave?
Svoje produkcije zasnivam na ljudskim karakterima, to su uglavnom osobe iz mog života i okruženja, ili je reč o ličnostima koje poznaju moji igrači i prijatelji. Nikada nisam tako direktno govorio o emocijama, o ljubavi i strasti kao sada. Mi često razmišljamo o parovima, nekada o relacijama u kojima imamo tri osobe, ali ako ih je četvoro, to već pravi komplikaciju u odnosima, što ćete videti na sceni.
Da li je današnji svet ogrubeo i da li uopšte postoje jaka osećanja?
Kako da ne, jake emocije i te kako postoje u današnjem svetu. Teško je saznati šta nove generacije nose u sebi, ali i u različitim sredinama, verovatno se osećanja ispoljavaju na drugačije načine. Moje stvaralaštvo je veoma lično. Našim narodima u Norveškoj i Srbiji je lako biti ličan, zato što smo manje zemlje i greške se slabo primete, ali kod velikih zemalja se odmah zapažaju.
Više puta smo imali priliku da vidimo vaša dela a i vas u Beogradu. Kako doživljavate našu sredinu?
Neke zemlje u koje doputujem odmah doživljavam kao svoje. U Srbiji se osećam dobro, komforno, ljudi pričaju otvoreno, izražavaju svoje mišenje i nisu uplašeni. U predstavi „Potkorvlje”, koju potpisujem kao koreograf i reditelj mogu biti pravi Norvežanin, jer sa mojom direktnošću i humorom u Srbiji neću imati problem da budem neshvaćen. Ako bih sa ovim komadom gostovao u Švedskoj, Engleskoj ili SAD već bih se uplašio, zato što bih morao da razmišljam o političkoj korektnosti. Mi smo slični.
Politika
