Dnevnik jedne Jovane

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Kažu da sve velike priče počinju na tajanstven i nedokučiv način. Način, koji predstavlja neodređeni
detalj u vremenu, sićušnu tačku istorije koja oko sebe okuplja atome života i smrti, sreće i nesreće,
kobi i kajanja. Počinju, mahom, iznenada. U pulsirajućim razmacima slučajnosti i namere viših sila,
događa se momenat o kome se priča. Ili, piše. Tako, makar, kažu. Bogami, ljudi svašta pričaju, i
ukoliko se budalastom pripovedaču da prostora i vremena, put kojim će slušalac poći, može biti
jedna istinska golgota promašenih zaključaka i glupih uopštavanja. Zbog toga, a i zbog mnogo čega
drugog, ovde o besedama radoznalaca i prokletnika, neće biti reči. Ovde će, rečima neujednačenog
kova, biti ispričana epopeja jedne Jovane. Dnevnik jedne Jovane.

Zapravo, pustiću da ona to učini za sebe, kroz samopouzdano deklamovanje piščevih reči, kojima se
ne vidi cilj, ali im se zna uzrok. A uzrok je, pretpostavlja se, sadržan u krajnjem misticizmu jedne
neobične gospođice, čiji karakter predstavlja istinski relikt iz dana kada ovaj svet još uvek beše
mesto, volšebno koliko i magično. Kako je to moguće, pitate se? Kako neko može da piše dnevnik
osobe koju ni ne poznaje? Odgovor, prijatelju moj slaboverni, leži u dubokim špiljama ovoga sveta, u
kojima borave temeljne istine. Istine o poštovanju, ljubavi, ali i istine o mašti. Jer, ni sve materijalne
pretpostavke, nemaju draž potpunog i sveobuhvatnog, ukoliko im se ne doda začin pozitivne ili
negativne, uobrazilje.

A Jovana je, i dan-danas, za druge, a još više, za sebe, trajna nepoznanica i misticizam pretočen u 
nejako telo, kojim struje vene jednog nepobedivog srca.
Kako je sve počelo, pitate se?

Pa, počelo je onako kako glasi i uvodna rečenica ovog zapisa. Sredinom novembara, devedeset i
neke, uz blagoslov bdećih sila, bi odlučeno da strvine mekanog leskovačkog neba, ugleda jedno
maleno biće. Skučena u telu novorođenčeta, još pospana zbog duboke pripreme za svet, probudi se
duša jedne upečatljive curice. Beše takva, ne zbog prirodne slatkoće mladunčadi svih vrsta, ni zbog
baburastih nogu i punačkih usnica, koliko zbog prodornog pogleda, kao gorsko jezero, bistrih očiju.
Njime je, kaže se, premerila svet uzduž i popreko, u ritmičnom svitanju jedne, nit uplakane, nit
upišane, devojčice. Kaže se, takođe, da dete, ime ponese po svojoj prababi Jovanki, koja silnu
čeljad, sama i napuštena, othrani u krvavim danima Velikog rata, kada joj muž nastrada pod
prokletom rukom komandira Gestapoa. Ime joj beše unapred predviđeno, i bogami, ni do dana
današnjeg se zasigurno ne zna da li samo ta stvar u sudbini ovog čeda beše zapisana u biblioteci
redaktora ljudskih sudbina. Ime, i možda nezaježljiva sklonost, koju Jovana pokaza još od prvih
dana na ovome svetu, da sa sizifovskom upornošću posmatra zvezde kroz prozor porodične kuće,
opčinjena smetovima zvezdane prašine, letom počivših zmajeva i hodom mesečevim kroz snove i
prazninu.

Osim toga, u ponašanju ovog promućurnog devojčurka, otkri se i jedna druga, po svom karakteru,
daleko prizemnija crta. Volela je da svoju majku Slađanu, drži za palac desne ruke, čvrsto i
metodično, koliki joj beše i poriv da u bebećim pelenama, pravi društvo neshvatljivim stvarima na
noćnom nebu. Tako se, još u najmlađoj dobi, uobličavaše temeljne crte jednog ambivalentnog
karaktera.

Crte, koje s jedne strane, označavaju istinsku potrebu ka neomeđenom i nesputanom, nedokučivom
i sanjalačkom, a sa druge, ka predvidivom i pouzdanom, ka nečemu što odiše čvrstinom i mirnim
vodama jedne sigurne luke. Tokom svih godina koje će uslediti, kontrast između dve težnje, u velikoj
meri će oblikovati ponašanje ovog devojčurka, a da ona toga ni sama nije svesna.

Biće tako, sve do onog sudbonosnog dana, kada, nenajavljen i arhaičnom maglom obavijen, u njen
život uđe jedan čarobnjak od starine, koji mogaše da joj pruži i slobodu, i sigurnost…
No, do toga ne dođe ni tako brzo, ni tako lako, i u momentu kada iz pera jednog zanesenjaka, u
rojevima, struje misli i ne naročito skrivene želje, svet Jovane još uvek nije uzdrman iz temelja, u
prisustvu onoga ko zna ranjiva mesta tektonskih ploča…
Put do toga, beše vragolast. Kao, uostalom, i razvoj ovog visprenog stvora. Kakav je to drum bio?

Pa, behu to staze kojima prođoše sva jagnjad u svetu dokonih ovaca – rastrzan između vlastitih
potreba i tuđih prohteva. Jovana je odrasla na travi ravničarskog leskovačkog sela, kraj širine Morave,međ strnjišta i kukuruzišta, pored ljudi, radnih i prekih, kakvi se uvek rađahu na mučenim poljanama leskovačkog petorečja.

Majka, Slađana, beše žena tvrdih shvatanja i još tvrđe radne discipline, koja se oformi na ovoj
plodnoj zemlji, gde se rađaše ne samo dunđeri i pečelbari, preduzetnici i političari, profesori i pisci,
već i seljaci, radnog i podaničkog kova, koji prehraniše sve, trenutne i propale, civilizacije. Od ove
srčane, često, preke, žene, Jovana nasledi znanje o nesalomivoj žestini jednog ženskog srca, koje
beše sposobno, da u danima Slađaninog cvetanja, tera ovu žustru ženu da pregazi mnoge
zemaljske i običajne milje, te da se skrasi kraj njenog Vladimira. Čoveka, istina, ne ubogog, ali ne i
naročito perspektivnog. Ovaj je, čova na ivici živaca, na svojim iskrivljenim plećima, poneo
dekadentnu sudbinu svih onih koji u državnim preduzećima radiše u ono nesrećno doba kada se
čitav svet polomi na pola.

U doba, kada sve znane istine, postaše zablude jedne maestralne istorijske varke. Tako su im,
makar, govorili. A govorili su i da će budućnost doneti cvetanje jorgovana i reke kozijeg mleka, kada
se zemlja očisti od domaćih izdajnika i stranih provokatora, od neverničke gamadi i crvenog ološa.
Takvi dani se, avaj, na razrovanom leskovačkom tlu, nikada ne materijalizovaše, a Jovani su,
godinama kasnije, pričali da su u danima njenog detinjstva, prodavali prasiće, da bi joj kupili pelene.
Ali, davno je rečeno da  teška vremena stvaraju čvrste ljude, pa ni ovaj par, ne naročito školovanih
ljudi, ni uvek složnih ljudi, ne beše izuzetak.

Mimo svojih roditelja, na ovom svetu, za odrastanje ovog deteta, beše važan još jedan šraf, koji u
dečijim očima ponese oreol neuništivosti. Beše to Dragi. Ili, kako priliči međugeneracijskom rečniku,
deda Dragi. Taj je, starac uvek uredno očešljane, guste kose, sedih brkova i večito zamagljenih
naočara, u ljudima budio onaj blagi osećaj divljenja i nostalgije, koji provejava kada se sretnemo sa
bićem, čija silina duha uveliko nadmašuje moć oronulog tela. Ali, unuku Jovanu, ne beše mnogo
briga za mišljenja drugih ljudi. Za nju, on beše kapitalni predstavnik ljudske veličine. Deda Dragi
beše uistinu težak do svoje srži.

Rođen u ono rutavo doba kralje-ubica i pripreme za veliki marš nacizma, kao peto od osmoro dece,
on vek provede u večitoj borbi da ne bude gladan, pa ako nešto pretekne – pretekne. A preteklo je,
bogami, dosta. Sa svojih deset prstiju, uz kolosalnu podršku svoje, sada pokojne žene Milunke,
Dragi je izgradio četiri kućerka, srušio dve plevnje, kupio tri njive i prodao trista sedamnaest teladi.
Ali, to ne beše sve.

Kraj uobičajenih crta leskovačkog seljaka, koje znače brigu za rod i porod, ovaj je starac, u svojoj
mladosti bio istinsko čeljade vatre. Jahao je kulaše sve dok ne bi pocrkali od napora i žestine srca;
tukao se po leskovačkim mehanama u čuvenim, sada zabranjenim, borbama za novac i prestiž;
povraćao je po palubi splitskog razarača, u danima službovanja u Ratnoj mornarici ondašnje zemlje.
Sav je taj dinamizam, ovaj čova čuvao u bisagama svoga srca, i do svojih zadnjih trenutaka, na svet
je gledao sa žarom. A možda najveći grumen plamena, Dragi usadi duboko u misao i osećaj svoje jedine unuke, koja će, godinama kasnije, shvatiti da bez te i takve vatre, jednostavno ne može da živi.

To će, posledično, uticati na formiranje krajnje jedinstvenih navika za žensko dete, u leskovačkoj, još
uvek, patrijarhalnoj sredini. Ali, Jovanu neće biti briga. Često će joj, kada, na točkovima “Jamahe”,
bude jurcala bespućima juga, dolaziti sećanje na deda Dragog, koji večni život za sebe, osigura ne toliko i
ne samo delima, koliko rečima koje imaše svoj unutrašnji tok i trajanje.

Tako su prolazili dani, a sa njima i godine na rastresitom tlu jednog zaboravljenog kutka sveta.
Vučjanka je nosila kamen u Veternicu, Veternica mulj u Moravu, a Morava čitave životne priče
negde bestraga, u daleke, nezasite čeljusti većih voda i nečistijih sila. No, junakinju ove naše
malene priče, za to, u tom trenutku, ne beše briga. Jer, misli o prolaznosti i vremenu koje se,
neprimetno gubi u ambisima vlastitog samouništenja, ne dolaze čoveku u danima kada se sve čini
novo i neimenovano. One dođu, kasnije, kada svitanje označi i dan bitnih, katkad, teških odluka. A
nema puno bitnijih odluka, od one kojom izričemo presudu sebi i drugima, kada odlučujemo s kim
ćemo vreme provoditi, i slatko i kiselo voće, deliti.

Kada je godinama kasnije, i sama razmišljala o svojoj budućnosti, birajući među kandidatima, onog
koji zaslužuje privilegovani položaj muža žene i oca dece, Jovana se jasno sećala dana kada joj se
učinilo neobično bitnim pitanje ljubavi i bračne sloge.
Bilo je to onda, kada je u strahu, osluškivala drhtaje podnih dasaka, temeljno uzdrmanih rikom
razjarenih bračnih drugova, koji se svađaše oko ključnih razlika u stvarima karaktera. Slađana, beše
žena jake volje, dok Vladimir, suprotno tome, beše uplašeni, slomljeni čovek, koji ne beše spreman
da se lako odrekne tobožnjeg vođstva muške ruke u porodici. Svađali su se, kako to obično i biva,
oko sitnica, koje obuhvatahu jednu sasvim očiglednu potrebu – da se osećaj krivice prebaci na onu
drugu stranu, koliko i da se moć održi na svojoj. No, iako glupog uzroka, taj je konflikt pokrenuo
temeljnije promene u umu one koju su najviše voleli.

Rasprave se, nakon tog dana, učestiše, i Jovana shvati da na ovom svetu ima nejasnijih sila od onih
koje možemo dodirnuti ili omirisati, te da ništa ne može da nadomesti osećaj pouzdanja u nekog ili
nešto. A taj je osećaj, primećivala je s godinama, sve više falio njenoj materi, koja u oronuloj prilici
muža više ne mogaše da uhvati onu nit koja je natera, godinama ranije, da se pobije sa svetom zbog
jednog čoveka i jedne ljubavi. To, Jovanu, iz temelja protrese.

Godine su prolazile, a sa njima školski dani ovog nestašnog bića. Prođoše mučni trenuci pisanja
prvih slova, sabiranja do stotinu, seciranja žaba i pamćenja faraona iz srednjeg doba Egipta. Mimo
nje su strujala i imena mnogih dečaka, a kasnije, mladića, koji želehu da u svom beskraju jednog
tirkiznog oka, nađu svoje utočište i svoj mir. Retki su bili na putu, a niko u tome, pouzdano se zna,
nije u potpunosti uspeo. Beše tako, ne toliko zbog strogih kriterijuma, koji vazda postojahu kod
osoba čvrstog karaktera, koliko zbog muškog straha od temeljne spoznaje vlastite nemoći pred
očima koje razdiru dušu i ogoljavaju slabosti do kostiju. A takve behu njene oči. Takvi behu i
muškarci oko nje.

Stvari dobihu jedan potpuno drugačiji tok, onog septembarskog dana kada osvanu doba srednje
škole. I pored svog, izrazito socijalnog karaktera, čini se da u životu Jovaninom, ni pre, ni posle toga,
u toj meri i sa tom silinom, ne uđoše dražesnija bića od njenih drugarica, koje, jedna po jedna,
ulaziše u učionicu. Maja i Ana, Milica, Sandra i Miljana. Tako bi izgledao spisak imena, mada je u
stvarima drugarstva, kao i u drugim stvarima osećaja, taksativno nabrajanje pre stvar komoditeta, no
rangiranje po važnosti. A važnost istinskog prijateljstva se ne meri podudarnošću karaktera i
sličnošću temperamenata, koliko spontanim, gotovo magičnim, razumevanjem i poštovanjem razlika.
U tome ova družina beše nenadmašna.

A nenadmašna beše i harmonija pokreta ove nerazdvojne grupe, kada ispucalim, oronulim
trotoarima leskovačke varoši, hodaše skladno i graciozno poput kakvog kola staroslovenskih vila.
Rastom najniža među njima, beše ista ona devojka koja je dvadesetak godina pre, u pelenama,
među stazama zvezdanim, pročitala svoju sudbinu večite sanjalice. No, nedostatak santimetara ne
beše prepreka da se među sličnima, raspozna po onoj energiji koju emituju osobe sa intenzivnim, na
dobro ili loše nastrojenim, unutrašnjim bićem. Jovani takvog senzibiliteta, nikad nije nedostajalo. Ta
je grupa, vazda skladnih i naoko, složnih devojčuraka, u svojoj komuni, pregrmela sve peripetije
rane mladosti: prve ljubavi, temeljna razočarenja, velika razdvajanja i još veća okupljanja, tragične
gubitke i mistične dobitke, sve to, u skladu sa temeljnim argumentima koji govore da na ovom svetu,
nema mnogo boljih stvari od potpunog i bezrezervnog, prijateljstva. Sve je to, na svojoj koži, osetila
junakinja zapisa, upijajući blagodeti tih i takvih odnosa, na način koji znači sreću i ništa drugo.

Ali, trajanje sreće ima svoj vek, i on je, mahom, uslovljen ignorisanjem opasnosti od njenog prolaska.
Upravo u tu zamku upade izraženom sentimentu sklona, duša Jovanina, kada dani i godine
postadoše progutane u nezaježljivoj mešini vremena i prolaznosti. Tada, strah otkri svoje lice u vidu
latentne sile, koja čoveka tera na sumnju. I slutnju. Do toga ne dođe slučajno, već u vidu
nedvosmislenog dokaza koji sa sobom nosi autentični dah konačnosti. Negde na sredini drugog
razreda srednje ekonomske škole, Jovanu iz slatkastog polusna prijateljstva i povremenih ljubavi,
prenu stravična vest o smrti deda Dragog.

Starac je skončao kraj poštanskog sandučeta svoje rođene kuće, u snegu koji se od skrivenog žara
ovog čoveka, beše topio u potocima. Na tom je mestu ostao finalni trag ove dementne starkelje, koji
je, poslednjih meseci, revnosno slao ljubavna pisma svojoj, davno preminuloj ženi, Milunki. Činio je
to sa istom onom predanošću, kao u davnim danima svog vojnikovanja na splitskom razaraču.
Bogami, i povraćao je kao tad, s tom razlikom što uzrok ne beše morska bolest, izazvana mučnim
jadranskim vetrovima, već jedna druga, daleko podmuklija konstanta. Ista ona kob, koja u prošlosti,
u krvi uguši pluća miliona ljudi.


Na Jovanu je, ovaj događaj, imao trajniji uticaj no što na svakog od nas, neminovno, utiče gubitak
bliskog bića. Odlazak deda Dragog nije bio samo neumoljivi signal da svet nije uvek mesto užitka i
mašte, već to beše temeljni udarac ideji koja se u Jovaninom umu beše stvorila, o neuništivosti
jednog čoveka. No, smrt tela ne značiše i smrt ideja koje behu njegova zaostavština, i koje se
reprodukovahu u vremenu koje je nastupilo nakon njegovog odlaska. Najvažnija beše ona, koja
učiše o temeljnoj potrebi za srećom, i izraženoj rešenosti da se do iste, dođe.
A sreća se, u svojoj supstanci, nalazi u dubokom osećaju bitnosti u svojim i tuđim očima. Do toga se,
pak, stiže neujednačenim ritmom i ne uvek istraženim stazama. Jovana je u svojoj bližoj okolini
posvedočila jednoj uspešnoj, i drugoj, koja to ne beše u svom punom kapacitetu. Prva se ogledaše u
više puta ispričanim pričama svog počivšeg dede, koji pripovedaše o velikoj, strastvenoj ljubavi
njega i njegove Milunke, koja izdrža sve poteškoće, sve daljine i sve sumnje, i koju ne mogaše
poraziti ni onaj julski dan, kada Milunka nastrada pod železom zahuktale lokomotive.

Druga, ne toliko obilata detaljima ushićenja i treperenja, beše ona koju dožive i sama, kao plod
braka svojih roditelja. Tu se, iznova i iznova, uveri koje su granice čovekove da trpi i ćuti. Jer se,
poslednjih godina, pretvorio brak Slađanin i Vladimirov, u jednu istinsku golgotu nerazumevanja i
sabotiranja, čiji će kraj biti ozvaničen zviždukom viših sila. Sve je to Jovana posmatrala i upijala, ne
uvek svesno, a samo ponekad, sa namerom, dolazeći do svojih zaključaka, koji formiraše postulate.
Znala je šta za sebe želi, a šta ne želi.
Uostalom, i sam joj je, sada počivši, deda Dragi više puta govorio, u mirnim letnjim noćima bez
mesečine: “Ćero Joco, prvo što čovek treba da zna, to je ko je i šta je, pa onda sve ostalo. Ako mir
svoj sa sebe nemaš, ništa nemaš.”

Dobro je pamtila reči svog praoca, i kada bude, decenijama kasnije, sama sprovodila staračku
dužnost savetodavca razigranih jaganjaca, Jovana će svojim unucima prenositi tu jednu,
jednostavnu, istinu.
Mimo odlazaka dragih ljudi, protok vremena se preciznije i učestalije, meri promenama koje se
dešavaju, a koje ne predstavljaju udarac te vrste kao iznenadnost i konačnost smrti. Mnogo češće
su to druge stvari, jednostavne crtice iz života svakog pojedinca, koje ozvaničuju kraj jednog, i
početak drugog razdoblja. Tako je, u svom umu, Jovana vršila jednu, ne savršeno preciznu,
periodiku svoga mladoga života. Ako ju je prva roditeljska svađa uzdrmala na način ni prijatan, ni
kratkotrajan, ako ju je smrt deda Dragog emotivno urnisala, onda joj je upoznavanje večnih
prijateljica podarilo dugo čekani spokoj pouzdanosti i izvesnosti, i osećaj bezvremenosti i trajanja.
Taj osećaj je bio aksiom, kom će se Jovana uvek vraćati, u trenucima lutanja i nesigurnosti.
Činjenica da uvek postoje ljudi koji će biti deo njenog života, ispunjavaše je dubokim osećajem
pouzdanja i tišine.

Biće tako, sve dok ne dođe vreme da se iste te drugarice, koje su već imale mladiće, skuće i
porodice zasnuju. Korak po korak, svadbu po svadbu, Jovana uhvati sebe kako, usred ogromne i
nesebične sreće zbog radosti sestara od drugih majki, razmišlja o sebi i svom putu.
Iako je svojom pojavom privlačila znane i neznane, tupave i načitane, bogate i raspuštene
muškarce, Jovani se učini, da je deda Dragi ceo svoj život proveo u zabludi, te da poznavanje sebe i
svojih kvaliteta, ne znači nužno i pronalaženje podudarnog para. Sve to, skupa, uticaće na
postepenu, ali sigurnu, promenu u njenoj duši i njenom umu: godine koje joj izmiču, kako joj se
činilo, brže nego drugima; drugarstvo, koje poprimi jedan drugačiji vid; ljubav, koja joj beše uzmicala
sa revnosnom rešenošću da se pojavi, ili nikad, ili, prekasno.
U jedno maleno srce, inč po inč, poče da se uvlači crv sumnje i nespokoja: Hoće li naći nekog, ko će
joj utočište i slobodu, pružiti kao voljeni njenih drugarica? Šta ako ne nađe? Kuda ide? Čemu se
vraća? Ima li jasan cilj u životu? Da li je problem u njoj samoj?
Behu to pitanja, koja joj se, vremenom, sve češće nametaše, sa sve izraženijom zvonjavom, koja se
beše čula do najdaljih kutaka jednog vatrenog bića… Jovana poče da oseća drhtaje nelagode,
drhtaje, koji se ne mogaše lako spoznati iza čistog, visprenog lica devojke koju ništa ne može
pokolebati.

Ali, sam bog zna kakve su joj misli dolazile u mutnim oktobarskim noćima, kada teška jesen prospe
svoju utrobu na strvine sveta, terajući čoveka na povlačenje u vlastitu samosvest i vlastite dubine.
Bog i možda još neko. Onaj, čije oči vide do najdaljih jama čovekovog pakla. Takav vrag, beše
udobno smešten u kutak zadimljene leskovačke kafane, one vesele januarske noći, kada Jovana, sa
samopouzdanjem grčke boginje, uđe u svetlo predvorje jednog mesta, koje pamti mnogo, na dobro i
zlo kadrih, ljudi i neljudi. U crnoj haljini, koja prikrivaše vitko telo srne u danima najvećeg božanstva,
lepo oblikovanog lica na kome nonšalantno behu smeštene oči boje smaragda, hodom koji preti i
oduševljava, beše to iskonski prizor koji znači, za jedne, radost, a za druge, opasnost.
Upravo se takvog, dvojnog karaktera, učini i u umu jednog iskonskog zanesenjaka od starine, koji u
istoj toj kafani, obitavaše u udaljenom uglu, gde se survaše težine kao oblak gustog duvanskog
dima, presoljenog roštilja, mlakog špricera i euforije stoletnih drugova. Pijanih, kako to obično biva.
No, i pored divote kafanskog veselja, i mimo desetak drugih, elegantnih i manje elegantnih devojaka
od imena, čini se, kao da se čitava mešavina glasova, muzike i uzdignutih čaša, pokloni pred
divotom jedne iskonske inspiracije.

A Jovana beše upravo to. Tokom dvesta i kusur noći, i još toliko dana, preko mnogih drumskih milja,
i još većih nebeskih daljina, ona u jednom zločestom umu, pokrenu onu nenadvladivu silu, sa jasnim
usmerenjem i sa još jasnijom namerom. 
Potonja se, lako, može prepoznati u redovima koji prethodiše. Stvorena je od jednog čvrstog,
nenadmašnog materijala rešenosti i poštovanja, mašte i radoznalosti, u jednoj iskonskoj kovačnici
mnogostrukih misli, ali jasnog i neskrivenog osećaja.
Osećaja koji se ostvaruje kao jedna daleka uspomena, uspomena na svet u svojoj mladosti, kada
stvari behu nove i neistražene, i kada magija još uvek beše snažna, neiskvarena zlim mislima i još
zlobnijim delima. Sećanje na čaroliju, sada izgubljenog i zaboravljenog, u umu jednog čarobnjaka od
starine, probudi jedan neobični devojčurak, koji još uvek, tamo negde, šeta istim onim gracioznim
hodom starogrčke boginje.
Tamo negde, jedna curica, još uvek, o stvarima divnim i volšebnim, mašta.
Ime po kom je poznavahu drugi, stade u naslov ovog zapisa. Iskonski karakter njenog bića, koji ne
beše svima poznat, ostvari se u nekom svom delu i obliku, u rečenicama koje u rojevima, behu
ispisane.
Tako se završava ova neobična priča. Ili počinje…

Aleksandar Stojanović

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Gledište

Gledište

Gledište je kulturni portal, mesto gde se promoviše pisana reč i podstiče kreativno razmišljanje.

Ostavite komentar