NAMEŠTENO TAKMIČENJE ZA KRATKU PRIČU U BEČEJU

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Znaš, čovek je dileja bez ikakve šanse za promenom. I taj gram mozga što ima u glavi Đavo mu je dao da bi ga dodatno slomio i napravio svoje privatno igralište.

Dan je bio stvoren za pobede. Predaja nikad nije bila opcija. Samo je trebalo biti srećan, a ostalo bi došlo samo od sebe. Ipak, postojao je problem. Nisam bio srećan. Dočepao me je bluz u svoje naručje i nije hteo da me pusti. Govorili su da je bluz kada se dobar čovek loše oseća, a ja sam dobar čovek. Pola čoveka.

Atom čoveka koji je ostao od mene, i nije se pretvorio u lažne vesti koje iz dana u dan izmišljami objavljujem na portalu.

,,ŠOKANTNO: Džoni iz Luzergada se pretvorio u laž i prestao da bude čovek (FOTO/VIDEO)”, eto to će postati udarna vest ako nastavim da se bavim tim poslom.

Festival besmislenih ideja prekinut je njenom porukom.

,,Šaljem ti link. Pogledaj konkurs za kratku priču. Prva nagrada je 60 000 dinara. Oderi ih. Ljubim te”, pisalo je na displeju. Dobro, lažem te. Poslednja rečenica nije pisala, ali bilo bi lepo da jeste.

Iznervirala me je. Znala je da pišem roman i da me konkursi ne zanimaju. Osim ako nisu namešteni da osvojim prvo mesto, što je u Luzergradu rekost. U nekim drugim gradovima, da, ali ovde je moral oduvek bio na prvom mestu.

,,Šta ima da konkurišem kada znam da sam najbolji?”, odgovorio sam i upalio cigaretu.

Da pošaljem priču, čitav Luzergrad bi pričao o tome.

,,Džoni se prodao. Počeo je da šalje svoje priče na konkurse. Govorio je kako njegov rad otvara oči ljudima i tera ih na razmišljanje, a sada hoće da zaradi lovu”, glasovi u mojoj glavi su postajali sve snažniji. Vid mi je pomutio, a srce krenulo da preskače. Ostao sam bez daha. Pomislio sam da ću umreti. Telo je drhtalo iz sve snage. Krenuo sam da teturam po sobi. Bilo je gotovo. Izašao sam na terasu da se oprostim od sveta.

,,Uzmi me Bože, spreman sam. Uzmi me i odnesi na oblak da sa anđelima sviram harfu. Zbogom, dobri moji i naivni ljudi. Zbogom voljeni gradu. Dao sam ti sve, a zauzvrat nisam dobio ništa. Ne, ne želim nikakve govore na sahrani. Ali ono što želim, to je da znate istinu…”, zaplakao sam i zastao na trenutak. Bilo mi je teško nastaviti govor. Ipak, ne umire se svaki dan. Udahnuo sam iz sve snage i nastavio.

,,Nisam se prodao, a priču nisam poslao na konkurs. Upamtite to”, zajecao sam i obrisao suze sa lica.

A onda mi je čudna pomisao projurila kroz vijuge. Umirem čitavih pola sata, a i dalje sam živ. Mrtav čovek ne govori, zar ne? Mrtvom čoveku se ne smeju ljudi na ulici jer galami sa terase. Kada sam shvatio da sam živ, brzo sam pobegao u sobu. Šta će reći svet? Nisam umro, ali sada znaju da sam lud.

,,DŽONI JE POLUDEO: Evo šta je vikao na terasi (FOTO/VIDEO)”, već sam video novinski naslov.

,,Uvek je bio miran i povučen. Bio je fino vaspitan i uvek mi se javljao na ulici. Nikada ne bih pomislia da će…”, komšinica je davala izjavu za TV Dnevnik. Komšinica je tuđom zaslugom pokupila pet minuta slave i sada uživa. Briga nju za mene, hoće ženama na kafi da se hvali kako je završila na televiziji u udarnom terminu.

Dobra moja i naivna komšinica. Dobri moj i naivni drugar kojem dugujem 500 evra.

500 EVRA?!

Jebem ti život, obećao sam da ću ih vratiti do oktobra. Posle smrti i ludila na red je došao novi problem. Kako vratiti pare? Izašao sam na terasu i pokušao da umrem, ovaj put zapravo ali jok. Nije upalilo.

A onda mi je osmeh ozario lice. O, da. Ponudiću glavnom u žiriju polovinu nagrade. Ako je pošten čovek, i ako konkurs nije samo pranje novca, prihvatiće. Tako je. Prodaću se i poslati kratku priču, uprkos poštenju koje nikada nije bilo upitno kod mene. To mi je u genetskom kodu, kao i svima u Luzergradu.

,,A sada, proglašenje pobednika. Prvo mesto osvaja Džoni iz Luzergrada”, čovečuljak u odelu je saopštio milionskoj publici. Ljudi su bili u transu. Hodao sam po crvenom tepihu i rukovao se sa prisutnima.

,,Ti si Bog. Ti najbolje pišeš.”, luda devojka je vrištala.

,,Ma nije baš tako”, pravio sam se važan, a znao sam da je luda devojka u pravu. Svi smo znali. Znao je i on.

,,Ovo je najvažniji dan za književnost u modernijoj srpskoj istoriji. Naš mladi, talentovani i marljivi novinar postao je i veliki pisac. On je budućnost Srbije. Zbog toga jer je u ovim teškim i istorijskim vremenima hrabro stajao na braniku kulture, dok sam se ja borio za mir i stabilnost u regionu poklanjam mu najmoderniji leteći automobil.”

Gradonačelnik Luzergada je držao govor na trgu pred 200 000 ljudi. Neću te lagati, bilo mi je neprijatno ali nisam mnogo mario.

,,Hajde Džoni, obrati im se, brate moj. Ljudi hoće da te čuju. A posle ako hoćeš mogu da ti sredim posao u državnoj firmi, samo neki papir da potpišeš”, gradonačelnik se smejao dok me je izvodio na binu. Zagrlio me je. Zapravo, više je to bio neki poluzagrljaj, ako me razumeš Postao sam zvezda zbog kratke priče.

,,Govor, govor, govor”, ljudi bez zuba su pravili galamu i mahali sendvičima.

,,Dragi moji, ovo nije samo moja pobeda. Ovo je pobeda svih vas. Nisam kao drugi pisci. Ne pišem zbog love, nego da bih vama otvorio oči i ukazao na svetsku bol i nepravdu. Ovih 500 evra što sam zaradio daću u humanitarne svrhe. Za izgradnju novih bolnica. Za našu decu. Za Luzergrad.”

Lagao sam kao pas, a laž je, gle čuda, naišla na opšte oduševljenje prisutnih. Moraću češće da lažem. Sišao sam sa bine, potpisao gradonačelniku onaj papir za posao, uzeo sendvič  i poleteo sa novim letećim automobilom. Tamo gde samo retki mogu odleteti i tamo gde mi je oduvek bilo mesto. Među zvezdama. Ništa nije moglo da zaustavi moj uspeh.

,,Džoni, ručak ti je na stolu”, svetsku slavu je prekinuo glas keve iz kuhinje.

,,Mama, ne prekidaj me. Radim”, odgovorio sam i dočepao se telefona.

,,Ma šta radiš? Bilo bi ti bolje da nađeš posao”, zajecala je. Nikada me nije uzimala za ozbiljno, a 40 godina živimo zajedno. Kaže da treba da se osamostalim. Ne razume da mlad čovek u Luzergradu može da se osamostali samo kad sahrani celu porodicu.

,,Hoću da konkurišem, bre. Kakvu priču da napišem?”, poslao sam poruku.

,,Znala sam da ćeš pristati. Da bude velika priča. Samo velike stvari mogu da osetim.” Ne lažem, stvarno je tako pisalo.

To je to. Postaću slavan. Otišao sam u kuhinju i udario šakom o sto.

,,Mama, daj 200 dinara. Hoću da pošaljem kratku priču na konkurs i postanem poznat”, bio sam odlučan.

Iz novčanika je izvadila poslednjih 200 dinara i ostavila na sto. Zvezda je rođena.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar