Srednji prst

Rasklimani točkovi pohabanog crvenog kofera resko su odzvanjali o hrapav beton, stvarajući nepodnošljivo bolnu pesmu u njegovim ušima. Ipak, kola su parkirana nedaleko od zgrade, izdržaće. Baš sinoć natočio je gorivo do vrha, proverio gume i sipao vodu. Nekoliko dana pre oprao je i ispeglao svu svoju pristojnu odeću i sve do danas nosio na sebi ofucane krpe. Kupio je putno osiguranje, evre i kremu za sunčanje. Pogledao je čak i prognozu – toplo i sunčano. Sve je unapred bilo organizovano, proračunato, detaljno isplanirano. Sve je bilo spremno. Savršeno. Ostaje mu još samo da stisne kvačilo, ubaci u prvu i krene. Međutim, kako je izbio na autoput, nešto zlokobno je vrebalo ispred, u pretećoj daljini. Neko sivilo, neko zagasito sivilo razjapljenih čeljusti. E, divota! – pomislio je kivno, zaškripavši zubima – Umeju li oni ikada da pogode vremensku prognozu?

            Nadomak makedonske granice, počeo je stravičan pljusak. Kiša je toliko besnela da brisači nisu uspevali da je stignu. I povrh „smrtonosne“ oluje, kao šlag na tortu, lampica na kontrolnoj tabli se upalila. Nema vode, žedan je. Juče sam ti dao da piješ, šta sad ’oćeš?! – uzviknuo je i lupio dlanom o volan. Nekoliko kilometara dalje stao je na benzinsku stanicu. Kiša se još uvek razmetala svojim džinovskim kapima, kao da je iz nekog razloga ljuta na njega pa mu se sveti. Dosuo je gorivo i vodu i, tek što će nastaviti kišom dalje, spazio je, odmah do pumpe, oronulu kafanicu. Dobro bi mu došla jedna brza kafa. Pored kafanice nalazio se mali parking sa nadstrešnicom. Nažalost, jedino slobodno mesto bilo je tik van nadstrešnice. Parkirao se i istrčao na kišu u šortsu i majici, žureći da stigne do kafane.

Poručio je „produženi s mlekom“ i ogorčeno obrisao mokru glavu maramicom. Espreso je bio toliko gorak da mu se lice izobličilo od prvog srka. Odsutno je pripalio cigaretu i zagledao se u nekog starijeg brku koji je sedeo preko puta njega. Gusti brkovi požuteli su mu od duvana. Nakašljao se i istresao je nos u krpenu maramicu. Dugačka, ljigava slina proteglila mu se duž brka, ali jadni starac nije ni primetio. Ouh – izusti on tiho, stresavši se od gađenja, pomislivši namršteno – Smučio mi se život, matori… Tek nekoliko sekundi kasnije, starac je primetio zelenu slinu i bez imalo stida je obrisao prstom. Ipak, tih nekoliko sekundi izgledalo je kao večnost, a on iz nekog razloga nije mogao da ne gleda u slinu.

            Nastavio je svoj put. Na radiju je krenula njegova omiljena pesma, jedan od prvih hitova Stonsa, pa ga je rđavo raspoloženje polako napustilo. Ali, kako su se očigledno mesopotamski, egipatski, grčki i slovenski bogovi urotili protiv njega, tačno pred refren pesme, frekvencija se izgubila. Searching na displeju…

            Na makedonskoj granici je čekao nepuna dva sata. Zašto? Ko zna. Zato. Eto. Konačno, nastavio je dalje. Nadao se da će uskoro izaći na čistinu, na vedro nebo i okrepljujuće sunce, ali ne. Ne. Kiša kao da je padala u celom svetu istovremeno! I to samo za njega, njemu u čast. Zaista je to bilo neverovatno. Zamislite, čak i kada je ušao u drugu Srbiju, hoću reći Grčku, ona je i dalje pljuštala. Ne, nije samo padala, već je pljuštala istim besom kao i ranije. Prvobitni plan je bio da, pošto nikada još nije video taj stari grad, napravi mali krug i „skokne“ do Soluna na ručak, da se rukuje sa Aristotelovom statuom i razveže pogled sa vrha Bele kule, pa da onda nastavi na drugi prst, ali kiša je bila nemilosrdna. Nebo je bilo modro, nisko, tropsko drveće njihalo se ludački tamo-amo, lišće i prašina šibali su vetrom unaokolo i sve je ličilo na nekakvo predapokaliptično stanje, na nekakav razdragani ples prirode, samo ne na letnji odmor. Ništa od mog ručka s Aristotelom…

            Najzad, čitav dan kasnije, stigao je u svoj obalski apartman. Izašao je iz kola i proteglio se tako da mu svaka kost u telu kvrcne. Kiša se, za divno čudo, smilovala i prestala je da pada. Premda je i dalje bilo prohladno toliko da je žalio što nije poneo vetrovku, ili bar duks. Dobro – pomislio je ohrabrujući se – sutra će biti bolje. Umiću se suncem, šetaću bos po vrelim peščanim plažama, piću kiselu vodu u baru na plaži jer je najeftinija, smejaću se debelim Englezima, pijanim Rusima, glupavim Amerikancima, još glupljim bučnim Bugarima i još još glupljim bučnim Srbima. Izležavaću se po ceo dan, čitati knjige i niko na ovom svetu za mene neće postojati, jer, ipak, to je moj svet, najdalji, najusamljeniji i najlepši od svih svetova. Bezbrižan. Siguran. Zamrznut u vremenu i prostoru. Baš tu, da, da, tu, samo malo iznad… još malo… još malo iii eto nas! Tu smo. Na samom vrhu srednjeg prsta.

            Svi znamo šta simbolizuje „srednji prst“, pa ipak, nekada označava nešto sasvim drugo, kao na primer Sitoniju, njegov bezbrižan svet. Tu je svakog leta, bez greške. Već po običaju, u Grčkoj se osećaš kao kod kuće. Svaki drugi čovek na koga naiđeš biće Srbin, svaki konobar obraća ti se na srpskom, zatim automobilske tablice sa srpskim oznakama… Dobro, ima i bugarskih, mrtva je trka između nas i njih, ali nećemo sad u to zalaziti. Zaista, imaš osećaj kao da su Grci „paradajz turisti“ u tvom mestu, a ne ti u njihovom. Ali, mi smo, na kraju krajeva, samo sezonski prolanici. Iznajmićemo prioblane apartmane za dvadeset evra i neke malo dalje za deset. Kupovaćemo salamu, hleb, paštetu, majonez i, naravno, sa sobom ćemo uz to poneti od kuće još gomilu hrane, lepo upakovane u šerpice. Ponećemo čak i grand kafu od dvesta grama kako slučajno ne bismo „odrešili kesu“ i dali evro i po za „domaćicu“ u kafiću na šetalištu. Bićemo svoji na svome. Sve što imamo kod kuće imaćemo i tamo. Osim jednog – mora. To nemamo kod kuće. Zato valjda i dolazimo, a i da možemo da se pohvalimo meštanima naših sela da smo bili na moru.

I, ma koliko smešan taj „srpski običaj“ bio, naš je. I on ga zaista voli kao takvog. Voli to što se u prvih nekoliko dana upozna sa više Srba u Grčkoj nego Srba u Srbiji. Voli tu ležernu, spontanu atmosferu. Pa ipak, ubrzo će mu to dosaditi. Zapitaće se ogorčeno: „Zašto ovaj nepoznati, preplanuli tip misli da moramo da zađemo u razgovor samo zato što govorimo istim jezikom u stranoj zemlji? Da li bi i u Srbiji tek tako započeo jedan sasvim neobavezan razgovor, ili bi me samo mrko pogledao i ratoborno odmerio? Šta je ovde drugačije? Pa da“, lupio bi se po čelu, „tako je! More!“ Tamnoplavo, beskrajno, omamljujuće. „Otplivaću do prvog napuštenog ostrvceta“, pomislio je, „ma koliko da je daleko. Možda to bude i neki mali rt, nevažno. Popeću se na najvišu stenu i, u skladu sa poluostrvom, podići ću ruku visoko i ispružiti srednji prst.“ A njegova braća i sestre po paradajzu će ga razumeti.

            Nasuprot njegovoj besmislenoj nadi, vreme se nije poboljšalo. Kiša je gotovo svaki dan padala, a ako i ne bi padala, duvao bi hladan vetar umesto nje. More neću ni da spominjem. Dovoljno je bilo da umoči mali nožni prst da bi mu hladna drhtavica prostrujila kičmom. Ništa, baš ništa nije bilo po njegovoj meri i želji. Onoliki planovi, skovani mesecima unapred… propali! Kao i uvek, kriva je zla, bezosećajna, sadistička, nemilosrdna priroda; da ne kažem… krivo je more.

No, posle svake oluje sledi sunce. Posle svake noći sledi jutro. Posle svakog zapleta sledi preokret a potom i rasplet. Pa tako i u njegovom smešnom, Odisejevom putovanju.

            Sedeo je na pustoj obali. Noć se podmuklo nadvila nad morem. Pesak je bio vlažan, vetar hladan i suv. Talasi su se pomaljali tiho, misteriozno. Trljao je ruke i gotovo se tresao od hladnoće. Pa ipak, nije bilo onih zlokobnih oblaka. Nebo je bilo okićeno zvezdama, mesec pun, veličanstven, hvalio se svojim savršenim krugom i nekim tajnim filozofskim podsmehom. Oh, taj mesec… kakve li on odgovore ima? Ustao je i pogledao ga direktno u oči, kao da ga izaziva na dvoboj. Dohvatiću te – rekao je naglas – tako mi svega, dohvatiću te! Strgao je majicu i utrčao u hladno, crno more. Plivao je ka mesecu iz sve snage, u pravcu pučine. Plivao je jedva grabeći vazduh svojim pušačkim plućima. Taj uobraženi gospodin Mesec, dozivao ga je nekim božanskim, pevljivim šapatom. Zvao ga je da priđe bliže, da mu nešto šapne ili ga pak zavede. Ali, što je bio bliži mesecu, bio je dalji obali. U jednom trenutku, zastao je i shvatio da se nalazi negde daleko, daleko u velikoj, mračnoj vodi, vodi punoj tajni. Mesec je nestao, obala je nestala. Potpuno je sam, beščulan. Oseti jedino svoje slane usne koje blago uzdrhtavaju. Noge mu se postepeno umaraju, ruke trnu. Više ne oseća ni hladnoću, ni so, ni strah. Nalazi se u bestežinskom, ni živom ni mrtvom svetu. Kad odjednom, nešto bućnu odmah do njega! Krv mu je ponovo projurila venama. Strah mu je povratio snagu. Bućnulo je opet, pa opet, pa opet, a onda… neko jezivo golicanje po nogama. Nikada još nije osetio tako snažnu želju da zgazi svom težinom na čvrstu podlogu. Nikada još nije osetio… tako jaku ljubav prema životu. Zaplivao je sa sve četiri, nije znao kuda, ali plivao je što je brže mogao. Međutim, izgledalo je kao da se nije pomerio ni makac, kao da pliva u mestu. I tada… tada je video. Video je to zastrašujuće, a ipak tako neopisivo prelepo stvorenje. Ponovo mu je pevala onim istim božanskim, nežnim glasom. Plivala je oko njega lako, nečujno, skoro kao da je lepršala po mesečinom obasjanoj vodi. Uzvratila mu je pogled. „Dohvatiću te. Tako mi svega, dohvatiću te!“ Reče sirena, zakikota se i jednim gracioznim pokretom zaroni ka dnu.

Svega nekoliko trenutaka kasnije, a ko zna, možda je to bila i večnost, stajali su ruku pod ruku, visoko iznad mora. Imala je gustu, tršavu plavu kosu do ramena, obrve tanušne i providne, oči zelene kao mlada jabuka i neki čudan, vanzemaljski akcenat. Baš kao on, i ona je bila stranac, večiti stranac gde god da je, bilo na kopnu ili u moru. Zajedno su bili nevidljivi prolaznici. No, iako ih niko nije video, videli su jedno drugo. Zajedno su mrzeli druge strance i loše vreme, kudili bogove i sudbinu, razbacivali se zabranjenim rečima i svemu nalazili falinku. Cinično su se podsmevali ljubavi ali ipak, potajno, živeli u njoj. Slobodni, nesputani, bezbrižni, lakih koraka… kao hodanje po toplom peščanom plićaku.

„Jesi li primetila nešto?“

„Mmm…“ Uvukla je usne. „Šta?“

„Ne pada kiša.“

„Vidi stvarno! A i ne duva vetar.“ Šuškala je dok priča, kao da joj sve vreme stoji žvaka na jeziku. Bilo je to najlepši defekt koji je ikada čuo.

„I, povrh svega, pogled sa Bele kule je fenomenalan. Posle toliko napada, najzad sam odbranio Solun! Najzad sam osvojio ovaj lepršav pogled.“

„Ili pak nešto mnogo više od toga.“ Zašuškala je i nasmešila se. Uhvatila ga je za ruku i stavila mu prsten na srednji prst, napravljen od nekog tajanstvenog morskog cveta. I, tek tako, nestadoše joj noge, i more ju je ponovo progutalo.

            Život je tekao pred njim kao pesak kroz prste. Glatko, prirodno, pravcem koji mu je predodređen – na dole. Ponekada su, doduše, peščana zrnca umela da zapnu, da se zalepe za prste masne od kreme za sunčanje, ali more je na svega dva koraka niže, ako te ne mrzi da ustaneš sa ležaljke…

            Ponovo je sedeo na pustoj obali, svađajući se s gospodinom Mesecom. Mračne dubine su ga ponovo dozivale. Voleo ju je u tom malom, možda izmišljenom trenutku. U toj priobalnoj fantaziji. U toj najstvarnijoj stvarnosti. Voleo je pogled na nju i… tako… pogled na more. Voleo je i taj svetložuti cvet na svom prstu. Mada, prevarila ga je. Sve je upropastila. Ako bi ispružio srednji prst i uperio ga u svet, kako je planirao, taj nesrećni cvet totalno bi mu promenio simboliku! Predstavio bi nešto lepo, a to je, je l’, nešto najružnije. Hladni talasi zapljuskivali su mu stopala, podsećajući ga na neku daleku, živopisnu priču, priču još uvek neispričanu. Ona ga čeka.