‘Ajde sviraj Kotor?

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Neki lik sa hipsterskom bradom je u kafani grozno tamburao po gitari. Nervirale su me pesme koje je svirao. Nervirali su me i ljudi koji su pevali te pesme. Znaš one napadne pijane žene koje se oznoje od skakanja i likove sa mišićima koji su opasni, ali, avaj, obožavaju filozofiju, poeziju i umetničke filmove? Sve mora.

Postajao sam nervozan, nisam slušao šta pričaju za stolom, ali s obzirom da sam sedeo sa glupim ljudima verovatno nisam puno toga propustio. Zapravo, uvek sam bio nervozan. Od rođenja sam bio nervozan i da, znao sam da nešto ne štima.

“Drsko je imala godina…”, šaban sa gitarom je počeo da peva. Prišao sam mu, uzeo gitaru i krenuo da ga udaram po glavi sa njom. Šibao sam ga po sve dok nije pukla. Gitara, ne glava.

“Jaooo”, tako nešto je zakmečio, a onda je pao sa stolice. Zatim sam uzeo stolicu i krenuo da ga makljam sa njom. Stolicu je bilo malo teže slomiti jer nije bila od drveta, no od neke tvrđe voćke čudnovate.

Ućutao je, ali je ipak davao znakove života, što će reći da je i dalje bio živ, te potencijalno opasan da opet zagudi “Kotor.”

Pored je bio jedan lep sto. Uspeo sam da ga podignem i da ga slomim od njega. Počeo je da krvari. Ne sto, nego gitarista.

“Pomagajte. Ubi čoveka. UBI GA KRV TI JEBEM!”, neka baba je vikala, ali jok. Niko nije prilazio liku u pomoć. Zato što smo pičke, a ne ljudi. Svi su se pravili nemi na to što sam skoro pa ubio nevinog frajera.

Zapravo, da li je nevin ako ima hipstersku bradu i svira “Kotor” od Galije? Možda bi posle te pesme odsvirao nešto od Kerbera? Možda sam sprečio još veću nesreću?

Pa da, video sam već naslove u novinama.

“Džoni, heroj Luzergrada sprečio glupavog gitaristu da zasvira Kerber i tako spasao čitavo čovečanstvo. Crveni tepih je bio ispred mene, a ja sam hodao po njemu. Onda bi mi predsednik pružio ruku i uručio orden jer se brinem o kulturnoj svesti sugrađana. O, da pa ja sam postao kulturni radnik. Dosta sam bio samo novinar.
Hvala lepo, mahao sam dok su ljudi euforično tapšali. Kao da su u transu.

Fleš me je vratio u realnost. A realnost nije bila lepa, drug moj. Ovaj gitarista je i dalje davao znakove života. Publika i osoblje se razbežalo iz lokala, ostali smo sami nas dvojica.

“Sami smo na svijetu, izgleda”, pevušio sam dok sam oko njega posipao benzin.

“Nemoj, nikada je više neću svirati. Imam ženu i troje dece”, pokušavao je da mrmlja kroz zube koji su mu ispadali.

“Naravno da nećeš”, potvrdio sam njegovu misao i nastavio da posipam benzin.

“Peći se gase, pjevaju mase…”, prekinuo je moje pevanje. A ja ne volim kada me neko prekine u pevanju. Mnogo lepo pevam.

“Znam. Znam tu pesmu da odsviram. Odsviraću ti je. Samo me pusti. Pusti me molim te”, počeo je da plače. Plakao je kao dečak kada mu uzmeš igračku.

Bože, kako su ljudi patetični. Boje se života, a onda kada pogledaju smrti u oči- zavole život. Ovo sam ja rekao? Mudra misao, mudra. Kao iz neke knjige.
Kao da sam pjesnik. Ogromni i pametni kura… ovaj, pjesnik.

Upalio sam cigaru i ostavio upaljač da gori. Gitaristi su u očima sijali strah i smrt. Pokušao je da se izvuče još koji put pevajući meni drage pesme, ali jok. Prekasno. Bacio sam upaljač, a vatra u lokalu je buknula.

Zagrlio sam ga. Nije se više plašio. Nisam ni ja. Samo se pičke plaše i osećaju strah.

“Hoćemo da pevamo zajedno?”, upitao sam ga.
“Hoćemo”, odgovorio mi je. Bio je spokojan. Bio je pomiren sa svojim krajem.

“Čarobnjak je bila u kosi je krila…”, vrištali smo obojica u kafani. Postajalo je sve toplije. Mislim da je koža počela da mi gori. U pozadini sam čuo vatrogasne sirene.

“Uvek je bio miran i povučen. Iz fine porodice. Nikad ne bih pomislila da će tako nešto uraditi”, komšinica je pričala u Crnoj hronici.

Odjednom sam se trgao. Ležao sam za kafanskim stolom dok je ekipa oko mene nešto trtljala. S obzirom da je ekipa bila glupa, verlvatno ništa pametno nisam propustio u njihovom razgovoru. Bio sam nervozan kada sam sa glupim ljudima. Zapravo, oduvek sam nervozan.

“Drsko je imala godina…”, šaban sa gitarom je krenuo da peva. Ustao sam sa stolice i krenuo prema njemu.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar