Kralj, kraba i Bič Bojsi

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Zakačili smo se lasima za obalu kada smo se spustili. Noć se klatila kao kazaljke na onom velikom satu u Londonu. Strašno duboka reka, vedro nebo, zvezde i ostale bajke za dečurliju kojoj je svet i dalje išaran kao Diznilend. Mi nismo iz Diznilenda; Snežana se prokurvala, patuljci su pijani zaspali ispod stola, Guliver je pregazio Lililputance, Petar Pan je zaglavio u nekoj fabrici a Aladin je popio ispalu od one likuše.

Nismo mnogo pričali. Nema šta da se priča kad saznaš da neko blizak umire. Valjda.

“Čarli Čaplin je mala brkata pizda”, Cile se proderao na plaži dok sam crtao dvorac na pesku. Dvorac je više ličio na neki krš, ali hej, lepota je u oku posmatrača.

“Zašto?”, upitao sam ga kao da me interesuje odgovor dok sam žvrljao po pesku. Lep dvorac, nema šta. Dvorska budala je igrala svoju tačku, ali džabe. Videlo mu se na licu da je u problemu.

“Zašto? Pa kako zašto Džoni? Maznuo je devojku Selindžeru dok je ovaj bio u ratu, a u filmovima sere o moralu i ljubavi. 
Nije mu fora uopše.”

“Ma neka se jebe Čarli Čaplin. Glumci su idealni majmuni, željni slave i nikada ne proniknu u suštinu. Tako kaže Niče”, trudio sam se da učestvujem u razgovoru dok sam završavao dvorac. Eno ga i kralj, nešto laprda posluzi. Zabio sam mu štap u grlo. Kralj je mrtav. Posluga me slavi i nosi kroz dvorac. Novi kralj, bre.

“A ti poznaješ Ničea?”, Cile me je upitao.
“Ma da. Drugar iz razreda. Imao je sifilis”, pokušavao sam da završim razgovor jer su me u dvorcu upravo krunisali. Sad mogu da zavedem diktaturu, konačno.

“Ček, ček… kakav sifilis? Pa zašto nije…”
“Pa zato što je onda kao kada plivaš u bazenu bez vode. Kontaš?”, prekinuo sam ga.
“Znači Niče je bio šupak?”
“Ma da. Koja budala još piše i filozofira”, sasekao sam ga i nastavio sa dešavanjima u naslikanom dvorcu.

Sedeo sam na tronu. Znaš, rešio sam toliko da cimam dvorsku poslugu i da se smučim svima u dvorcu, dok se ne ujedine protiv mene i ne ubiju me. Treba da ukapiraju koliko je važno da se drže zajedno, jer mali samo tako mogu da sjebu velike. Dobro delo i velika lekcija. Filantrop, pre svega. Počeo sam da ih tiranišem; ukinuo sam im plate, ukinuo im pravo da govore, zabranio im da misle svojom glavom- samo mojom. Stavio sam i neki tenk pored stadiona za borbe vitezova. Neka se i oko toga svađaju. Budale.

“Nije fer kad mlad čovek umire”, Cile se uozbiljo. Seo je na pesak i otvorio limenku.
“Ma opušteno. Svi će umreti”, rekao sam mu i nastavio sa svojom tiranijom, ali džabe. Crkavali su od gladi ali su me i dalje voleli. Deca su pisala sastave o meni, svi su po sobama držali moje slike. Obožavali su me… Ili su se samo plašili? Strah je moćan saveznik kada želiš biti pravednik. Cile je opet prekinuo moju diktaturu kada je zapijukao svojim altom.

“Znači ne valja?”, bio je zabrinut.
“Ne valja.”
“Kolike su šanse da pobegneš grobaru sa lopate?”
“Nema šanse. Da se smrt može prevariti, prvi bih to uradio, zab’o na pusto ostrvu sa nekom pametnom, dugokosom, nogatom i drndao Bič Bojse na akustari.”
“Ti si Džoni lud.”
“O da. Malo. Ali nemoj da se pročuje. Šta će reći svet?”

U dvorcu su počeli da umiru od gladi. Nisu više mogli da hodaju. Puzali su po dvoranama ali su i dalje voleli svog kralja. Glupi, glupi ljudi. Nikada se neće opametiti.

“Ne bojiš se?”, pitanje mi je opet zamutio nišan prema kraljevstvu.
“Ma jok.”
“Ti veruješ u boga?”, postavio je ono totalno nepristojno pitanje.
“Nemoj. Ubili smo ga jednom”, ućutao je a ja sam zapalio celo kraljevstvo. Ljudi su vrištali i goreli u plamenu. Pokušavali su da sačuvaju od požara moje slike, a ja sam bio zabrinut zbog čovečanstva. Nisu ukapirali poentu. Vatra je ušla i u moju dvoranu. Zapalio sam pljugu od plamen, zavalio se u presto i čekao.

“Pazi!”, Cile je viknuo i povukao me u stranu kada je ogromni talas zapljusnuo obalu. Podigao sam se i vratio do peska gde sam nacrtao dvorac. Nije bio tu. Razvalili su ga talasil. 

Osetio sam gušenje. Zapalio sam pljugu, zavalio se na obalu i čekao. Sa nacrtanog pustog ostrva se čula ”Wouldn’t it be nice” od Bič Bojsa. Gde ne bi bilo.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar