Delirijum Tremens

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Kod mene u životu je sve teklo lagano jer sam bio poznati glumac. Znaš, Niče je lagao kada je rekao da su glumci samo idealni majmuni koji su željni slave. A lažem i ja, neću te lagati. Nikada nisam postao glumac. Ispalili su me na audiciji , rekli su da mucam i nemam talenta ali to me nije potreslo jer sam imao i druge adute. A glumci jesu samo idealni majmuni željni slave.

Oduvek sam bio pričljiv , komunikativan  i zabavan čovek, rado prihvaćen i jedan od omiljenih u društvu. Mlad i večan. Na moje šale bi se ljudi smejali minutima, satima, danima i noćima.  Lažem. Od kada znam za sebe bio sam miran, tih i povučen, ali sam imao mnogo prijatelja. Ne, nisam imao prijatelje. Ne, nisam ni bio čovek. Teško sam uspevao da ostvarim kontakt sa ljudima. Bio sam ćutljiv, dosadan  i zajedljiv  a kada bih progovorio iz mene je izlazila frustracija koja se godinama taložila u mom telu, u mojoj duši, u mojoj svesti, podsvesti, savesti. Sav taj smrad i  zaudaranje koji je izlazio iz mojih usta  oteralo bi ljude  pa sam vremenom naučio da ćutim , držim jezik za zubima i budem sam.  Voleo sam ljude. Lažem. Mrzeo sam ljude. Nisu mi trebali. Njihovo zlo, problemi, računi, dugovi , krediti, slavlja, veze, raskidi, svadbe i sahrane.

Ali ipak, nije sve tako sivo. Žene su me gotivile. Čak i kada se potrudim ne mogu da se setim baš svih koje su bile sa mnom. Opet lažem. Nisam imao sreće sa ženama.  Bežale su . Izbegavale su me. Oduvek su me gledale kao pajaca i zabavljača koji im je mogao biti samo ortak. Lažem. Nisu me gledale kao ortaka. Nisu me uopšte gledale.  Nisu me primećivale. Prolazile su pored mene kao pored groblja, bez osvrta, bez upućenog pogleda, bez osmeha. Očigledno da sam za njih bio samo duh, odraz nepostojanja i ničega.  Mislim da nikada nisam video ženske oči kako gledaju u mene, a da nisu bile majčine. Opet lažem. Dobro znam da me nijedne ženske oči nikada nisu pogledale. Mrzeo sam ih, a ovi psiholozi kažu da mržnje kreće iz straha.

Alkohol nikada nisam okusio. Zaista nisam razumeo osobe koje uživaju u njemu , umereno i sa stilom, osmesima i belim zubima kao sa reklama, dok ga nisam probao u svojoj dvadesetoj godini. Od tada do danas nisam prestajao, neću te lagati.

Živeo sam u iznajmljenoj gajbi sa Feliksom, olinjalim , bolesnim, matorim mačorom kojeg sam pronašao jedne zimske noći , gotovo mrtvog ispred praga iznajmljenog stana. Nedeljama sam ga pazio, hranio i lečio dok nije ozdravio. Zavoleo me je. Zavoleo sam i ja njega. Bili smo isti.  Šugavi, olinjali i matori u svetu koji nije davao šanse igračima poput nas. Dane smo provodili zajedno, uglavnom ležeći na krevetu i piljeći u televizor, duga ćutanja smo s vremena na vreme prekidali kada je meni ponestajalo pića i kada bi feliksu nestalo hrane. Tada bi od nervoze počeo da me grebe, ja bih noktima grebao, još uvek se vide krateri, i ako sam pokušavao da to regulišem sa gipsom. U naletima besa sam više puta hteo izbaciti Feliksa kroz prozor, ali ne bih uspevao jer su mi se ruke tresle, ako me razumeš, pa sam odustao.

”Ustaj matori, podne je”, kroz san mi se učinilo da me neko zove.

”Prdonjo, ustaj. Ne možeš ceo dan prespavati, jebo te Bog blesavi. Ja sam gladan, a tebi treba cuga”, ovaj put sam bio siguran da je neko  u sobi. Trgao sam se i pogledao. Bio je to Feliks, lizao je svoje šape i  fiksirao svoje oči prema meni.

”Šta se čudiš , prvi put čuješ kako pričam? Nisi znao da mačke pričaju.”

Povratio sam po krevetu i počeo da se tresem. Odjurio sam u wc da se umijem.  O da, hladna voda će me sigurno otrezniti i dovesti u red. Pod tušom sam proveo oko pola sata polivajući se mlazovima ledene vode kako bi mi vratila zdrav razum i odnela ludilo. Nisam hteo ledenom vodom, nego nije bilo druge, ako me razumeš.  ”Voda nosi sve”, pevali su oni narkomani. Vratio sam se u krevet . Razum se nije vratio. Jebena mačka je i dalje pričala, a voda nije odnela sve u zaborav. Kreteni. Odjurio sam po ksanaks, misleći da će on rešiti posao. On uvek reši sranja, pa mogu da nastavim dalje. Čuka je htela da mi iskoči iz grudi, pokušavao sam da obučem čizme, vežem pertle i odjurim u ambulantu, ali nisam uspevao od tremora.

Ispred mene se stvorio klinac sa fudbalskom loptom. Bila mu je razbijena glava. Gledao me je u prazno.

”Šta je bilo? ko te je dirao?”, upitao sam ga.

”Mrzim te”, zakreštao je, a onda ispario iz prostorije.

”Trebao bi da smanjiš brale, pod hitno. Nije ti dobro. Mačke ne pričaju, samo sam te tovario”, Feliks je  progovorio. Znoj me je opet oblio. Odjurio sam do frižidera, tamo je bilo vodke, ali avaj. Oko flaše se uvijala zmija i pevala neku etno pesmu. Besmisleno.

Otrčao sam do kreveta, i opet- ali. Iz kreveta su počele da izlaze zmije. Desetine, stotine, hiljade, milioni zmija. Prejaki bolovi. Uhvatio sam se za glavu i počeo da vrištim. Urlikao sam na sav glas. Otrčao sam u kuhinju  po nož i vratio se do kreveta, pokušavajući da ga isečem i pronađem utočište gmizavaca. Isekao sam ceo dušek, a onda je krevet pokušao da me uvuče. Izmakao sam se i skočio u vis 2.45m kao Sotomajor devedeset i treće u Salamanki.

”Džabe pokušavaš, ima nas baš, baš… Baš. Ovaj put nema izlaza. No, no.” 

”Prekini” , viknuo sam i odsekao joj glavu.

Uzalud čoveče, uzalud. Odsečena zmijska glava je nastavila da govori o tome kako ljubav nije emocija, već obećanje. Spominjala je neki traktat, da treba ćutati tamo gde nema šta da se kaže.

Na plafonu su se migoljili beli miševi  i padali sa njega. Gotovo da nisam mogao ni videti plafon koliko ih je bilo. Najveći od njih, verovatno  predvodnik stvorio se iza mojih leđa i odgurnuo me. Pri padu sam zadobio više ujeda zmija. Jedna mi se zakačila za nogu i nije me puštala.

”Sam si ovo tražio, brale. Tako je- kako je. Jebiga” , džinovski miš se oglasio.

Ustao sam sa poda i potrčao prema njemu sa nožem u nameri da ga probodem, ali sam samo prošao kroz njegovo telo.

”Felikse, pomozi mi. Pomozi mi, molim te”, očajno sam pokušavao da dozovem prokletog mačora.

Začuo sam njegov vrisak , spazio kako skače preko stola i  kreće na hordu izopačenih glodara. Svoje kandže je zabijao u miševe,  grizao je glave zmijama i bacao ih meni pred noge kao znak poštovanja.  Sam protiv svih njih.  Nisam znao da sam hranio toliko moćno biće. Uživanje je bilo posmatrati njegov krvavi ples sa svim tim prikazama i kako ih šalje u bestrag. Soba se u jednom trenutku pretvorila u bazen krvi .

Ležao sam bespomično. Beživotna tela čudovišta, ranjeni mačor, džinovski miš i ja.

Mačor je skočio na njega ali je kao i ja, samo prošao kroz džinovskog miša.

”Zajebi magije”, Feliks je uspeo da izgovori kada se debeli miš zaleteo na njega i iz sve snage ga udario glavom. Brzinom svetlosti je poleteo do mene.

”Koliko sam ti puta rekao da ne piješ matora budalo? Zar opet treba sve ovo da proživljavamo ? Ne mogu uvek da pobedim, sve ih je više a vidiš da su sada doveli i ovog retarda”, napizdio me je pa nastavio.

”Nemamo šanse ovog puta. Uzmi bombu i digni u vazduh sobu. To je jedini način da sprečimo demonskog miša da nas totalno izludi. ”

”Kakvu bombu?”, začudio sam se.

‘Ma znam da imaš onu iz Valjeva, nemoj me zajebavati.”

Ladno sam zaboravio. Uspeo sam nekako da se podignem i odjurim do kutije gde sam sačuvao ručnu bombu.

U trenutku kada sam je se dočepao i rešio da je aktiviram kroz vrata su ušli beli anđeli sa nosilom.

”Molimo vas gospodine, ostavite bombu. Sedite i pokušajte da se smirite dok mi ne obavimo sve. ”

,, Ali zar ne vidite…”, prekinuli su me.

,, Vidimo, naravno. Sve vidimo i čuli smo. Zato smo ovde . ”

Sedeo sam na kauču i posmatrao kako jedan od belih anđela iznosi Feliksa iz sobe , koji je bio sav izranjavan zbog borbe sa nakazama.

”Znate, nisam ga ja povredio dobri anđeli, napali su nas miševi i zmije pa…”

”Naravno gospodine, naravno” , anđeo je progovarao dok je prstima udarao iglom koja je bila u vakcini.

”Okrenite se, ovo će vas uspavati i umiriti. ” , posavetovao me je anđeo. Imao je baš kul krila.

Soba više nije bila krvava , očigledno su uspeli da je očiste. Postajao sam sve pospaniji i umorniji. Oči su mi se sklapale same od sebe. Osećao sam blagu drhtavicu dok su me stavljali na nosila. Na izlasku iz stana okrenuo sam se i fiksirao pogled prema sobi. Ružičasti slon je skakao po sobi, udarao činele i duvao u neku pištaljku.

”Vidimo se, brale. Vidimo. Čekam da se vratiš. Biće ludoooo. Ludooo.”,  slon je histerično trabunjao, a zatim zapevao nešto što je zvučalo na japansku pesmu. Zatvorili su vrata od stana i izneli me.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar